Teatri širom sveta dočekuju bez publike Svetski dan
pozorišta, 27. mart. Pozorišne kuće sve više se sele predstave u virtuelno okruženje.
Uprkos dramatičnoj virusnoj pošasti, Međunarodni pozorišni
institut (ITI) poziva pozorišta da u ovom teškom trenutku dele svoje glasove
ljubavi, ohrabrenja i podrške svim ljudima, kao i da iskoriste kreativnost i
pozitivnu energiju da uliju svetlost u mrak. Poruka povodom Svetskog dana
pozorišta ovog puta napisao je čuveni pakistanski dramaturg Šahid Nadim (Shadid
Nadeem):
Velika
mi je čast što pišem pismo povodom Svetskog dana pozorišta 2020. Osećam
zahvalnost, ali sam i uzbuđen mišlju da je Međunarodni pozorišni institut,
najuticajnija i najreprezentativnija pozorišna organizacija našeg doba,
izabrala pakistansko pozorište i sam Pakistan. Ova čast ukazuje poštovanje i
Madihi Gauhar [1], ikoni pozorišta i osnivačici Pozorišta Ajoka [2], kao i
mojoj životnoj saputnici, koja je preminula pre dve godine. Tim Ajoke prešao je
dug i naporan put od trnja do zvezda. Ali to je, verujem, sudbina mnogih
pozorišnih grupa. Taj put nikad nije ni lak, ni jednostavan. I uvek je borba.
Ja dolazim iz dominantno
muslimanske zemlje koja je preživela nekoliko vojnih diktatura, stravične
napade verskih ekstremista i tri rata sa susednom Indijom, s kojom hiljadama
godina delimo istoriju i baštinu. I danas živimo u stalnom strahu od otvorenog
rata s našim susedom i bratskom zemljom – obe zemlje sada poseduju nuklearno
oružje pa strahujemo i od nuklearnog rata.
Nekad u šali kažemo: "Teška
vremena su dobra za pozorište". Mi ne oskudevamo u izazovima koji su pred
nama, kontradikcijama koje treba otkriti i statusa quo koji treba srušiti.
Pozorišna grupa Ajoka hoda po ovoj ivici već 36 godina. Ta ivica je zaista oštra,
jer održavamo balans između zabave i podučavanja; između potrage za prošlošću i
učenja od nje, te pripreme za budućnost; između slobodnog kreativnog izraza i
izazovnog sukoba s autoritetima; između društveno kritičkog i finansijski
održivog pozorišta; između priklanjanja masama i avangarde. Neko bi rekao da
pozorišni stvaralac mora da bude vrač, mađioničar.
U Pakistanu postoji jasna razlika
između Svetih i Profanih. Profani veruju da ne postoji prostor za verska
preispitivanja, dok Sveti odbijaju mogućnost otvorene debate ili novih ideja.
Zapravo, konzervativni establišment smatra da su umetnosti i kultura van
granica "svetih igara". Stoga je prostor za scenske izvođače nalik na
trku s preponama. Oni prvo moraju da se potvrde kao dobri muslimani i pokorni
građani, ali i da pokušaju da dokažu da su ples, muzika i pozorište
"dozvoljeni" u islamu. Mnogobrojni poslušni muslimani stoga zaziru da
prihvate scensku umetnost iako su elementi plesa, muzike i pozorišta utkani u
njihovu svakodnevicu. A onda smo nabasali na subkulturu koja je imala
potencijal da spoji Sveto i Profano na istoj sceni.
Tokom vojne vlasti u Pakistanu
80-ih godina prošlog veka, grupa mladih umetnika, koji su se suprotstavljali
diktaturi svojim društveno i politički odvažnim teatrom disidentstva, osnovala
je Pozorište Ajoka. Spoznali su da je jedan sufistički bard [3], koji je živeo
pre oko trista godina, precizno izrazio njihova osećanja, njihov bes i njihovu
teskobu. To je bio čuveni sufistički pesnik Bale Šah [4]. Pozorište Ajoka je
shvatilo da može da iznosi politički zapaljive poruke koristeći njegovu poeziju
i da se suprotstavi korumpiranim političkim autoritetima i predrasudama verskog
establišmenta. Vlasti su mogle da zabrane ili da ugase pozorište, ali ne i
cenjenog i popularnog sufističkog pesnika kao što je Bale Šah. Otkrili smo da
je njegov život bio dramatičan i radikalan koliko i njegova poezija, što mu je
donelo više fatvi i zabrana tokom njegovog života. Tada sam napisao Balu, komad
o životu i mukama Bale Šaha. Njega su mase širom južne Azije od milja zvale
"Bala", a on je poticao iz tradicije sufističkih pesnika koji su stvarali
na pandžabi jeziku i svojom poezijom i učenjima bez straha prkosili vladarima i
sveštenicima demagozima. Ti pesnici koristili su narodni jezik i pisali o
težnjama masa. U muzici i plesu pronalazili su način da ostvare direktnu vezu
Čoveka i Boga, zaobilazeći, s prezirom, verske činovnike eksploatatore. Oni su
se suprotstavljali rodnim i klasnim razlikama i posmatrali svet sa čuđenjem,
kao prikaz Svevišnjeg. Umetnički odbor grada Lahora odbio je tekst, tvrdeći da
to nije drama već biografsko delo. Međutim, kada je komad izveden u
alternativnom prostoru, tačnije na Geti institutu, publika je videla, shvatila
i usvojila simboliku života i poezije tog narodnog pesnika. Mogla je potpuno da
se identifikuje s njegovim životom i vremenom u kojem je živeo i da uvidi paralele.
Šahid Nadim je vodeći pakistanski dramaturg i upravnih čuvenog
Pozorišta Ajoka. Rođen je 1947. u gradu Sopore u Kašmiru. Postao je izbeglica
već u prvoj godini života kada je njegova porodica morala da migrira u
novoustanovljenu državu Pakistan nakon rata koji se vodio 1948. između Indije i
Pakistana zbog sporne regije Kašmir.
Živeo je u Lahoru u Pakistanu, gde
je završio master studije psihologije na Univerzitetu u Pandžabu. Prvu dramu
napisao je kao student, ali se posvetio pisanju drama kad je, iz političkog
egzila u Londonu, počeo da dostavlja drame pakistanskoj disidentskoj pozorišnoj
trupi Ajoka, koju je osnovala Madiha Gauhar, jedna od prvih pozorišnih
aktivistkinja, sa kojom je kasnije stupio u brak.
Šahid Nadim je napisao više od
pedeset originalnih drama koristeći jezike pandžabi i urdu, kao i nekoliko
adaptacija Brehtovih drama. Drame Šahida Nadima su dobro prihvaćene zbog svojih
društveno relevantnih i ponekad tabuiziranih tema poput verskog ekstremizma,
nasilja nad ženama, diskriminacije protiv manjina, slobode govora, klimatskih
promena, mira i sufizma.
