Izložba “So much furniture and light in dis room”: Voždovačka galerija i Kristina Nikolić
Otvaranje izložbe u utorak, 26. februara u 19:00
Izložba traje do 9. marta 2019. u Galeriji Doma omladine Beograda
Postavimo reči i predmete u sistem gde jedno može zameniti drugo.
Na primer: Ovo je slika, na njoj je naslikan most dužine vašeg koraka.
U odsustvu slike, reči mogu biti sve i bilo šta, konkretan pojam dobija apstraktnu i slobodnu formu. Forme nešto znaju i stoje kao portali za značenje, jedne naspram drugih. Svoju emociju, dakle, zakačićemo za formu, za predmet, u suprotnom ne znamo gde sa njom. Stvari postaju jasne tek kada se imenuju, sve do tada su sunđer, sve do tada ne postoji granica. Postoji beskrajno učitavanje, lančana reakcija: kad predmet dobije više od jednog značenja i prenese se na stvari okolo. Jedna boja na drugu, metal na pamuk, obična reč na metaforu.
Kristina Nikolić pripada generaciji umetnika koji istražuju koncept paralelno sa stvaranjem, čija umetnost nastaje pre ideje, kroz fascinaciju fenomenima, vizuelnim i verbalnim. Ovakva umetnost ostavlja mogućnost da ne uspe u svojim namerama, koje se često oblikuju tek nakon što se rad materijalizuje. Njen identitet se presipa iz formalizma (savremene estetike ležernog, instant, čudnog, drugog, opskurnog) u koncept i nazad, kao što se lanci prebacuju iz jednog semantičkog koša u drugi, iz sigurnosti u robovanje i iz povezanosti u zavisnost. Rad na ovoj izložbi istovremeno predstavlja jedan misaoni proces i mnogo manjih misli, uzimajući u obzir mogućnost vizuelne imaginacije, uticaj domaće popularne kulture, romantizaciju međuljudskih odnosa i želju da se ljubav pojednostavi kroz simbole.
Zbog toga lanci: simbol sigurnosti uz predaju kontrole, jer lanac (bio kraći ili duži) ima fizičku granicu, daljinu do koje može da ode. Sve više od toga deluje kao fantazija. Na ovaj način, sistem gde reči i predmeti menjaju mesta manipuliše našim ambicijama. Neuhvatljivim pojmovima, kao što su anksioznost, identitet, uspeh, san; i prostim stvarima, predmetima koji ne mogu da odgovore na pitanja.
Gajimo materijalne odnose između ljudi, a društvene odnose između stvari. Prema predmetima se ponašamo kao prema ljudima. Želimo ih. Fetišiziramo ih. Odnosimo se prema njima kao prema nečemu što je vredno. Očekujemo da nas usreće.
Predmeti svedoče našim iskustvima i tu su kada želimo da se vratimo u prošlost, neminovno čine našu sadašnjost i verovatno će biti tu u budućnosti. Koriste se za postizanje kolektivnog raspolozenja – euforije. Predmete postavljamo na svoje telo kako bismo se osećali moćnije i sigurnije u sebe. Predmeti imaju imena, pa čak i ta njihova imena u nama mogu izazvati osećanja. Predmeti postavljeni zajedno, vezani jedni za druge grade jednu vrstu mreže, inteziviraju stvari koje smo doživeli i ponovo ih prizivaju.
Daju situaciju u kojoj su interpretacije moguće jer svaki pojedinac sa svakim predmetom koji se u toj mreži nalazi ima drugačije iskustvo.
Kristina Nikolić (Deska Deska) rođena je 1996. godine u Novom Sadu. Pohađala je Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu na odseku Savremeno odevanje. Trenutno pohađa studije na odseku Novi Mediji na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Deo je umetničkog kolektiva Institut za aplauz (IZA).
Voždovačka galerija je kustoski projekat koji vode Aleksandra Stepanović, Marija Bjelić i Natalija Paunić.
Napomene:
U tekstu je korišćen citat iz Kapitala Karla Marksa i rečenica iz vizuelnog rada Kristine Nikolić napravljenog u sklopu Instituta za aplauz. Citati su obeleženi kosim slovima.
