Странице

четвртак, 20. јун 2019.

KOŠTANA U NARODNOM POZORIŠTU U BEOGRADU: FURIOZNA ZAVRŠNICA SEZONE



 
Piše i fotografiše:  Gordan Gorunović

Polovinom juna u blokiranom centru Beograda uz nalete oluje ljubitelji umetnosti su se lavirintima ulica hitali ka ulazu Narodnog pozorišta. Elegantne cipele ili sandale dobijale su patinu peska i ostalih građevinskih čestica. Upoznaj svoj grad da bi ga više voleo tura iza Narodnog muzeja pa malo nizbrdo pa uzbrdo ka Trgu republike i “očas posla” stižem do prepunog foajea. Red pred blagajnom, red za ulazak, sparina u vazduhu ali radost u srcu.

Ima sam čast da pogledam treću predstavu sa delimično izmenjenim ansamblom. Nadam se da ću u narednoj sezoni imati prilike da čujem i odličnu Minu Gligorić koja je pevala na premijeri. 



Ove večeri je takođe ubedljivo iznela Koštanu, mlada Evgenija Jeremić. Iz velikog ansamla bi bilo nepravedno nekoga posebno izdvajati. Oba čina vrlo dinamično uvlače u svoju magiju kompletno gledalište. Orkestar uz dirigovanje Ane Zorane Brajović precizno i poletano iz svog “bunkera” temperira sve. Davno nisam gledao ovako bogato i funkcionalno izvođenje. Vidi se da je uložen veliki rad a pružena je šansa mladim snagama da krenu u građenje buduće bogate karijere.

Jug Radivojević se hrabro upustio u režiju ovog kultnog dela Petra Konjovića. Reč je o dugo čekanom susretu: prethodna inscenacija ove partiture realizovana je pre šest decenija (19. oktobra 1959, povodom Dana oslobođenja Beograda, u režiji Josipa Kulundžića, sa dirigentom Krešimirom Baranovićem). Zaista predugo, naročito ukoliko imamo u vidu da je Koštana redovno – i od uglednih muzičkih stručnjaka – izdvajana kao najistaknutija opera srpskog tla.



Ne bih ulazio u tehnikalije i nabrajanje ogromne ekipe koja je svojiski uradila svoj posao. 

To se može naći na sajtu samog pozorišta ili na publikacijama. Verujem da će narednih sezona nastaviti svoj život, kompaktno i razigrano u svakom pokretu i tonu. Naša scena zaslužuje da ima ovako monumentalno prikazanje u nacionalnom teatru. 



Divno je bilo pogledati izložbu fotografija raznih izvođenja “Koštane” u holu kod prve galerije. Rustične slike pokazuju bogatstvo našeg glumišta i divne istorije ove predstave.

Da velika dela prežive vreme i ljude pokazuje priča da je prava Koštana, Malika Eminović, tužila Boru Stankovića kada je čula da je ona bila inspiracija za knjigu, ali nije dobila spor. Tako je bez svoje želje njen lik ostao da živi i dan danas. 

 

Izašavši u krug van zgrade tražeći put ka prevozu, video sam da nas je opera spasila velikog pljuska. Mokre ulice su se isparavale a neka davna romatnična vremena iz “Koštane”, su olakšale svakodnevicu trotoara. Svi maliciozni koji na kulturu ovog naroda dignu zao glas laju u prazno. Veliki rad treba pozdraviti i podržati. Najlaše je govoriti loše bez argumenata i jeftinim “duhovitostima” dizati sebi “rejting”. Veliko bravo za celu ekipu, sve aktere i publiku.


Нема коментара:

Постави коментар