KAZALIŠTE KEREMPUH - JA OD JUTRA NISAM STAO

Piše: Gordan Gorunović, Belgrade Online

Ove jeseni sam imao sreću. Prilikom moje prošle posete Zagrebu nisam uspeo da posetim kultni “Kerempuh”. Sumorni novembarski petak obojilo je dosta humora, odlične glume i vrlo intrigantni literarni podložak. Posle devedeset minuta izašao sam pomešanih osećanja. Šta bi bilo kad bi bilo. Ma koliko bilo smeha sama potka priče nosi vrlo ozbiljnu temu o rodnim neravnopravnostima. Ovoga puta samo su uloge malčice zamenjene.   

Dramski tekst “Ja od jutra nisam stao” uspešne dramaturšknjie i spisateljice Une Vizek, prvonagrađen je na takmičenju Marin Držić za 2017. godinu, a praizvođenje je bilo u martu 2019. godine u Satiričkom kazalištu Kerempuh u režiji Nane Šojlev.

Publika se često smeje uvek na pravim mestima zato što sa pozornice dobija pravu imformaciju. Ženskog kikota je više, jer su u ovom komadu dobili dominantnu ulogu. Davno je Momo Kapor duhovito “objasnio”, zašto su muškarci priznatiji kuvari. Kada je svojevremeno pohvalio sjajnu kulinarku iz boemske kafane, ona je počela da se žali i pokazuje mu umorne ruke, proširene vene na nogama. Muškarci imaju bolji marketing jer se od njih i ne očekuje da znaju tu discipline. U predstavi su sve akcije zamenili tako da domaćin u čijem se stanju sve dešava čak odsustvuje sa posla zbog porodiljskog. Satira i smeh su u odnosu jedan kroz jedan.

Una Vizek progovara o rodnoj problematici, ali uz bitan sadržajni zaokret – stereotipizirane muške i ženske polne uloge obrću se na duhovit, apsurdan i nekonvencionalan način, dok uvreženi klišei o dinamici muško-ženskih odnosa podležu satiričkoj oštrici. 

U okvirima ženske dominacije i muške potlačenosti, bezimeni muškarci, svedeni tek na brojeve, vrte se u zatvorenim, cikličkim dijalozima i situacijama u okviru opuštenog netipičnog muškog druženja, gde propitkuju svoj položaj u intimnim vezama i na širem društvenom planu, a pritom čeznu za promenama i afirmacijom. Poigravajući se s predrasudama i društvenim očekivanjima, “Ja od jutra nisam stao”, Une Vizek pitkim i nepretencioznim izrazom dotiče nesporno aktuelna pitanja.

Sve jako dobro funkcioniše kao da gledate jedan film sa puno duše a uz gorčinu kao šlag ne ovoj torti. Funkcionalna režija, odlična gluma samo su upotpunili vrlo zanimljiv tekst. Vrhunski kuvar opterećen gomilom dece (Jerko Marčić), nesrećni, deprimirani umetnik svestan svoje osrednjosti (Ozren Opačić), zaljubljeni suprug kojeg žena i život gaze gde stignu (Marko Makovičić) i „droljac“, umetnik koji slika samo zbog seksa (Hrvoje Kečkeš) čine nesrećni četverac koji se u jedne kartaške, muške večeri, vrte u začaranom krugu svojih želja i nesigurnosti. Želje za onim do čega nije moguće doći. 

Pred kraj kada se pojave i dve predstavnice “nežnijeg” pola priča dostiže vrhunac. Nasilna i seksualna uznemirujuća komšinica (Linda Begonja) kojoj su muškarci uvek pod štiklom drži kvartet pod kontrolom i svojim putenostima. Na raspletu pojavljuje se fatalna supruga domaćina (Ornela Vištica) koja kroz smeh pokazuje da sve ostaje po starom. Žene vladaju i dalje a matrijarhat je glavni u predstavi “Ja od jutra nisam stao”. 

Izlazim sa osmehom zadovoljan viđenim. Bašte na Cvjetnom trgu su pune i pored niske temperature. Mislim da neću skoro nešto kuvati jer ću možda morati da odem i na trudničko bolovanje.