Странице

уторак, 4. јун 2019.

Izložba: “Prostor bez daha” Dominika Morariu


Mala galerija ULUPUDS, Uzun Mirkova 12

Prateća izložba " 51. Majskog salona ULUPUDS " ( kustos izložbe Iva Leković
Izložba: “Prostor bez daha” -Dominika Morariu

5-17.6.2019.

Nežna, krhka, tiha i povučena umetnica Dominika Morariu, baš kao i njene zidne sculpture koje premijerno predstavlja publici na izložbi u Maloj galeriji Ulupuds-a, odišu smirenošću i blagim spokojem.

Pažljivo odabrani segmenti iz života,ispričani su na transparentnim objektima, oslikani emotivnim citatima, oplemenjeni sušenim laticama i listićima raznovrsnih lekovitih biljaka koje čak i tako poklopljene mirišu i odišu nadom. Razmišljanja o prošlim vremenima, o nekim dragim ljudima i fragmentima sećanja koje doseže sve do dečijih dana, utkani su u ovu priču na poseban način. 

I skica kao naznaka drvenog konjića, brodića, kuće, devojčice protkani pupoljcima, stabljikama ili korenčičima,šišarkama iz obližnjeg parka,lekovitim biljem iz domaće bašte kao detaljem,čine neraskidiv kompozicioni sklop.



O samom nazivu izložbe umetnica je rekla: 

“Prostor bez daha sledi posle svakog udaha. To su posebno dragoceni trenuci kad osećaš snagu i dejstvo zadržane energije, istovremeno, to su trenuci transformisanja dobrog u loše i njihovog cikličnog ponavljanja, a može da bude I čulno osećanje udahnutog mirisa, koje nas leči i oplemenjuje. Prostor bez daha, takođe sledii posle svakog izdaha. To su moment kada u iščekivanju novog udaha, osećamo oslobođenost od svega lošeg”.

Izložba koja je pred nama, sastoji se od nekoliko tematskih elemenata,spojenih neraskidivim nitima u jedinstvenu vizuelnu celinu predstavljenu kroz više medija.

Ovde ćemo naići na objekte u obliku kocki, pravljenih od folija,različitih veličina, od majušnih do onih većih, zatim rupičaste oblike napunjene mirišljavim biljkama, kružne objekte koji kao polazište imaju laboratorijske petri šolje,tu su i listovi iz “sestrinog herbarijuma iz 1969”, kao i šeme kocki i recepti za čaj napisani grafitnom olovkom na zidu galerije.

Neke od kompozicija posetilac može prerasporediti i povezati po vlastitoj želji, učestvujući u igri u koju je nesvesno i sam upleten.

A sam sadržaj kutija krije delove života koji je prošlogodišnja dobitnica Velike Ulupuds-ove nagrade na Majskoj izložbi za najbolji rad, poželela da podeli sa nama.




Ovde ćemo prepoznati listiće biljaka hoću-neću koja odražavaju ličnu asocijaciju na konstantno analiziranje i ispitivanje, kao i evociranje na drage ljude, zatim digitalno odštampane teksture grafika same umetnice ili radova drugih umetnika koje je Morariu iskoristila kao citate, odštampane folije sa motivima planeta sunčevog sistema, zanimljiva likovna objašnjenja kao pokušaj razumevanja kosmičkih zakona, ritmičkih ponavljanja, proučavanje zavisnosti i crno-bele fotograme biljaka. Pred nama stoje i mnoge druge biljke različitih oblika, među njima poseban segment čine žive biljke zapakovane u kutijice u kojima još uvek rastu.

Zanimljiv u vizuelnu igru u potpunjuju folije koja imaju svojstva ogledala u kojoj se posmatrač ogleda i vidi svoj lik, a samim tim i sam postaje deo izložbe. 

Neizostavan deo svakog tog segmenta su i citati, pažljivo birani i zanimljivim rukopisom ispisani. Ovde možemo pročitati misli Šekspira, citate pesnika Vaska Pope koji je rođen u istom selu u kome su rođeni i roditelji umetnice, kalendar branja bilja, recepte za čajeve, misli na rumunskom jeziku, ali i razne druge citate koji su dotakli dušu umetnice na jedan poseban način da je poželela da se sa njima i ovako poveže.

Pored prirode, Morariu inspiraciju crpi i iz školice crtanja koju dugi niz godina vodi. Ovde otkrivamo crtež njenog sestrića, dece iz školice, drugaricine ćerke jer, kako kaže:

 “Dete crta ono što zna, a ne ono što vidi, ono crta fasadu kuće kroz koju se provide zidovi i nameštaj, čoveka kome se provide glava ili stomak, kao rengenski snimak, ona pamte šta su videla i doživela i to prenose na svoje crteže.”

Umetnica se u svojim radovima koristi ortogonalnom projekcijomkaojednom od primarnih načina kako se u našoj svesti javljaju slike poznatih i zamišljenih prostora. 



Taj pokušaj da se vidi kroz sebe i kroz druge, pokušaj da se spozn a šta je unutra, Morariu je prenela na svoje kocke koje su nekad prazne, ponekad unutra imaju lepih i zanimljivih sitnica, neki put su to mirišljave ili biljke sa lekovitim svojstvima, neki put je to mrak i tama, neki put su to naizgled čudni predmeti koji pomeranjem proizvode zvuk, kao zvečka ili muzički instrument, u ponekoj su sećanja na detinjstvo ili druge važne momente.

A kako te kocke ustvari nastaju? Na providnim folijama islikaju se različite teksture, onda se iscrta šema, koja se iseca i spaja.Svaka kutija je u početku bila krst i ima mogućnost vraćanja u taj oblik.

 Spajanje kocke pruža doživljaj sličan onome kad grafičar odštampa grafiku i kada konačno vidi rezultat. Kako se kocka u isto vreme providi bar sa tri strane, ishod je do kraja neizvestan i može se samo naslutiti kako će ona na kraju  izgledati”, pojasnila je umetnica magiju stvaranja ovih delikatnih zidnih skulputura u kojima će publika moći da uživa tokom izložbe u Maloj galeriji Ulupuds-a, ali i da se poistoveti i suptilno poveže sa njima.

Tijana Stojiljković, istoričar umetnosti

Нема коментара:

Постави коментар