Piše:
Gordan Gorunović.
Sedam
godina nisam posetio svetski priznati festival Exit. Karte su kupljene krajem
oktobra pošle godine, čim smo čuli da stiže draga grupa iz odrastajućih godina
The Cure. Spremni smo bili na klasičan festivalski set od sat vremena (ako bude
sreće) a dobili standardnu svirku benda osnovanog u Krouliju (1976. godine) od
140 minuta. Sreća je bila još veća kada je objavljeno da će krenuti u 20:30 što
je za nas "srednje mlade" idealno. Do ponoći kada je krenuo najveći
stampedo na ulazu, meni se priviđaju ovčice koje veselo preskaču ograde.
Stižemo
na pola odlične svirke "65daysofstatic". Jedini maler im je bio što
su svi čekali nekoga posle njih. Kada su završili uleće armija tehničara,
roudija i ostale ekipe da rasprema binu. Neki mračni oblaci se parkiraju iznad
Petrovaradina a u sebi se nadam da ipak neće krenuti kiša. Uz
"Plainsong" kreću i prve kapi. U narednih pola sata se smenjuje
pljusak i blago rominjanje. Ništa ne uspeva da umanji čaroliju koja dolazi sa
bine. Dvoje mladića od dvadesetak godina iza pevaju kompletne tekstove. Kultni
album "Disentegration" je objavljen desetak godina pre njihovog
rođenja.
Frontmen
i sve ostalo Robert Smit se često razdragano smeje sa bine što mu nije običaj.
Uhvatio je atmosferu koja je daleko od standardne. Oko nas od japanaca do
publike sa svih meridijana. Nema incidenata. Jedino povorke sa punim čašama
piva kao kompozicija vozova pokušavaju da se probiju kroz masu.
Kišna
set lista obuhvatila je "Pictures of you", "Never enough",
"Lovesong", "Just like heaven", "Fascination
street", "Plainsong", dakle najveći deo albuma
"Disintegration", koji je dobro držeći tridesetogodišnak. Bis su
začinili hitove "Lullaby", "Friday I'm in love", i na kraju
"Boys don't cry". Ova godina bend je obeležio četiri decenije od
izlaska albuma "Three imaginary boys". Do kraja godine očekuje se
njihov četrnaesti studijski album. Prvi posle 11 godina muzičke apstinencije.
Srećom
i kiša je stala posle pola sata i svi mokri pevamo drugi deo koji kreće sa
najvećim hitovima. Daleko od klasičnog bisa jer
7-8 numera nije bis nego ceo blok udarnih numera koje znaju i oni koji
nisu fanovi ove grupe. Nešto posle 23,10 bend se povlači uz reči: "Vidimo
se opet". Hvala njima i za ovaj put a dugovečnost možda ponovo nanese u
ove prostore The Cure, koji su krenuli od post panka i došli do velike mein
strim grupe sa milionskim tiražima ali bez koketiranja sa trendovima. Kako reče jedna devojka iz Fan pita:
"Gledala sam ga u usta da li stvarno peva i uverila se da je istina. On se
ne manja jer je ista energija bila i kada je snimio "Boys Dont Cry" i sada."
Veliki
problem je nastao posle jer se desetine hiljada ljudi sudarala u svim delovima
tvrđave. Nije se moglo unutra a ni van tvrđave. Hiljade ljubirtelja je tek
pristizala oko ponoći. Noć je postala hladna a majice se osušile na nama. Neka
nam ne zamere ostale bine što ih nismo posetili. Ove večeri jedno ime je ipak
imalo prioritet a to je The Cure. Hvala za ovo, vidimo se. Pa možda.
Нема коментара:
Постави коментар