Странице

уторак, 4. јун 2019.

Јесте ли за безбедност на Сцени „Раша Плаовић“ Народног позоришта у Београду


Представа „Јесте ли за безбедност“, у режији и адаптацији Анђелке Николић, биће премијерно изведена 10. јуна на Сцени „Раша Плаовић“.

Kомад је базиран на текстовима Биљане Јовановић, односно на њене три кратке приче под поменутим називом „Јесте ли за безбедност“, путопису „Добродошли в Диализијо“ Давида Шаламуна и антиратној преписци „Вјетар иде на југ и обрће се на сјевер“ коју је Биљана водила са Марушом Kресе, Радом Ивековић (словеначка и хрватска списатељица) и српском песникињом Радмилом Лазић. 

Николић је урадила и адаптацију текста за представу која настаје по мотивима дела Биљане Јовановић, Маруше Kресе, Раде Ивековић, Радмиле Лазић и Давида Шаламуна.

У представи играју Вања Ејдус (Биљана Јовановић), Сена Ђоровић (Маруша Kресе), Милена Ђорђевић  (Радмила Лазић) и Анастасиа Мандић  (Рада Ивековић) и седам младих глумаца (Петар Ђурђевић, Драган Петровић, Стојша Ољачић, Вукашин Јовановић, Лазар Николић, Драган Секулић и Немања Стаматовић) у различитим улогама од припадника ЈНА, дезертера и заробљеника до болничара у различитим болницама и територијалаца…


У ауторској екипи су и Бранислава Илић (драматуршкиња и адаптација текста), Весна Поповић (сценографкиња), Олга Мрђеновић (костимографкиња), др Дејан Средојевић (сценски говор), др Маја Ђукановић (лекторка за словеначки језик), Ирена Поповић (композиторка) и Марија Миленковић (стручна сарадница за сценски покрет).

Директорка Драме Народног позоришта Тања Шљивар каже да ужива у одабирању пројеката који ће бити реализовани у Народном позоришту у Београду:

„Од када сам дошла на мешто директорке Драме НП, новинари из редакција за културу стално су имали ту потребу да ме подсећају шта је Народно позоришта… шта би оно требало да подразумева и каква врста пројеката се баш ради у тој врсти куће иако се оно не зове национално, већ Народно позориште. Тада сам помислила да би једно од најконзервативнијих позоришта, а са друге стране сигурно најзначајнија кућа културе код нас, афирмише неку другу врсту поетике и неку другу врсту гласова и на тај начин добију другачију видљивост.“

Kако каже, било јој је важно да се за неку другу врсту публике постављају пројекти у којима је могуће чути женске гласове.

„Ако прочитамо репертоаре других позоришта…Ето на пример Звездара театар. Имала сам прилике да видим репертоар те позоришне куће од 1982. године. Две ауторке комада и две редитељке су биле заступљене у том позоришту од 1982. године до данас. Ето, то је само једна чињеница која ми пада на памет… Ако погледате репертоар Југословенског драмског позоришта схватиће те да су у овој сезони само мушкарци режирали представе“, казала је Шљивар и додала да је јако лако занемарити жене и да се то спроводи системски.

„Све то што сам поменула као чињеницу у Звездара театру представља генерални проблем који није стриктно везан за то позориште. Статистике су сличне у многим земљама и у многим позориштима. Заправо, то је узимање привилегија за самог себе у овом случају то је солидарност међу мушкарцима која се огледа кроз кумство сарадњу, братство, јединство, ја теби-ти мени…“, подвукла је Шљивар и нагласила да жене које су се истовремено образовале и радиле дупло више да би стигле до неких позиција нису добиле прилику…

„Разлог патријахата у капитализму је узимање економских политичких и свих осталих привилегија за мушкарце, јер им једноставно такав поредак одговара. У том поретку сасавим је у реду да жена кува, чисти, спрема, а да мушкарци заузимају јавни простор у којем више зарађују“, сматра Шљивар.

