Nobelova nagrada za književnost
(Nobel Prize in Literature) koju, počevši od 1901. godine, dodeljuje Švedska
akademija za izvanredni doprinos književnosti, svakako je jedno od
najuticajnijih internacionalnih književnih priznanja.
Među njenim laureatima nalaze se
dobropoznata imena svetske književnosti: Rudyard Kipling, Rabindranath Tagore,
William Butler Yeats, Henri Bergson, Thomas Mann, Hermann Hesse, André Gide,
Thomas Stearns Eliot, Bertrand Russell, Ernest Hemingway, Albert Camus, Boris
Pasternak, Ivo Andrić, Samuel Beckett, Gabriel García Márljuez, Joseph Brodsky,
Alice Monro, Toni Morrison, José Saramago, Doris Lessing, Orhan Pamuk, Kazuo
Ishiguro i dr.
Međutim, ono što je poslednjih
godina obeležilo dodeljivanje ove prestižne nagrade jesu kontroverze i
kriticizmi različitih oblika kao i „međunarodno nepoverenje u Akademiju“, koji
su doveli do toga da se prošlogodišnja Nobelova nagrada za književnost ne
dodeli nego da se, odlukom Akademije, istovremeno dodele nagrade za 2018. i
2019. godinu u četvrtak, 10. oktobra, u 13 časova.
POSEBAN POPUST do 70 % ZA KNJIGE DOSADAŠNJIH AGORINIH
NOBELOVACA – Doris Lesing, Alis Manro i Ejvida Junsona. Kao i za knjige
Agorinih autora koji se nalaze u najužem izboru – Džojs Kerol Outs , Sezara
Ajre, Edne O Brajen i Eni Pru.
VEĆ OD 299 DINARA-Akcije traje do 13 časova 10. oktobra.
Sledeći svoj prvobitno utvrđeni koncept, izdavačka kuća
AGORA objavila je niz naslova visokokvalitetne svetske literature, pa su se
tako, među Agorinim autorima, našle i dve dobitnice Nobelove nagrade za
književnost – Alis Manro i Doris Lesing – i pre nego što su zvanično postale
nosioci ovog prestižnog priznanja. Među dobropoznatim naslovima, kao Agorina
izdanja pojavili su se naslovi: Bekstvo, Životi devojaka i žena, Previše sreće,
Goli život, Ples srećnih senki, Ljubav dobre žene (Alis Manro); Zlatna
beležnica, Londonske skice, Peto dete, Memoari preživele, A posebno, mačke i dr.
(Doris Lesing).
1 .oktobra izlazi najčuveniji roman egipatskog Nobelovca
Nagiba Mahfuza Deca naše ulice.
Jedan od najznačajnijih izdavačkih projekata Agore u 2019.
godini svakako je objavljivanje romana egipatskog nobelovca Nagiba Mahfuza Deca
naše ulice, autora koji je i jedini arapski pisac ovenčan Nobelovom nagradom.
Ovaj roman jeste njegovo kapitalno delo koje mu je, zajedno sa Kairskom
trilogijom, donelo ugled najvećeg arapskog romansijera.
Autor je preko 30 romana, a prevođen je na 50-ak svetskih
jezika. Poznato je da je, upravo zbog romana Deca naše ulice, Mahfuz ušao u
sukob sa radikalnim islamistima, usled čega je na njega izvršen atentat od
čijih se posledica nikada nije oporavio.
Izdavačka kuća Agora će ovaj kapitalni roman predstaviti srpskoj
čitalačkoj publici na ovogodišnjem Međunarodnom Sajmu knjiga u Beogradu (20-27.
oktobar).
Doris Lesing
(1919), dobitnica Nobelove nagrade za književnost za 2007.godinu, smatra se
jednim od najznačajnih britanskih pisaca
druge polovine XX veka. U svojim knjigama, ona je obuhvatila neke od
najbitnijih društvenih problema ovoga veka – od rasizma i feminizma, pa do
uloge porodice i pojedinca u savremenom društvu. Iako je ubrajaju u vodeće
postmoderne feministkinje, Doris Lesing je u nedavnim javnim nastupima osporila
ovakva ‘ideološka’ čitanja njenih dela.
