66. MARTOVSKI FESTIVAL: Kino-klubaši u Jatagan mali

Nedavno nas je napustio veliki Dušan Makavejev (1932-2019), vrsni reditelj i poznavalac filma koji je svojim radom zanavek zadužio srpski, jugoslovenski, evropski i svetski film. Iako Makavejeva fizički više nema među nama, sećanje na njega ne bledi. Naprotiv. Jače je nego ikad. S tim u vezi, a u čast ovog velikog filmskog vizionara, Martovski festival organizuje nesvakidašnji događaj: 

„Kino-klubaši u Jatagan mali“. Program će biti održan u Klubu Doma omladine Beograda 28. marta, sa početkom u 18 časova.

Članovi čuvenog Kino-kluba „Beograd“ sećaju se filmskih početaka, najpre kroz reminiscencije na prvi (izgubljeni) film Makavejeva “Jatagan mala” (1953). Tokom spontanog razgovora, biće prikazano nekoliko kratkih ranih radova Makavejeva iz prve faze stvaralaštva: Pečat (1955), Antonijevo izgubljeno ogledalo (1957), Spomenicima ne treba verovati (1958). Takođe, biće prikazan i kinoklubski biser Ruke ljubičastih daljina (1962) u režiji Save Trifkovića. Ideja za ovaj događaj potekla je iz teksta Nikole Lorencina povodom 50. Martovskog festivala, a na kom je Makavej dobio nagradu za životno delo.
Kino klub „Beograd“ je amaterska filmska radna zajednica osnovana 1951. godine, jedinstveno alternativno mesto filmske umetnosti u kome su sredinom XX veka svoje prve radove stvarali kasnije ključni autori srpskog filma. Pored Makavejeva, u Kino klubu „Beograd“ su „pekli zanat“: Kokan Rakonjac, Živojin Pavlović, Marko Babac, Dragoljub Ivkov, Srđan Karanović, Dragan Kresoja, Aleksandar Petković, Pega Popović, Vuksan Lukovac…

Jatagan mala bilo je, sada već legendarno, beogradsko naselje, poznato po bedi i kriminalu, preteča svih kasnije nastalih divljih beogradskih naselja. Nastalo je nelegalno krajem 1919. godine na teritoriji današnje opštine Savski venac, na praznom opštinskom zemljištu koje se u to vreme nalazilo na samoj periferiji prestonice. Od današnjeg Karađorđevog parka pa nizbrdo ka Autokomandi i Hitnoj pomoći ugnezdilo se pravo sirotinjsko nelegalno naselje u kojem je vladala kocka, prostiucija i džeparenje. Sedište probisveta i secikesa.

"Čudnu sliku pruža Jatagan mala sa svojim bednim straćarama, ćumezima i zemunicama. Mogla bi da liči na azijatsko selo, mogla bi da liči na afrikansku varoš, mogla bi da liči na marokanski logor - ali u stvari ne liči ni na šta osim na - Jatagan malu", pišu tadašnji izveštači.

Širenjem i urbanizacijom grada, Jatagan mala je postepeno nestajala, da bi 1960-ih godina bila i fizički uklonjena sa beogradskog terena. Ime naselja sastavljeno je od dve turske reči: jatagan (vrsta dugog, krivog noža) i mahala (deo grada, četvrt, kvart). Postoji nekoliko verzija po kojima je Jatagan mala dobila ime.
Po jednoj nazvana je tako zato što su njeni prvi stanovnici „na jatagan“ i preko noći otimali zemljište od države, druga priča je da su često koristili upravo ovaj dugi zakrivljeni nož sličan sablji, a po trećoj, koja se prenosila među njenim stanovnicima, ime je nastalo tako što je prilikom kopanja temelja za jednu od kuća nađen stari jatagan.

Dušan Makavejev je 1953. godine snimio dokumentarni film o stanovncima Jatagan male, ali se ovo ostvarenje danas smatra izgubljenim. Film je izgubljen, ali srećom ne i uspomena na njega.

Nikola Lorencin o filmu Jatagan mala:

„Od kad se to Mak bavi filmom, kada je – počeo? Pa ako nema početka kao što ga je Jatagan mala odnela iz vremena, najpre ćemo da poverujemo kako je to sa filmom kod Maka bilo zapravo: oduvek… Film nije nestao. On je, jednostavno, sada prešao u neko drugo, takođe prirodno svoje stanje: u – sećanja. A zar upravo sećanje i nije konačni, besmrtni život Filma?“