„Увек се питам како је могуће да Биљана Јовановић као важна појава у југословенској култури никада није добила НИН-ову награду за своја дела и генерално њени комади су јако мало извођени. У том контексту, када већ имам прилику да неке ствари одлучим и одаберем онда сам се одлучила за постављање представе „Јесте ли за безбедност“, јер женска солидарност и солидарност генерално може да постане не само емациопаторско већ сила која омогућава да се сачува здрав разум“, костатује Шљивар.

Анђелка Николић је изјавила да се представа „Јесте ли за безбедност“ у великој мери бави ратом.

„Тања Шљивар ме је позвала да се бавим делом Биљане Јовановић и надам се да ће осим наше представе у Народном позоришту, њени комади бити играни и на другим тетарским сценама. Биљана Јовановић и има сјајну прозу, књиге које су некако остале у сенци свега што нам се догађало овде у протеклих 30 година.“

Вања Ејдус која у представи игра Биљану Јовановић каже да јој је било најзанимљивије како ће књижевни перформанс заједно са екипом представе преточити у сцену:
 
„Играм Биљану Јовановић о којој ништа нисам знала. Она је заборављена и када сам читала о њој била сам запрепашћена како ово друштво заборавља вредне људе. Била је призната у књижевним круговима, али и покретач много мировних манифестација.“



 ИНТЕРВЈУ АНЂЕЛКЕ НИКОЛИЋ: РАТ НИЈЕ, ИСКЉУЧИВО, МУШКА СТВАР"

                                                               

