48. FEST – Ponašajmo se kao odrasli

Najnoviji film Koste Gavrasa zasnovan na političkim memoarima Janisa Varufakisa, slika Grčku 2015. godine, u vreme kada je ekonomija u strmoglavom padu, a zemlja na rubu bankrota.  Siriza, levičarka partija pobedila je na izborima a grčki pregovarači, ali i Grci uopšteno, često su pri pregovorima izvrgavani ruglu. Neiskusni lideri Sirize su ponekad svojim izjavama i sami olakšavali takvu vrstu medijske satanizacije. Pomalo prepoznatljivo, zar ne?

Grčkim pregovaračima nije ponuđen častan izlaz, niti je učinjen i najmanji ustupak koji bi pomagao da im se spasi obraz. Jedino racionalno objašnjenje bi moglo biti da se na primeru Grčke javno i glasno trenira strogoća. Predsednik Komisije, Holanđanin, izjavio je pred novinarima za Grke da su „narod koji je potrošio 327 milijardi evra na žene i piće, a sad nam traži pomoć“.

Sam reditelj kaže da je ovaj film radio kao „grčku tragediju u kojoj nema pozitivnih i negativnih likova – svi su u pravu, svi brane svoje gledište jednako snažno, ne osvrćući se na posledice“.

U svojoj knjizi Globalni Minotaur, Janis Varufakis, bivši ministar finansija Grčke, otkriva kako su gramziva Amerika i nesposobna i arogantna  Evropa dopustile bankarskoj eliti da opljačka ceo svet i dovede južnu Evropu u dužničko ropstvo i na ivicu bankrota. Pri tome se slepo i nimalo empatijski, da ne upotrebim žešći izraz razbojnički odnosi prema dužnicima. Leči pacijenta ne hajući da li će on preživeti, samo da naplati postelju, negu i lekove. Grčkoj je prepisala smanjenje penzija, otpuštanje radnika u javnom sektoru – u zamenu za četiri poklon paketa otpisa duga u vrednosti od više milijardi evra.

Varufakis tako snažno  razbija mit da su finansijalizacija, neefikasni bankarski sistem, pohlepa i globalizacija bili osnovni uzroci svetske ekonomske krize. To su zapravo sve simptomi mnogo dublje depresije koja se može pratiti u prošlosti, počev od Velike krize 1929. godine, pa sve do 70-ih godina 20. veka, odnosno vremena rađanja globalnog Minotaura.

Kroz primer iz grčke mitologije, autor slikovito objašnjava o čemu je reč. Kao što su u antičko doba Atinjani morali da prinose žrtve nezasitom čudovištu Minotauru, tako su danas zemlje sveta primorane da hrane modernog nezasitog Minotaura, američku ekonomiju pritisnutu dugovima i deficitom.

Objašnjavajući razloge poslednje ekonomske krize, Varufakis iznosi predloge kako se iz nje može izaći, pozivajući na povratak minimuma zdravog razuma u visoko neracionalan globalni ekonomski poredak.

U to vreme nova levičarska vlada pobunila se protiv vladavine čelične pesnice EU i inspirisala milione Evropljana. Grke je mučilo  što u bankomatima nedostaju novčanice od 20 evra, pa je problem podići (3x20) 60 evra dnevno koliko je propisima bilo dozvoljeno.

Posle dugotrajnih, napornih i na trenutke vrlo žučnih pregovora grčka vlada odlučila je da održi referendum da li da se prihvati plan Evropske unije. S plakata ih je tada gledalo namršteno lice nemačkog ministra finansija Volfganga Šojblea.

Rezulta je bio 5. jula izašlo 62,36 odsto birača, 61 odsto njih je zaokružilo "oxi" – "ne", no grčki premijer Aleksis Cipras je prešao preko te volje i potpisao da. Toliko o slobodno izraženoj volji naroda i njenoj moći. Varufaksi podnosi ostavku. 

