Vule
Žurić je dvadeset drugi laureat prestižne Vitalove književne nagrade
„Zlatni suncokret“. Priznanje je dobio za roman „Pomor i strah“.
Svečanost uručenja nagrade održana je 21. februara, a pored nagrađenog
pisca, učestvovali su i članovi žirija Vladimir Gvozden (predsednik),
Dragan Jovanović Danilov i Dragan Babić, kao i direktor Vitala Rajko
Čavorović, koji je Žuriću i uručio nagradu.
Gvozden
je u obrazloženju odluke žirija između ostalog naveo:
„Kako bi
savremenom čitaocu oživeo ovo mračno povesno zbivanje, Vule Žurić se
vešto koristi različitim ravnima i tipovima pripovedanja: s jedne
strane, on ispisuje uzbudljivo štivo koje rekonstruiše istorijske
događaje pre svega na osnovu dva zapisa na kužnom jevanđelju, odnosno
oslanja se na dva stvarna istorijska zapisa sveštenika Stevana Vezilića;
s druge strane, pisac stvara, na temelju izučavanja istorijskih izvora,
upečatljivu galeriju likova (doktora, sveštenih lica, oficira, grobara,
predstavnika vlasti, naroda) hipotetički uključenih u događaje
uslovljene širenjem zaraze. (...) Žurić je uspeo da, usred atmosfere
smrti, stvori raskošnu sliku jednog tamnog sveta i da roman oboji
izuzetno živopisnom lokalnom bojom, ljudima, kućama i šumama kroz koje
se oseća onaj metafizički kvalitet nečeg našeg, bliskog, tipičnog,
uključujući tu i odnos iriškog naroda prema bolesti. (...) Žiri se
opredelio za roman Vuleta Žurića jer je u njemu prepoznao samosvesnu i
smirenu pripovedačku kulturu koja je uspela da mnogobrojne niti koje
povezuju tekst i svet dovede u ravan uverljivog literarnog i životnog
iskustva.“
Roman
„Pomor i strah“ pripoveda o godinama kuge u Sremu, krajem 18. veka, o
epidemiji koja je za manje od godinu prepolovila broj stanovnika tada
velike i važne varoši Iriga, a glavni likovi su sveštenik Stevan Vezilić
i lekar Andrija Budai. Dolazak i širenje kuge pratio je, prema
izvorima, veliki strah, a ponašanje i običaji stanovništva samo su još
više doprinosili širenju zaraze.
Danilov
je istakao da se „Pomor i strah“ razlikuje od Žurićevih prethodnih
knjiga, da je reč o istorijskom i antropološkom romanu sa elementima
trilera i horora, a autora uporedio sa arheologom koji je pronašao
novčić čijim je čišćenjem otkrio likove svog romana. „’Pomor i strah’ je
duboko lična vizija prošlosti. Žurić vaskrsava jedno vreme i ličnosti i
faktima je udahnuo život“, rekao je Danilov, primetivši u nagrađenom
romanu vrlo bogatu leksiku.
Babić
je ocenio da je Žurić svojim romanom „otišao dalje u prošlost, a
zapravo bliže sadašnjosti, nego u svim svojim prethodnim knjigama“.
Žurić
je povodom primanja nagrade održao prigodnu besedu naslovljenu „Povest o
jeziku“, povodom Međunarodnog dana maternjeg jezika, u kojoj se
prisetio svog odlaska u Hašane, rodno selo Branka Ćopića gde je „sve,
uglavnom, bilo onako kao što danas i ovde kod nas najčešće jeste – tek
započeto ili nikad dovršeno, ali opet od srca gostoprimljivo i
zaljubljeno zagledano u daleki, veliki i dobri Biograd“.
Prisetio
se Žurić i svoje posete Irigu u potrazi za kužnim jevanđeljima na
kojima je otac Vezilić ostavio svoje kratke zapise o iriškoj kugi. „Imao
sam razumevanja za podozrivost tog čoveka iz Srpske čitaonice, ali ipak
nisam mogao do kraja da dokučim sve razloge zašto mi nije dozvolio da
rođenim očima vidim i dodirnem kužna jevanđelja. Danas znam da je taj
čuvar jevanđelja uradio baš onako kako je i trebalo“, rekao je Žurić.
„Naša
čovekoljubiva suština nije pohranjena u čvrstim građevinama ili
opipljivim, vrednim predmetima, nego je i do danas sačuvana i živa samo
zahvaljujući našem milom, prelepom jeziku. Otuda je povest o zapisu na
kužnom jevanđelju ispričana od nikada zapisanih, ali i od nikada do sada
izgovorenih reči. A napisana je jezikom naših predaka, među kojima i
oca Vezilića, Petra Runjanina, Dositeja Obradovića, Miloša Crnjanskog –
da bi mogli da je čitaju i naši potomci. Jezik je, sva je prilika,
jedino trajno dobro koje ćemo im ostaviti. Hajde da ga onda svi zajedno,
bez straha, sačuvamo od svakog pomora“, poručio je Žurić.
Нема коментара:
Постави коментар