Извор: Микојан Безбрадица
После Нушићеве „Књиге друге“, која се већ пет сезона веома успешно изводи на Сцени „Раша Плаовић“, редитељка Анђелка Николић ускоро ће, на истом месту, поставити нови комад. Реч је о наслову базираном на текстовима Биљане Јовановић, односно на њене три кратке приче „Јесте ли за безбедност?“, што је уједно и назив представе, путопису „Добродошли в Диализијо“ Давида Шаламуна и антиратној преписци „Вјетар иде на југ и обрће се на сјевер“ коју је Биљана водила са Марушом Kресе, Радом Ивековић (словеначка и хрватска списатељица) и српском песникињом Радмилом Лазић. Премијера је планирана половином јуна, а главне улоге поверене су Вањи Ејдус, Сени Ђоровић, Милени Ђорђевић и Анастасии Мандић.
Иако је широј јавности, релативно непозната као драмска списатељица, Биљана Јовановић је на нашој књижевној сцени, ипак, оставила упечатљив траг. У којој мери ова представа, највећим делом базирана на њеном оригиналном, специфичном рукопису, управо тако нешто може и да потврди?
Представа неће бити упризорење њене фикције (романескне и драмске), која је свакако импозантна, али надам се да ће сведочити о упечатљивом трагу њене личности – о њеној интелектуалној, моралној и емотивној снази, о хуманизму и активизму у примарном смислу те речи, који надилазе како границе једне биографије, тако и времена и простора у коме је стварала Биљана Јовановић.  
Њена појава, касних 70-их, представљала је освежење у амбијенту фаворизоване такозване стварносне прозе. Наиме, малограђанском миљеу и предрасудама супротставила је одважност, иронију, цинизам, неконвенционалност, интелектуалну бриткост и слободу изрицања онога што је представљало табу за друштвене, идеолошке и сексуалне конвенције. Да ли, у том смислу, можемо очекивати да и Ви овом представом демистификујете неке одређене табуе?
Табу је јака реч, но чини ми се да већ овај избор в.д. директорке Драме Тање Шљивар проблематизује извесне стереотипе о томе шта се очекује од репертоара Народног позоришта као базне институције културе у овој земљи. Ја овај импулс пратим инсистирањем на позоришном процесу који изводи све учеснике, укључујући и мене, из простора удобности – из зоне наученог, навежбаног и већ потврђеног. Занимљиво је и нестереотипно што у језички хомогеној средини стварамо вишејезичну представу, која сценографски тежи да повеже удобни ентеријер Народног позоришта и изазовни простор Француске улице, што самом глумачком поделом у дијалог о деведесетим годинама укључујемо гласове генерације која је рођена након распада СФРЈ, што грађанске протесте из 1991. и 1992. године анализирамо не само из политичке, него и из естетске равни, као перформативне чинове који имају и своју уметничку вредност... Највећи изазов је, можда, у томе што самим гледаоцима дајемо више простора за учешће него што је то уобичајено у институционалном театру.
Kолико су четири жене довољно „компетентне“ да расправљају на тему рата, који се у нашим друштвима, иначе, најчешће доживљава као типична „мушка ствар“?
Жене су компетентне. Рат није мушка ствар. Ова преписка није само антиратна. Она је и аналитична. Четири жене покушавају да разумеју рат који се дешава - у тренутку док се дешава. То је драгоцен угао. Сем тога, ми смо у ткиво текста увели и аутентичне мушке гласове – не само оне који су већ обухваћени женском преписком, већ и оне који су документарно забележени. То су гласови мушкараца, који ратују, али такође покушавају да разумеју зашто, за кога и против тога ратују, и да ли имају алтернативу.
Осим тих мушких гласова, у представу је инкорпориран и путопис „Добродошли в Диализијо“ Давида Шаламуна. Дакле, такав драматуршки концептби, на неки начин, могао бити одређена врста „баланса” у односу на ставове о рату из женског угла или, другим речима, на такав веома специфичан политички тренутак?
Путопис је ироничан назив за ову прозу. Давид Шаламун (иначе син Маруше Кресе) описивао је градове у којима је боравио из оригиналне визуре пацијента центра за дијализу. Један од тих градова је Сарајево, непосредно након рата. То је, дакле, сасвим особит глас: јер је послератан (епилошки у односу на хронологију дешавања у нашој представи), јер је глас детета-младог мушкарца, јер је одређен специфичном, да не кажем маргинализованом ситуацијом тешког болесника. Давидова прича у представу уводи тему болнице као институције коју одликује уређеност, хијарархија и моћ униформе и која гарантује појединцу безбедност, али су често те гаранције крхке, а ауторитет униформе може да буде злоупотребљен, баш као у случају других институција, као што је, на пример, војска, или сама држава. Други важан мушки лик у нашој представи је Милан Милишић, песник, прва жртва опсаде Дубровника. Његове дневничке записе из последњих дана живота, потресну прозу о бесмислу рата, видећемо кроз призму личног доживљаја младих глумаца који, надамо се, никада неће уживо проћи кроз искуство опсаде, или неких нових регрутација.  
Kада размишљате данас, са дистанце од скоро три деценије, да ли су насилни распад бивше Југославије и крвави четворогодишњи рат, ипак, могли бити спречени? Kолико ова представа може дати одговор на та и слична питања?
Пре припрема за рад на овој представи нисам била у потпуности упозната са бројним чињеницама о антиратним напорима многих Југословена, у виду грађанских протеста у градовима сад бивших република, ангажману мајки војника, побуна резервиста у Крушевцу, Крагујевцу и другим градовима... Мислим да је то историја која заслужује место у неким новим читанкама. Ангажман Биљанин, Радин, Марушин, Радмилин и многих других интелектуалки и интелектуалаца, такође је пример за то како је могуће било спречити најгоре. Са друге стране, боли свест о томе у којој је мери управо моћ и утицај интелектуалне елите, који често потцењујемо, у овим ратовима био мобилисан на страни национализма и ратног хушкања, а које је често за мотив имало обичан каријеризам. Волела бих да ова представа подстакне свест о личној одговорности и о значају солидарности, о моћи личног ангажмана и грађанских иницијатива, јер све су то средства којима (још) увек располажемо, баш ми, аутори ове представе, као и њени будући гледаоци.





Нема коментара:

Постави коментар