Galerija Doma omladine Beograda
Radno vreme: utorak-subota od 12:00 do 21:00;
nedeljom od 12:00 do 18:00; ponedeljkom Galerija ne radi.
Na primer: Ovo je slika, na njoj je naslikan most dužine vašeg koraka.
U odsustvu slike, reči mogu biti sve i bilo šta, konkretan pojam dobija apstraktnu i slobodnu formu. Forme nešto znaju i stoje kao portali za značenje, jedne naspram drugih. Svoju emociju, dakle, zakačićemo za formu, za predmet, u suprotnom ne znamo gde sa njom. Stvari postaju jasne tek kada se imenuju, sve do tada su sunđer, sve do tada ne postoji granica. Postoji beskrajno učitavanje, lančana reakcija: kad predmet dobije više od jednog značenja i prenese se na stvari okolo. Jedna boja na drugu, metal na pamuk, obična reč na metaforu.
Kristina Nikolić pripada generaciji umetnika koji istražuju koncept paralelno sa stvaranjem, čija umetnost nastaje pre ideje, kroz fascinaciju fenomenima, vizuelnim i verbalnim. Ovakva umetnost ostavlja mogućnost da ne uspe u svojim namerama, koje se često oblikuju tek nakon što se rad materijalizuje. Njen identitet se presipa iz formalizma (savremene estetike ležernog, instant, čudnog, drugog, opskurnog) u koncept i nazad, kao što se lanci prebacuju iz jednog semantičkog koša u drugi, iz sigurnosti u robovanje i iz povezanosti u zavisnost. Rad na ovoj izložbi istovremeno predstavlja jedan misaoni proces i mnogo manjih misli, uzimajući u obzir mogućnost vizuelne imaginacije, uticaj domaće popularne kulture, romantizaciju međuljudskih odnosa i želju da se ljubav pojednostavi kroz simbole.
Zbog toga lanci: simbol sigurnosti uz predaju kontrole, jer lanac (bio kraći ili duži) ima fizičku granicu, daljinu do koje može da ode. Sve više od toga deluje kao fantazija. Na ovaj način, sistem gde reči i predmeti menjaju mesta manipuliše našim ambicijama. Neuhvatljivim pojmovima, kao što su anksioznost, identitet, uspeh, san; i prostim stvarima, predmetima koji ne mogu da odgovore na pitanja.
Gajimo materijalne odnose između ljudi, a društvene odnose između stvari. Prema predmetima se ponašamo kao prema ljudima. Želimo ih. Fetišiziramo ih. Odnosimo se prema njima kao prema nečemu što je vredno. Očekujemo da nas usreće.
Predmeti svedoče našim iskustvima i tu su kada želimo da se vratimo u prošlost, neminovno čine našu sadašnjost i verovatno će biti tu u budućnosti. Koriste se za postizanje kolektivnog raspolozenja – euforije. Predmete postavljamo na svoje telo kako bismo se osećali moćnije i sigurnije u sebe. Predmeti imaju imena, pa čak i ta njihova imena u nama mogu izazvati osećanja. Predmeti postavljeni zajedno, vezani jedni za druge grade jednu vrstu mreže, inteziviraju stvari koje smo doživeli i ponovo ih prizivaju.
Daju situaciju u kojoj su interpretacije moguće jer svaki pojedinac sa svakim predmetom koji se u toj mreži nalazi ima drugačije iskustvo.
Kristina Nikolić (Deska Deska) rođena je 1996. godine u Novom Sadu. Pohađala je Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu na odseku Savremeno odevanje. Trenutno pohađa studije na odseku Novi Mediji na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Deo je umetničkog kolektiva Institut za aplauz (IZA).
Voždovačka galerija je kustoski projekat koji vode Aleksandra Stepanović, Marija Bjelić i Natalija Paunić.
Napomene:
U tekstu je korišćen citat iz Kapitala Karla Marksa i rečenica iz vizuelnog rada Kristine Nikolić napravljenog u sklopu Instituta za aplauz. Citati su obeleženi kosim slovima.
Galerija Doma omladine Beograda
Radno vreme: utorak-subota od 12:00 do 21:00;
nedeljom od 12:00 do 18:00; ponedeljkom Galerija ne radi.
Нема коментара:
Постави коментар