U martu 2012. usvojen je reprogram kojim je grčki dug smanjen za oko 105 milijardi evra (oko 54% BDP-a) i to je najveći apsolutni otpis dugova u finansijskoj istoriji. Za privatne kreditore cena je bila paprena. U tom reprogramu, u tzv. „šišanju“ kreditora, strani privatni investitori su izgubili oko 65 milijardi evra, dok je ostatak otpao na domaće kreditore.

Janis Varufakis postao je 2015. godine najistaknutiji protivnik mera štednje u svetu kada je, u svojstvu ministra finansija Grčke, odbio da prihvati uslove ugovora o zajmu koji su nametali lideri evrozone (trojka: MMF, Evropska komisija i Evropska centralna banka) njegovoj zemlji koja je doživela bankrot.

Otkad je podneo ostavku na mesto ministra našao se na čelu jednog međunarodnog pokreta građana i u tom svojstvu obraća se javnosti, hiljadama ljudi koji se okupljaju po gradovima širom Britanije, Francuske, Nemačke, Portugalije, Španije, Irske, Italije, Singapura i Rusije.

Janis Varufakis rođen je u Atini 1961. i dugi niz godina je radio kao profesor ekonomije u Britaniji, Australiji i Sjedinjenim Američkim Državama, pre no što će ući u grčku vladu. Trenutno predaje ekonomiju na Univerzitetu u Atini.

Kosta Gavras rođen je 12. februara 1933. u Grčkoj. U Francuskoj je najpre studirao književnost, a potom upisao filmsku akademiju. Sa suprugom Mišel Rej u braku je od ’68. i ima kćer i sina koji se takođe bave filmom. Jedan je poslenika francuske kulture koji najsnažnije brani kolegu Romana Polanskog, čiji je film „Optužujem“, o aferi Drajfus, takođe prikazan na Festu. Ovaj film imao je najviše nominacija za francusku filmsku nagradu Cezar zbog čega su, pod pritiskom javnosti, povodom osude Polanskog za silovanje maloletnice u SAD, svi članovi Akademije koja nagradu dodeljuje podneli ostavke.

Razgovor sa rediteljem Kostom Gavrasom i glumcem Kristosom Lulisom - Film Ponašajte se kao odrasli

 

 

Vi ste drugi put u Beogradu i već ste ranije bili na FEST-u. Vaša tadašnja press konferencija bila je veoma zapažena. Kako se sećate tog vremena?

Imali smo tada jedan razgovor o filmu Priznanje, iz 1970. godine, tada je Jugoslavija bila pod komunističkim režimom, a film se bavio staljinizmom u Češkoj; To je bilo vrlo zanimljivo za mene, pričali smo o nekim kontroverznim stvarima.

Dobili ste Beogradskog pobednika za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti. Šta za Vas znači ta nagrada?

Ovo je bila dobra prilika da se vratim u Beograd, drago mi je što sam došao. Naravno, to je velika čast, jer nije za jedan film već za sve moje filmove. Iako izgleda kao nagrada za kraj karijere, kao da sam završio sa filmovima, ali za mene je ova nagrada samo početak. 

Kristos Lulis u filmu tumači Janisa Varufakisa. Pripremajući se za ulogu u filmu, da li ste upoznali Varufakisa i koje vam je tajne on otkrio?

Upoznao sam ga nekoliko nedelja pred snimanje, ali sam ga zaista dobro znao jer sam pratio njegov rad i njegove javne nastupe tokom grčke krize. Prvi put kad sam ga upoznao ostali smo do 6 ujutru, pili viski, i pričali o stvarima koje ne možemo da iznosimo u javnost, tako da ne mogu da vam otkrijem te tajne. 

S kojim osećanjem ste radili ovaj film koji je zapravo jedna autentična priča bez srećnog kraja za film, ali i za nas?

