Muzej čokolade u Beogradu

Jedan je posve čudan juli, a svi hedonisti sigurnu luku mogu potražiti u novootvorenom Muzeju čokolade u Beogradu, koji se sastoji od 4 sobe. U Muzeju čokolade u Beogradu posetioci mogu da se upoznaju sa potpunom istorijom ove čarobne i omiljne poslastice, njenim začecima u ljudskoj upotrebi, njenim mukotrpnim probojem na Evropskom tlu, početkom upotrebe u Srbiji, načinom spravljenja, načinima konzumiranja, lekovitim svojstvima...

Kako su se kravice i alpski predeli prvo pojavili na našim čokoladama, a onda ih je  "pozajmila" " Milka"?

.

Kakao i drevne civilizacije - Kako je kakao otkriven u Južnoj Americi, prva soba Muzeja čokolade Beograd je uređena kao prašuma. U ovoj prostoriji Muzeja posetioci mogu videti kako izgleda plod kakaa od koga kasnije nastaje čokolada. U Južnoj Americi kakao kao osnovni sastojak čokolade koristio se pre više od 1500 godinap.n.e. Intieresantno, sada se čokolada prvenstveno gaji u Zapadnoj Africi, a neki sumorni proroci najavljuju njen skori nestanak sa naših trpeza.  

 

Prvi zapisi o čokoladi pronađeni su na jugu današnjeg Meksika. Tamo je u IV veku p.n.e. živelo pleme Maja. Otkrili su drvo kakaoa i nazvali ga ''cacahuaquchtl''. Verovali su da je drvo sveto, a plodovi sa njega božiji (Quetzalcoatl) dar ljudima. Od njega su napravili gorak napitak Xocoatl kome su dodali čili papričice. Beše to piće privilegovanih: kraljeva i gospode. Maje smenjuju Tolteci, i kasnije Asteci.

 

 

Običan narod u doba Asteka kakao zrna koristio je kao najvredniji novac, te se  za sto zrna kakaoa mogao kupiti zdrav i jak rob, za 4 zrna zec, a mlada i zgodna devojka za zabavu naplaćivala je svoje usluge 10 zrna kakaoa. Zidovi njihovih palata bili su oslikani kakao plodovima.  

 

Po tadašnjem verovanju čokoladni napitak je ulivao mudrost i moć, pa je redovno bio korišćen i u religijskim ritualima. Ratnici su pre bitke takođe pili Xocoatl, jer su verovali će im dati božansku snagu i izdržljivost, što je razumljivo zbog velike koncentracije teobromina u jakim kakao napitcima. Po istorijskim spisima asteški vladar, Montezuma ispijao je iz zlatnog pehara dnevno po pedeset vrčeva kakao napitka, a ispijen vrč bacao u jezero. 

Druga soba – Evropa-uči nas kako je kakao dospeo u Evropu, preciznije Španiju, da se u prvo vreme koristio kao lek. Sve do XIX veka čokolada se konzumirala isključivo u tečnom stanju. 

Prvi dodir Evropljana sa kakaoom sa srednjoameričkog podneblja datira u vreme  četvrtog i poslednjeg putovanja Kristofera Kolumba u Novi svet. Stigao je je u Nikaragvu 1502, gde je primetio da domoroci koriste neobična zrna kao oblik valute. Ne znajući mnogo o tome, poneo ga je u Evropu, ali španski plemići nisu u tome videli nikakvu vrednost. Neki hroničari tvrde da ni on nije baš bio fasciniran sa ovim zrnevljem. 

Kako se naseljavanje novog sveta pojačavalo, španski sveštenici su počeli da ostvaruju više kontakata sa domorocima, a od njih su videli da kakao zrna prerađuju i koriste Asteci i Maje kao piće koje je za njih imalo veliki religijski značaj, a u sastavu kakao, topla voda, čili papričica, med i kukuruzno brašno.

Kristifor Kolumbo, pored toga što je otkrio Ameriku i prvi je sa Starog kontinenta probao čokoladni napitak, ali ga nije proslavio u Evropu. Uradio je to 1519. godine španski konkvistador Hernando Kortes. On je odmah uočio veliki potencijal kakao zrna, uveren da je pronašao zlato za kojim je tragao. Ceremonijalno ga je predstavio 1528. godine španskom kralju Karlu V.

