Отварање изложбе радова Мариа Ђиковића

Отварање изложбе радова Мариа Ђиковића одржаће се  у Галерији ФЛУ  (Кнез Михаилова 53, Београд) у уторак, 20. августа 2019. године, у 19ч.

Изложба ће трајати до 27. августа 2019. године.

Марио Ђиковић представља се својим раним радовима, изведеним у гвашу, који су настали 1979. године.

Засновано на личним интерпретацијама, Ђиковићево стваралаштво блиско је фантазији –маштовитом преображају митолошких и религиозних симбола и мотива у нове композитне приказе.

Своја ликовна сновиђења, Марио Ђиковић изградио је, још 70-их година прошлог века,

током својих студија на Академији/Факултету ликовних уметности у Београду, које су тада спроводиле програм традиционалног (класичног) академског образовања.

Сликајући оно што даје смисао његовом животу, Ђиковићеви студентски радови често су превазилазили оквире наставе базиране на постепеном савладавању уметничког заната (преко приказивања мртве природе, фигуре у ентеријеру, акта, портрета).

У време када као уметник ступа на уметничку сцену, 1980-их година, у Београду се, осим уметника који припадају широј алтернативној сцени, појављују концептуални уметници, чији ангажман се одвија у оквиру ликовног програма Студентског културног центра.

Може се рећи да је стваралаштво Мариа Ђиковића из тог времена, блиско поетици, коју је италијански критичар Бонито Олива описао као трансаванграда – уметнички правац који радикално одбацује поетику минималне и концептуалне уметности и покушава да поврати емоцију, задовољство и ужитак у субјективном, мануелном цртању и сликању.

Треба напоменути да своју уметност Ђиковић оригинално креира као сликарску/цртачку реакцију на локалну средину (којој припада), у којој су се, у то време, укштали различити уметнички правци соцрелизма, модернизма, Медиале, минимализма, концептуализма... 

Стога су дела Марија Ђиковића, приказана у Галерији ФЛУ, значајна, не само због тога што допуњују контекст уметности која настаје 80-их година 20. века, већ и зато што доприносе бољем разумевању живота и рада оних уметника, који су тада деловали ван система институција, као што су академије/факултети, омладински/студентски културни центри и домови културе...

СЛОЈЕВИТА ЗНАЧЕЊА

Већи део опуса Мариа Ђиковића добро је познат. Знамо га по радовима, што их показује на самосталним изложбама те бројним групним смотрама на којима задобија запажено место. Неоправдано је  остао, мање знан сегмент, што се односи на нешто ранија остварења, тачније на скуп радова, насталих током кратког раздобља, ограниченог на 1979. годину.

Тада се, стицајем животних околности, прихватио лакших материјала: папира, гваша и акварела. Окренут  себи, у том контексту су настале особене, без сумње, ретко успеле,  крајње маштовите опсервације, истекле из  његовог унутрашњег света. То се запажа у следу тематских, веома сложених кругова у којима се тешко разазнају јасна упоришта, будући, да се сликаном површином простиру спонтане, необавезне, намерно недоречене и недовршене случајности, уприличене уметниковим хтењем.  Њихов контекст је сведен на аспект ликовне афирмације у којој се окончава, у правом смислу речи, фантазмагорија Мариа Ђиковића.   

Како било, тек, основни мотиви тадашњих радова су била разнолика фигурална обличја, остварена непосредним учинком, без воље да се примакну препознатљивој оптици или осветле поузданим анатомским складом. Људске прилике су негде јасно назначене, а онда су, током даљег поступка, разобличене и претворене у нешто друго, чиме се губи траг реалном упоришту.

Фигуре се простиру токовима неодољивих кретњи. Увек су у лету и комешању, никад довољно извесном и коначном. Код њих нема просторне ни временске осаме, јер се слободно сустижу и промичу.  Њихова сврсисходност је упућена појму визуелне целовитости, чија је просторна компонента  каткад назначена, негде само наговештена, док је неки пут, налик примерима примитивне уметности, сведена на  равну схему.

