Ремек-дело модернистичке књижевности: Дневник о Чарнојевићу

Дневник о Чарнојевићу почиње реченицом: „Јесен, и живот без смисла“, која је снажно одјекнула у прошлом веку, али њен ехо не јењава – напротив – тај ехо чујемо и данас, препознајемо га и дубоко осећамо, па стичемо утисак да је глас Милоша Црњанског надишао време и узнео се чак до далеких суматраистичких хоризоната. Та реченица је попут знака који диригент даје оркестру за почетак извођења композиције, само наговештај симфоније какву нисмо чули до 1921. године, када је објављено ово ремек-дело српске књижевности. У Дневнику о Чарнојевићу разазнајемо обрисе стварности, уочавамо боје и контуре, запажамо покрете, осећамо мирисе и напослетку стичемо утисак да је Милош Црњански успео да ослика пулсирање живота и увери нас да негде, далеко, на једном острву, то пулсирање заиста оставља трага.

Дневник о Чарнојевићу део је едиције Трагови, за коју је заслужна уредница Вулкан издаваштва Марија Радић. Едиција је посвећена класицима српске књижевности, а ово издање посебно је драгоцено зато што садржи и поговор професора Мила Ломпара. Реч је о досад необјављеној студији, веома обимној и детаљној, која има компаративну димензију и први пут позиционира роман Милоша Црњанског у традицију европског романа. Читава едиција учи нас да пажљиво ослушкујемо све испричане приче, јер свака представља покушај да се одгонетне смисао људског постојања. Трагови осветљавају и прошлост и садашњост, откривајући да се свет може најдубље спознати кроз књижевност. Најснажније отиснути трагови су вечни – не може их обрисати време, не могу их прегазити људи. 

Милош Црњански рођен је 1893. године у Чонграду, малој варошици у Мађарској. Породица се убрзо преселила у Темишвар, где је Црњански учио основну школу и гимназију, а 1905. постао је ђак Пијаристичког лицеја. Први светски рат затекао га је у Бечу, где је мобилисан у аустроугарску војску. После рата, 1918. године, дошао је у Београд и уписао се на студије књижевности. Накратко је боравио у Паризу и Италији, а по повратку, 1921, оженио се Видом Ружић, која ће му остати доживотна супруга. Радио је као наставник у панчевачкој гимназији, а после стечене дипломе на Филозофском факултету, и као професор у Четвртој београдској гимназији. Био је аташе за штампу у Берлину, а ушао је и у дипломатску службу Краљевине Југославије. По избијању рата евакуисан је из Рима, преко Мадрида, у Лисабон, одакле је отишао у Лондон, где је неко време био и саветник за штампу у југословенској емигрантској влади. У Београд се вратио тек 1965. године. Напунивши 30. октобра 1977. осамдесет четири године, умире месец дана касније, пошто је престао да узима храну и лекове.