Shvativši potencijal kakaoa, Španija je držala monopol u proizvodnji čokolade za potrebe tadašnjeg evropskog tržišta. Magija čokoladnog napitka bila je, u prvo vreme, dostupna samo vlasteli i plemićima, doduše sa promenjenim ukusom od prvobitnog. Evropljani su mu dodavali šećer i cimet. Kakao zrno su i u Španiji postali sredstvo plaćanja (200 malih kakao zrna vredela su jedan španski real ili 4 centa). 

Čokolada je Evropu i svet osvajala mnogo bolje i temeljnije od bilo koje vojske. Jednostavno, otpora nije bilo! Godine 1657. u Engleskoj je otvorena prva od niza „kuća čokolade“ u kojoj se točio sve popularniji napitak. 

Kazanova je čokoladu koristio kao neprevaziđeno sredstvo za zavođenje, uveren da je ona afrodizijak. 

 

U Meksiku se pojavila i prva knjiga potpuno posvećena čokaladi - „Libro en el cual se trata del chocolate“ 1609. godine. Holanđanin Konrad J. van Houten je 1828. godine patentirao hidrauličnu presu za drobljenje zrna kakaoa te je nastao kakao prah. 

 

Englez Džozef Fraj je 1847. otkrio kako da takav kakao prah pomeša sa šećerom i rastopljenim kakao maslacem. Tako je nastala prva gotova čokoladna poslastica, koja je stekla veliku popularnost širom sveta. 

 

Švajcarac Daniel Peter je eksperimentisao s mlekom kao sastojkom u čokoladi i 1875. godine napravio prvu mlečnu čokoladu. Kao vrhunski majstori u pravljenju čokolade, Švajcarci su usavršili njenu proizvodnju i 1879. godine Rudolf Lindt („Lindt“ je jedna od najpoznatijih fabrika čokolade) je napravio čokoladu koja se topila u ustima, 'chocolat fondant', u kojoj danas svi rado uživamo.

Sledeća, treća,a soba Muzeja čokolade Beograd je Srbija i u toj sobi će biti izloženo mnoštvo eksponata iz istorije čokolade u našoj zemlji. U naše krajeve čokolada stiže sa Eugenom Savojskim čija se vojska okrepila čokoladnim napitkom pred Senćansku bitku 1697. godine. Sentimentalno putovanje u istoriju i početke slatke industrije u nas. Šonda, Roda čokolada, Soko keks, Ruff bombone  (1916, Josip Ruf, Subotice kasnije Pionir) . 

Prosperitet „Braće Ruff“ je bio brz i očigledan. Od male manufakture sa 5-6 radnika do fabrike bombona i čokolade prošlo je samo desetak godina. Najveću investiciju realizuje u jeku ekonomske krize 1931. godine. Tada na parceli u dvorištu u Štosovoj br. 6 novcem od miraza (500.000 dinara) supruge Mici Augensfeld završava nov moderno opremljen dvospratni pogon. U 1927. godini fabrika ima maksimalni kapacitet od 15 vagona šećerne robe i čokolade, ima iskorištenost od 70%, i zapošljava 55 radnika.

Sa razvojem firme unapređivana je i tehnička opremljenost pogona – od prvih polovnih uređaja za proizvodnju čokolade, nabavljenih iz Austrije, do modernih mašina uvezenih iz Nemačke i Švajcarske. Iz Švajcarske su 1928. godine uvezli mašinu „valjaricu“ za čokolade, vrednosti 7.125 Sf, a iz Nemačke mašinu marke „Henkel“, takođe za čokoladu,  vrednosti 4.250 RM.Tada je firma zapošljavala do 100 radnika i imala maksimalni godišnji kapacitet 200 – 350 tona robe. Imali su svoje prodavnice u Beogradu, Novom Sadu, Velikom Bečkereku, Pančevu i Osijeku.

Porodica Šonda svoju čokoladnu istoriju započinje  u drugoj polovini XIX veka kada su braća Nikola i Konstantin Šonda odlučili da se dosele iz grčkog sela Klisure u Beograd. U to vreme, Beograd je iz orijentalnog prelazio u Evropski grad i za mnoge bio obećana zemlja Braća Šonda su bili trgovci. Nikola je imao bakalsku radnju na Zereku, na uglu sadašnjih ulica Uzun Mirkove i Kralja Petra.

Prelomni trenutak u poslovnoj karijeri Konstantina Šonde bio je kada je dobio od države povlastice da započne fabričku proizvodnju kakaoa, čokolade i bombona, 1902. godine. Kosta Šonda je iskoristio poslednju priliku da po važećem Zakonu o pomoći domaćoj radinosti iz 1898. otvori fabriku, jer je zakon ukinut već 1903.