Kad je kriza u Grčkoj počela, ja sam počeo da skupljam materijal za film. Hteo sam da govorim o Evropi, kako je tretirala Grčku i koje probleme je stvorila. Brzo sam shvatio da nešto za film nedostaje. Nedostajalo je ono što se dešavalo na tim sastancima iza zatvorenih vrata. Naravno imao sam intervjue koje su ljudi davali posle sastanaka, gde su govorili kako pokušavaju da spasu Grčku, to su bili dobri ljudi. Ali za mene to nije bilo dovoljno jer se kriza nastavila. Bilo je još gore kad je radikalna levičarska vlada došla na vlast. 

U tom periodu Varufakis se pojavio, bio je izuzetna ličnost, govorio je vrlo interesantno i njegovi predlozi su bili zanimljivi. Prošlo je nekoliko meseci Ciprasove vlade, bio je referendum, i Varufakis je dao ostavku. Bio sam jako iznenađen tako da sam pokušao da ga kontaktiram. Sreli smo se i ispričao mi je dosta priča i rekao da je razumeo da na tim sastancima nije postojao nikakav zapisnik, pa je odlučio da snima sastanke telefonom. Poslušao sam neke od tih snimaka i pitao da li možemo da napravimo film od toga, a on mi je rekao da piše knjigu. Počeo je da mi šalje poglavlja knjige, a potom i transkripte, i onda sam shvatio da imam film. Otkrio sam da su se na tim sastancima neverovatne stvari dešavale, isplivao je i svojevrsni rasizam prema grčkom narodu. Proveo sam puno vremena sklapajući taj materijal u film. 

Da li će ovaj film imati nastavak? Osvetlili ste duboko stanje Evropske unije, da li ćete u tom pravcu da razmišljate?

Situacija je sad potpuno drugačija, hteo sam da pričam o tom periodu. Sada imamo novu vladu i nadam se da će ona uraditi sve što može da promeni situaciju za grčki narod. Evropa je počela da se menja posle te krize, novi predsednik Evrozone je rekao da stvari nisu onakve kakve bi trebalo da budu. Naizgled, Evropa se menja. Ali predstavnik Francuske je u intervjuu rekao da u Evrozoni nema demokratije. Predsednik Evrozone je rekao da zahtevaju preteške stvari od Grčke, nemoguće stvari. Ceo taj haos je na kraju pao na grčki narod. 

Kad se osvrnete na svoju bogatu karijeru, da li postoji nešto što vas je vodilo, za čim ste tragali? 

Ja nemam karijeru, ja imam filmove. Karijere su za političare, vojnike, a moj životni put je u filmu. Imao sam sreću da sam otišao u Francusku i iskoristio taj sistem da pravim filmove koje želim, ne bih imao takvu priliku da sam ostao u Grčkoj ili otišao u Ameriku. 
Tih godina sam shvatao da ono što je moja generacija doživela, to su bile diktature, demokratije diktature. Danas više nema tih sistema, danas postoji diktatura novca. Mislim da je Evropa umesto da krene putem očeva osnivača krenula putem finansijske diktature. 

Oci osnivači Evropske unije su želeli da Evropa bude mesto gde će dominirati kultura, obrazovanje, socijalna pitanja, ali je ispalo nešto drugo. Evropa je postala veliki supermarket u kome se govori različitim jezicima. Ljudi koji vode Evropu nisu negativci, oni slede jednu ideologiju i strategiju u koju nažalost veruju. Tu postoji određen rasizam prema mediteranskom delu Evrope, na neki način jaz između severa i juga. Ja to pokazujem u filmu, za južnjake se kaže da su svinje, tepa im se, ali sa latentnim rasizmom. Zato sam i rekao da sam film pravio kao grčku tragediju gde nema pozitivnih i negativnih kao u američkim filmovima, svi su u pravu i svi brane svoje gledište jednako snažno, ne osvrćući se na posledice. 

Na drugoj strani želim da naglasim da je Evropa i pored svih mana neophodna imajući u vidu dešavanja u svetu poslednjih godina.

Kristose, kakva je vaša karijera pre ovog filma? Kako ste vi prošli ovaj period o kome je film pričao?