Počevši od prvog romana Trava peva (The Grass is Singing,
1950), u kome se bavi koji se bavi samozadovoljnim filistarskim društvom belih
doseljenika u Južnoj Africi, privlači značjnu pažnju, a nakon romana Zlatna
beležnica (The Golden Note-book, 1962), kritičari je identifikuju kao vodećeg
feminističkog pisca.
Na srpskom jeziku je 2004. godine, u izdanju Agore objavljen
roman Peto dete (The Fifth Child, 1988), koji je po oceni nekih kritičara, čak
reprezentativniji za njeno stvaralaštvo od čuvene Zlatne beležnice. U ovoj knjizi Doris Lesing se bavi psihologijom otuđenosti u zatvorenoj
društvenoj sredini. To je priča o bračnom paru koji, zgrožen hedonizmom
engleskog društva šezdesetih godina, odlučuje da se povuče na selo i odgaja
decu u idili domaćeg života. Idila traje sve dok im se ne rodi peto dete…
Nastavak knjige, Ben, u svetu (Ben, in the World), iz koga je uzet ovaj
odlomak, uz veliki publicitet, izašao je 2000. godine, a na srpskom se pojavio
krajem 2007.
Nobelovka Alis Manro
(1931) spada u vodeće kanadske pripovedače, a po ocenama kritike i jedna je od
najznačajnijih savremenih književnica. Objavila je trinaest zbirki pripovedaka,
kao i roman Životi devojaka i žena (Lives of Girls and Women), iz 1971.godine,
kod nas preveden 2011. Pored ovog romana, na srpski su, u izdanju Agore
objavljene i njene zbirke priča Bekstvo (2004), Previše sreće (2011), Goli
život (2013), Ples srećnih senki (2014),
Pogled sa edimburške stene (2015) I
Ljubav dobre žene (2017).
Zbirke pripovedaka su joj tri puta dobijale nagradu Gavernor
– najprestižnije književno priznanje u Kanadi Ples srećnih senki (The Dance of
the Happy Shades) 1968; Šta misliš, ko si ti? (Who Do You Think You Are?) 1978;
Napredovanje ljubavi (The Progress of Love) 1986), a dva puta su ovenčane
nagradom Giler (Ljubav dobre žene (The Love of a Good Woman) 1998 i Bekstvo
(Runanjay). Godine 2009, za životno delo je odlikovana Međunarodnom Bukerovom
nagradom.
U obrazloženju Nobelovog komiteta Švedske akademije, kaže
se, pored ostalog, da je Alis Manro Nobelovu nagradu dobila “zbog njenih
izvanrednih pripovedačkih sposobnosti, ostavrenih u kratkim pričama, žanru koji
je Akademija do sada retko nagrađivala. Alis Manro je književnica sa potvrđenim
darom za fino pripovedanje, koje se odlikuje jasnošću i psihološkim realizmom.
Njene priče su najčešće smeštene u male gradske sredine, gde
se ljudi bore za opstanak, što često rezultira lošim vezama i moralnim
konfliktima, problemima koji proizilaze iz generacijskih razlika i sudara
životnih ambicija. Njeni tekstovi uglavnom se bavi svakodnevnim, ali životno
važnim događajima.”
Džojs Kerol Outs
(1938) američka je spisateljica i profesorka kreativnog pisanja. Poslednjih
nekoliko godina je pominju u najužem krugu potencijalnih dobitnika Nobelove
nagrade. Teme kojima se Outsova bavi su širokog dijapazona: od gotskog romana,
otuđenosti pojedinca, društvenih fenomena i anomalija, zavođenja, nasilja,
incesta, silovanja, feminizma, razlike između polova.
