Predstavljen roman "Adresa" Dragana Velikića

U prepunom Delfi Caféu u SKC-u 16. maja održana je promocija novog romana dvostrukog dobitnika Ninove nagrade Dragana Velikića „Adresa“. O knjizi su, osim autora, govorili i književni kritičar Milan Vlajčić, teoretičar umetnosti Miško Šuvaković i književnik Gojko Tešić.

Na srednjoevropskoj mapi Velikićeve književne geografije Beograd se često pojavljivao, ali je u romanu „Adresa“ prestonica Srbije glavni tragičar ove savremene povesti. U svesti glavnog junaka Vladana Todorovića, dokumentariste u Muzeju pošte, javljaju se slike grada koji je prolazio kroz raznolike faze razaranja, od turskih vremena do danas. Ono što karakteriše celokupno Velikićevo delo je građenje likova uz pomoć vrlo malo reči.Izranja Beograd šamaran od istorije, izranjaju "pseća" groblja delo oslobodilaca.

Književni kritičar Milan Vlajčić istakao je da se o Beogradu nije mnogo pisalo. „Čak ni najznačajniji srpski pisci nisu posvetili previše reči današnjoj prestonici.“ Kao primer naveo je Miloša Crnjanskog, Ivu Andrića i Mešu Selimovića, u čijim knjigama Beograd nije bio tema. „Tema glavnog grada se uglavnom nalazila u delima pisaca koji su došljaci“, zaključio je Vlajičić i dodao da je „u prethodnim romanima Dragana Velikića, Beograd bio prolazna etapa njegovih likova, ali ovoga puta pratimo junaka koji je ’ukotvljen’ u Beogradu, u Muzeju pošte i to kao jedan veliki gubitnik, a svi smo mi pomalo gubitnici. Negde pri kraju knjige Velikić otkriva zašto je krenuo u beogradski roman. Razlog je zaboravljeni pisac Boško Tokin. Knjiga nam daje i mnogo malih otkrića, i kako se približava kraju, vidimo da ona ima mnogo slojeva“.

"Beograd je skoro uvek bio pod nekom vrstom okupacije, kao i dan danas. No, uz pomoć knjiga i filmova mi bežimo iz stvarnosti", istakao je Vlajčić.  Potsetio nas je da je Boško Tokin, Vlajčićev kolega, 1932. izdao i danas zanimljivu knjigu "Terazije" i "Veliki kadrovi" (danas bismo rekli krupni). 

Zahvaljujući književniku Gojku Tešiću i Ivani Miljak, Velikić je otkrio delo Boška Tokina koji je izuzetno važan za njegov roman. 

„Ono što mene fascinira kod Boška Tokina jeste ta jedna modernost koju duh Beograda nosi, i upravo njegov roman ’Terazije’, koji je ’živa knjiga’, pokazuje da se od 1932, kada je roman objavljen, do danas u Beogradu ništa nije promenilo, boljke Beograda i onoga što mi trpimo i dalje su iste. I zapravo je njegova priča ’Volt Vitmen u Beogradu’ promenila perspektivu i koncept moje knjige, zbog koje se ona približila političkom romanu. Počne se sa otimanjem vešernice ili podruma, a završi sa uzurpacijom celog jednog kvarta.“

Miško Šuvaković je istakao da mu je pre svega bilo uzbudljivo da čita Velikićev roman.

„Velikić nas vodi u svet Vlada Todorovića. Čitajući roman, činilo mi se da sam tamo već bio. A nisam. I taj odnos je fascinantan. Odnos fikcije i realnog u romanu je fundamentalan, i usmerava pažnju. Još jedan momenat je važan, a to je upravo političnost ovog romana. Na neki način susreo sam se sa nekoliko političkih glasova, gospođe Gite, glavnog junaka, naratora, grada, i svi oni nas uvode u jednu političku priču, konflikt svakodnevnice, bivanja u ovom gradu, pokušaja da se opstane i permanentne želje da se iz njega što pre pobegne, ali zapravo u njemu ostajemo“, rekao je Šuvaković.

„Ovo je zapravo Velikićev govor melanholije, sete, o uništenim, poništenim, izgubljenim adresama, adresama koje se nasilno premeštaju na druga mesta“, rekao je Tešić. „Govori polemičkom oštricom, ali na skrupulozan način. Znao je gde je ona ivica koju ne treba da pređe da ne sklizne u pamflet i polemiku. Ovo je trenutno jedan od najživljih i najdinamičnijih romana u ovom trenutku naše književnosti, a usuđujem se reći u stilskoj i jezičkoj ravni jedan od najčistijih i najpreciznijih.“

Gojko Tešić konstatuje da Velikić posredstvom glavnog junaka razmatra melaholiju poništenih adresa i mesta, ulazeći u živote čak 28 pisaca.

Dragan Velikić je istakao da se Beograd pojavljuje u njegovim knjigama, ali da je želeo da napiše roman u kojem je Beograd glavni lik. 

„Iščitao sam mnogo literature i u jednom trenutku je postojala opasnost da napišem lep bedeker. Onda sam sve sklonio i posle nekog vremena došao do tačke kada više nisam znao da li sam nešto preuzeo ili izmislio ili je to kombinacija, jer onda dolazi do stvaranja literarnog. Neki junaci se pojavljuju kao kod Hičkoka. Bora Stanković je tokom Velikog rata, i zbog velike porodice ostao u okupranom Beogradu i o tome napisao svedočenje. Posle rata gledali su ga kao izdajnika. Trpeo je teške posledice. Preloman dograšaj za roman je 13. juni 2018. godine-dan kada je Beograd ostao bez železničke stanice. Svaka stranputica ima svoje ubrzanje. Rekli su mi: 'Potrebna ti je distanca!'. 

'Ma, daj!' Na kraju se sve izmešalo i preplelo. Energija Beograda, uprkos svega, postoji"“