Uglavnom radim u pozorištu, to je jedini način da preživim u Grčkoj jer naša filmska industrija nije toliko razvijena kao u Francuskoj. Ja sam takozvani repertoarski glumac, glumio sam skoro svaku ulogu koju možete da zamislite u svim atinskim pozorištima. Sa Kostom sam se zaljubio u film, i nadam se da ću snimiti još filmova. Ovo je prvi film koji sam rado snimao. Taj period je bio veoma intenzivan za sve. Za vreme krize ljudi su izgubili 25% svojih prihoda. 

Kosta: Film ne bi bio ono što jeste da nije bilo Kristosa. Puno se priča o krizi, dakle šta je ona bila - da biste osetili šta je to kriza morate znati da je između 500 i 600 hiljada Grka sa fakultetskim diplomama otišlo u inostranstvo. Stopa nezaposlenosti je bila oko 26 procenata do poslednjih izbora, sad je to palo i negde je oko 15%. Plate i penzije su pale za oko 40%. Nacionalni dug je bio 327 milijardi evra, malo je snižen, ali kriza i dalje traje. 

Danas kada smo preplavljeni pokretnim slikama na svim mogućim uređajima, koji je značaj kinoteke koja čuva stare filmove? Kako da mladog čoveka privučemo da ode u kinoteku kad izlazi 10 novih filmova svakog dana?

Nemam rešenje da privučemo mlade u bioskope, možda da se prave dobri filmovi na temu koja njih zanima. Naravno mora se reći da prolazimo jednu veliku audio-vizuelnu revoluciju. Ponuda sadržaja koju mladi imaju zahvaljujući tehnologiji je beskrajna. Problem je što mladi stalno surfuju i imaju interesantne sadržaje na svakom koraku. 

Spremajući se za taj problem koji smo nazreli, neke moje kolege i ja smo predložili vladi da uvede audio-vizuelnu umetnost kao predmet u škole. Vlada je to sprovela u delo, naravno sistem nije savršen, ali manje više je to uspešno krenulo. Zašto se zalažem za podučavanje filmske umetnosti u školama - podučava se već pozorište, književnost, muzika, a pokretne slike su svuda oko nas. Naravno ne treba im reći šta treba da gledaju, već ih naučiti kako da izaberu ono što valja. Ne znam da li je to direktan rezultat tih mera, ali u Francuskoj ljudi itekako idu u bioskop, tako da je to imalo rezultata. Odlazak u bioskop je za mene veliko zadovoljstvo. 

Država:     Francuska, Grčka / France, Greece, 2019

Žanr:    Biografska drama / Biography, Drama

Program:     Glavni program - van konkurencije

Trajanje:     124’

Režija:    Costa Gavras

Scenario:     Costa Gavras

Uloge:     Christos Loulis, Alexandros Bourdoumis, Ulrich Tukur

Festivali:     2019 Venecija, San Sebastian, Pusan / Venice Film Festival, San Sebastián International Film Festival, Busan International Film

Fotografija:     Giorgos Arvanitis

Montaža:    Lambis Haralambidis

Muzika:     Alexandre Desplat

Producentis:     Michèle Ray-Gavras, Alexandre Gavras, Brahim Chioua, Manos Krezias

Produkcija:    KG s, France 2 Cinéma, Wild Bunch, Odeon

Filmografija:

   
 2019 Adults in the Room / Ponašajte se kao odrasli

    2012 Kapital

    2009 Eden Is West

    2005 The Ax

    2002 Amen

    1997 Mad City / Poludeli grad

    1993 The Little Apocalypse

    1989 Box / Muzička kutija

    1988 Betrayed

    1986 Family Council

    1983 Hanna K. / Hana K.

    1982 Missing / Nestali

    1979 Womanlight

    1975 Special Section

    1972 État de Siège / State of Siege / Opsadno stanje

    1970 L’aveu / The Confession / Priznanje

    1969 Z

    1967 Un home de trop / Čovek previše

    1965 Compartiment Tueurs / Kupe za ubice