Džojs Kerol Outs spaja velike zamisli i sitne pojedinosti u
idealnom proznom činu balansiranja, ali najlepše je što to zapravo ne
primećujete. Preokupirani ste žurbom da okrenete sledeću stranicu. Pripovedanje
nijednog živog američkog pisca ne odjekuje prizvukom užasa koji je proizveo
Edgar Alan Po onako kako to radi Džojs Kerol Outs.
Ejvind Junson
(1900-1976) je veliki evropski romanopisac koji potiče iz radničke porodice sa
severa Švedske. Radio je mnogo različitih poslova, između ostalog u pilani,
ciglani i kao seoski sluga, pre nego što je 1924. godine objavio prvo delo.
Proveo je važan period tokom 20-tih godina prošlog veka u Berlinu i Parizu, i
bio je među onima koji su predstavili ideje evropskog modernizma u Švedskoj.
Uspeh kod kritike doživeo je 1929. sa delom Komentar o zvezdi padalici
(Kommentar till ett stjärnfall). Četiri autobiografski obojene knjige koje čine
Roman o Ulofu (Romanen om Olof, 1934-37) osvojile su širu čitalačku publiku.
Ejvind Junson je postao član Švedske akademije 1957, a Nobelovu nagradu za
književnost podelio je sa Hari Martinsonom 1974.
U romanu Talasi zapljuskuju obale Ejvind Junson koristi mit
da bi rešio problem vlastitog pripovedanja. Problem se, po njegovom shvatanju,
sastoji u tome da pisac svoju stvarnost mora da izrazi tako da ona postane
dostupna čitaocu, da preradi stvarnost
koju je doživeo. Pokušavao da stvori sliku modernog čoveka i to u najtežoj
situaciji: kada je primoran da primeni nasilje kako bi suzbio ono još veće.
Moglo bi se reći da je to tema romana.
S jedne strane roman prikriveno govori o Evropi tokom i
odmah nakon Drugog svetskog rata, a s druge, sadrži i večnu temu o povratku iz
velikog rata. Na taj način radnja ne pripada samo Homerovoj Odiseji, nego je
bezvremena i opšteljudska.
Mit, proizvod kolektivnog pripovedanja, povezan je kod
Junsona sa njegovim stavom da priča ima svoje autonomno postojanje. Na više
mesta u romanu, „pripovedač” tako konstatuje da priča kao da živi svoj život,
da je služe razni pripovedači u raznim vremenima.
Ono što je ovog pisca najviše oduševljavalo kod Homera bila
je činjenica da ep ima nešto što nadilazi versko bezumlje – opisuje ljudsku
prirodu kada je najveličanstvenija. Odiseja je postala njegova Biblija i knjiga
utehe. U svom veličanju on Homera poredi s beskrajnim morem. Njegovo pesništvo
je za Junsona izraz harmonije između čoveka i prirode. Poražen ratnim
strahotama, Junson je bio u stalnoj potrazi za smislom. Našao ga je u epu o
Odiseju, gde je ljudsko uzdignuto u božansko.
Čitalac posle samo nekoliko rečenica ne može, a da ne
primeti koliko pripovedač u Junsonovom romanu – bilo da se zove Odisej,
Penelopa ili Telemah, a oni su najčešći glasovi – uživa u pričanju, koliko u
tome ima sreće, koja je, u stvari, izraz životne radosti.
Pripovedači u ovom romanu su ujedno i moćni i nemoćni.
Nalaze se u procepu između intelekta i osećanja, objektivnog i subjektivnog,
između želje da verno prikažu događaje i stvarnost, i potrebe da od njih
pobegnu. Atmosfera priče i veština pripovedanja imaju moć da trivijalnu
stvarnost učine lepom i čarobnom.
Nemoć se ogleda u nemogućnosti da se suprotstave priči,
mitu, koji kao da žive svoj odavno započeti život bez kraja. Uteha za sve jeste
lekovita moć pripovednja. Tako se Odisej pričajući o svojoj prošlosti donekle
oslobađa njenog tereta. Pripovedanje je neophodno čoveku u potrazi za utehom,
pomirenjem i, možda, srećom.
Нема коментара:
Постави коментар