Али то није све. Актове, безоблична тела, главе, руке и шта све још, употпуњују  други, нешто другачији, свеколики облици, које је тешко разазнати, још теже описати. У питању је скуп различитих  сегмената природног и анималног порекла али и знакова, који потичу из домена безпредметних, кадшто стилизованих, ређе благо геометризованих рефлексија, са којима се мешају, стапају или из њих израњају, градећи ново, неочекивано визуелно исходиште.  

Садејство разиграних поља, потеза и линија, одају поклоника сложених и слојевитих, снажно успостављених ритмичких гибања. Све то наткриљује видна експресија, којом провејава магловита димензија тајанства.

Сличан поступак је уприличен упливом бојених вредности, које су саздане   лаким и бескрајним нијансирањем од светлог до дубоког, тамног тоналитета. Реалне и иреалне облике, прати обиље колористичких сустава, који се смештају у помешан скуп супстанци, тонова и полутонова. Додатим, чистим акцентима, успостављена је уверљива рукописна и компактна садржајна структура.   

Речју, сликама Марија Ђиковића провејава наглашени индивидуализам, још више, у њима се препознају актуелне кретње ширих распона времена у коме су настале, које је  он, у духу домаће традиције, прелио у аутентично ликовно казивање, којим влада неспутана енергија покрета.

ЗДРАВКО ВУЧИНИЋ

МАРИО ЂИКОВИЋ сликар–графичар je рођен 26. децембра 1942. године у Палачи код Осијека (Република Хрватска). Академију за ликовне уметности завршио 1969. у класи проф. Љубице Сокић на сликарском одсеку, а постдипломске студије графике 1973. године у класи проф. Бошка Карановића и проф. Марка Крсмановића. „Цаке“ учио од Милорада Јанковића – Доце.

Члан УЛУС-а и Клуба ветерана УЛУС-а.

За 50 година уметничког рада, приредио 24 самосталне изложбе слика и графика. Учествовао на 300 групних изложби са сликама, колажима, графикама и цртежима. За кошаркашки клуб ФМП реализовао две скулптуре већих димензија: 

„Кошаркашку лопту“ и „Младог кошаркаша“, са лоптом у акцији, висине 2,40 м. Бави се уметничком и документарном фотографијом.

До пензионисања, у статусу истакнутог уметника, стварао и излагао као самостални уметник. Студијска путовања: Италија и Мађарска. Током 2008. године користио резиденцијални боравак у Паризу. Корисник Фонда младих уметника од 1974. до 1978. године.

Важније самосталне изложбе: Галерија „Графички колектив“ (Београд), Мали салон (Мостар), Коларац (Београд), Галерија „Зодијак“ (Осијек), Салон музеја савремене уметности (Београд), Дом омладине (Београд), Галерија „Стара капетанија“ (Земун), Галерија УЛУС-а (Београд), Галерија Народног музеја Врање, Центар за културу Смедерево,  Галерија Факултета ликовних уметности (Београд). Учесник многих значајних ликовних колонија.

Поред осталих, радови се налазе у Народном музеју, Музеју савремене уметности и у збирци Графичког колектива у Београду.

Награде:

1964 – Годишња награда за цртеже студије на курсу школе цртања и вајања у Шуматовачкој

1972 – Откупна награда Дома омладине на XИИИ Октобарском салону

1973 – „Златна игла“ УЛУС-а

1986 – Награда СИЗ-а Србије за изложбу у салону Музеја савремене уметности 1985 – Београд

1986 – Награда друштва ликовних и примењених уметника Земуна

1990 – Друга награда за цртеж XИИ изложби цртежа Београд 90

2006 – Награда ликовне колоније „Борковац“ – Рума

2007 – Добитник монографије УЛУС-а на Јесењој изложби (излагао на више од 250 групних изложби)