Uslov je bio da uloži 50.000 dinara, da fabrika bude podignuta u roku od godinu dana i da koristi domaće sirovine, ali i da radnici i njihove porodice budu osigurani. Na porodičnom imanju na Dunavskoj jaliji, na uglu ulica Solunske i Despota Đurđa, podignuta je prvo prizemna fabrika. Za direktora je postavljen Nemac Konrad Tajsen koji je veoma uspešno vodio proizvodnju i ostvarivao dobar prihod. Kosta Šonda je kao "specijalitete za posluživanje" prodavao i čokoladne poslastice i praline. Savetovao je domaćicama da u kafu dodaju po jednu kašičicu kakaoa. 

Posle nekoliko godina, Kosta je upravljanje fabrikom prepustio sinovima od kojih je najstariji Mihajlo pokazao najviše trgovačkog duha. Kosta Šonda umro je 1910. godine. Te godine prizemna fabrička hala je proširena i imala je 35 stalno zaposlenih radnika. Pod Mihajlovim rukovodstvom i uz saradnju s tehničkim direktorom Tajsenom posao je procvetao. Mihajlo Šonda je nasledio smisao za posao od svog oca i svoje proizvode izlagao u Parizu, Londonu, Rimu i Bordou. Mihajlo je došao na ideju da u omotu čokalada izdaje i sličice fudbalera, a te godine je štampao i album za sličice igrača, koje je prodavao uz svoju čokoladu. Braća Šonda pomagali su dom staraca i starica, davali novac za siromašne. Mihajlo Šonda je 1911. godine napravio boskop Koloseum. Isti filmovi koji su se gledali u Parizu, mogli su se videti i na Terazijama.

Danijel S. Pešmaž, kao  francuski  agent obaveštajne službe i povratnik sa Solunskog fronta odlučio je da se po okončanju Velikog  rata nastani u Jugoslavije. Godine 1922. osniva preduzeće za uvoz i izvoz konditorskih proizvoda. Sedište firme "Louit S. А." nalazilo se u Zemunu. Oženio se ćerkom zemunske piljarice Tereziju Sajfert. 

kad je nestajalo struj, zrna kakaoa su se mlela pedaliranjem. Em korisno em zdravo

Već  1924. firmu "Louit S. A." počinju da sputavaju prevelike carine. Pesmažu tada shvata da je okretanje samostalnoj proizvodnji jedini način o(p)stanka u poslu. Iz rodne Francuske doprema polovne mašine i osniva Etablisman Pechmajou & Gie Louit" (na današnjem zemuskom keju kod Karađorđevog trga). 

Pešmažuova slatka karijera, nažalost, nije dugo potrajala – nakon oficirove smrti, kompaniju 1927. godine preuzima njegov zemljak Marsel Baslar. Negde u to vreme, u fabrici nastaje čokolada koja je i danas nezaobilazni sastojak domaćih torti i kolača. "La Cigogne" – ili "Roda" – preteča današnje "Menaž" čokolade za jelo i kuvanje. 

 

Svoje ime duguje Baslarovom porodičnom amblemu sa prikazom dugonoge ptice. "La Cigogne" ujedno postaje i novi naziv preduzeća, jer ga Baslar po stupanju na dužnost odmah odlučuje da ga prekrsti.

Važna godina u istoriji čokolade  na ovim prostorima je i 1938,  kada Franja Vaja, rođeni Vrščanin mađarskog porekla, kombinovanjem kakao delova i čokoladnog preliva, a uz dodatak sastojka azijskih algi po imenu agar-agar, stvara jedan od najomiljenih penastih slatkiša – čokoladnu bananicu.

Svi smatramo da sve znamo i da smo veliki ljubitelji čokolade. Međutim, prosečni Srbin godišnje smaže samo 1,6 kg čokolade, dok se u razvijenom svetu pojede jedan kilogram mesečno. Kaskamo eto i u tome. 

Četvrta soba - Fashion Room-nakon sobe Srbija, ulazi se u sledeću prostoriju Muzeja čokolade Beograd, koja se zove Fashion Room i koja je omiljena, jer se i njoj konzumira ovaj slatkiš ali i prave selfi fotografije. U ovom delu Muzeja posetioci mogu da vide jedinstvenu postavku predmeta izrađenih od čokolade, iz mnogobrohjnih čokoladnim manifaktura diljem Srbije. 

Pa šta čekate, otvorite tu čokoladu. I obavezno posetite ovaj muzej.