Diogen nije bio degen –Život u bariku

 

Da je svaki veliki  čovek u mladosti bio sklon delikvenciji potvrđuje i slučaj izvsenog Diogena. Njegov otac imao je menjačnicu, a bio je poput kralja Milutina sklon doštampavanju, u čemu mu je svestrano pomagao i sin. 

U starosti Diogen je bio vaspitač dece nekog Ksenijada, a tu je i umro 323. godine strare ere i to istoga dana kad i Aleksandar Veliki. Korinćani su ga sahranili o državnom trošku i na grobu mu podigli spomenik od parskog mermera.

Prognan iz svog grada, Diogen je veći deo života proveo u Atini. Siromaštvo koje se graničilo sa klošarstvom predstavljao je najvećom vrlinom kojoj čovek treba da teži. Prezirao je civilizacijski napredak i zagovarao neku vrstu "povratka na animalizam.

Prema antičkim izvorima, Diogen se zalagao za zajednicu žena i dece i slobodnu ljubav, te je bio prvi koji je izjavio: 

„Ja sam građanin sveta" (kosmopolita). 

Neki pak tvrde da je u pitanju lokalni pijanac koji popio svo vino iz bureta kako bi mogao da filozofira u njemu. Poput danas neodgovornih penzonera, namerno se  izrugivao društvenim konvencijama, na javnim mestima činio ono što je većina smatrala smatrala nepriličnim.

Anegdote o Diogenovom životu prenose nam Laertije, Dion Hrizostom, Epiktet, Plutarh, Lukijan, Maksim Tirski, Julijan Apostata i drugi:

Kada je jednom Diogen oko podneva išao trgom noseći upaljeni fenjer  ljubopitljivi ga zapitaše  zašto to čini, on im odgovori: 

„Tražim čoveka."

Kada je jednom prilkom ugledao nekog čoveka kako iz svojih ruku pije vodu, odmah ničice baci na zemlju onu drvenu čašicu koju je sa sobom nosio te uzviknu: 

„Kako sam bio rasipan!"

Aleksandar Veliki  je tako došao da se upozna se tim čuvenim Diogenom. Zateče ga kako se sunča pod vedrim nebom. Prijateljski ga pozdravi i reče mu da može od njega tražiti šta god mu treba, a Diogen mu odbrusi: 

„Treba mi samo to da mi se malo pomeriš sa Sunca."

Zapravo, radi činjenica 

Filozof Diogen nije živeo u Dionisovom buretu, već u pitosu, antičkoj glinenoj posudi koja je služila za skladištenje žita. Drveno bure su izmislili anitčki Rimljani tek  5 vekova nakon Diogenove smrti.

 

Ovaj znametini starogrčki filozof ima i svoj sindrom  svojstven tzv „ljudim hrčcima“. Svi takvi postajemo pod starost. Horderi kao se nazivaju osobe sa ovim  opsesivno-kompulsivnim poremećajem pune kuću nepotrebnim stvarima, formiraju stovarište, preciznije otpad u svom stanu, u zabludi da bez njih ne mogu da žive  i da su im oni životno neophodni (sada-brašno, ulje, tolaet papir...).