Странице

среда, 30. јануар 2019.

Najava Nečiste krvi i Koštane u Slikarnici Narodnog pozorišta u Beogradu



 

Vreme šućmurasto pa na ćoše, negde na prelasku kiše u susnežicu, nebo sivo i teško, kao i bljuzgavica po gradskim ulicama. 

 

Dolazim pred Narodno pozorište u Beogradu i krećem ka Muzeju, gde se uobičajno održavaju konferencije za novinare, ali nailazim na zamandaljena vrata. Odlazim do službenom ulaza, pred kojim se, uz škripu kočnica, zaustavlja sivi metalik kombi i na brzinu nas ubacuju u njega. Krećemo se Francuskom ulicom ka Dorćolu i uskoro zastajemo pred interesantnom  ogradom na kojoj je tabla s logom Narodnog pozorišta u Beogradu i natpis Radionica (Slikarnica). 

 
 

Narodno pozorište u Beogradu osnovano je 1868. godine i od početka do Velikog rata koristilo je usluge specijalizovanih pozorišnih radionica iz Beča. Ovaj prostor (Gundulićev venac 50) u vlasništvu Narodnog pozorišta u Beogradu je od 1921. godine. Sada je v.d. upravnica Ivana  Vujić odlučila da ovaj prostor oživi: 


„Posle I svetskog rata nije bilo jednostavno nabaviti dekore i rekvizite iz Beč,a pa je naša Vlada rešila da napravi svoju radionic za Narodno pozorište. Evo nas ovde da odamo počast Jovanu Isailoviću koji je oslikao prvi dekor za Narodno pozorište 1835. godine u Kragujevcu. Bio je to naš prvi scenski slikar i svi su ga zvali moler. 

Postoji mogućnost da ovde otvorimo ambijetalnu scenu u kojem bi bile izvođene neke nove predstave Narodnog pozorišta.“


Prvi upravnik Slikarnice bio je slikar Jovan Bijelić (1884.-1964.) koji je studirao u Krakovu, Parizu i Pragu. Njegovu sliku "Povlačenje kroz Albaniju" možete videti u Gardijskom domu u Topčideru. Zanimljivo je i bajkovito ovo mesto, zidano od drveta i cigle,ispunjeno bojom i scenografijama, a Ivana je organizovala i mali umetnički performs-nastup mladog baletskog igrača, Dejana Kolareva, soliste Baleta, kojeg je na violini pratila koncertmajstor, Edit Makdeonska


Razmišljam, kako niko do sada nije ovo mesto prepoznao. Nisu se, bez razloga, dogodile promene na čelu nacionalnog teatra. Postalo je nekako intrigantije, i nas novinare uvlače u čar svoje igre. I mi se, naravno, ne bunimo, naprotiv. Kao kad kroz organizam prostruji sveža krv. Kao kada se soba provetri. 

Radoznalo razgledam slike, dekor i ukrase, statue koje su delo slikara i vajara zaposlenih u Narodnom pozorištu u Beogradu. Trebalo je samo taj trud i taj sjaj učinito vidljivim, i po rečima Ivane:

"Stvoriti prostor, uprkos skromnim uslovima, za kamerne opere, balet, za dramska istraživanja..."

 
 

Ovde smo, saznajemo, radi najave premijere novih predstava Narodnog pozorišta u Beogradu u godini jubileja (150 godina) inspirasanih delom Borislava Stankovića: drame „Nečista krv" u režiji Milana Neškovića i opere „Koštana" u režiji Juga Radivojevića na Velikoj sceni. Premijere su zakazane za april (12; 6.).


Juče su započele čitajuće probe drame „Nečista krv" u adaptaciji Maje Todorović, u kojoj igraju Jovana Stojiljković (Sofka) Nebojša Dugalić (efendi Mita), Nataša Ninković (Todora, Sofkina majka), Nenad Jezdić (gazda Marko), Dušanka Stojanović Glid (Stana, Markova žena), Pavle Jerinić (Tomča, Markov sin, Sofkin muž), Zlatija Ivanović (Stoja, Todorina sestra), Ljiljana Blagojević (Magda, sluškinja), Radmila Živković (Simka, „kupačica"), Tanasije Uzunović (Arsa, Markov sluga) i Nikola Vujović (Vanko, sluga mutavac).

 

Ljiljana Blagojević će posle skoro jedne decenije pauze (Kamijev „Nesporazum”) vratiti na matičnu scenu:

"Lep je dan, i zbog ove scene i zbog saradnje s Neškovićem čiju sam raskoš prepoznala u "Beloj kafi." Želim nam svu sreću!"

Prvoj probi prisustvovale su v. d. upravnika Narodnog pozorišta Ivana Vujić i v. d. direktora Drame Tanja Šljivar. Iz  Ateljea 212 su „pozajmljeni“ Jovana Stojiljković i Nenad Jezdić. Reditelj Nešković je prošle nedelje u Novom Sadu imao premijeru predstave „Antigona 1918" (koju je takođe radio sa Majom Todorović).

„Nečista krv” prvi put je izvedena 23. februara 1933. godine, u Kulundžićevoj režiji, scenografija je bila delo Stanislava Beloanskog, a Sofku je igrala Nadežda Riznić. Zatim još dva puta, jednom kao drama (5. decembra 1975. u postavci Gradimira Mirkovića, Sofka je tada bila Vera Čukić),  a  15. juna 2008. godine, krv je postala balet, za koji je libreto i koreografiju uradila Lidija Pilipenko (a na muziku Mokranjca), a Sofku je dočarala Olga Olćan.

 

„Tema je i danas aktuelna; opstanak patrijahalne porodice u društvu, u vremenu kada  to isto društvo podriva  porodicu, kao i pitanje mogućnosti emancipacije žene, to jest pojedinca.“,  konstatovala  je v.d. direktora Drame, Tanja Šljivar. Ona je najavila da će NPB do kraja sezone izvesti i komad  Branislave Ilić po tekstovima Biljane Jovanović, u režiji Anđelke Nikolić i  „San letnje noći”, u režiji Kokana Mladenovića.

 

U verziji Maje Todorović (koja kaže da bi se iz ovog romana mogle izvući bar tri drame) junaci su zadržali svoje karakteristike, ali su osavremenjeni:

„Nije bilo lako da odlučimo koju ćemo liniju pratiti. Milan i ja smo odlučili da je to bude porodica.”

„To što se može dobiti od živih ljudi ne može se smisliti kod kuće, štio ne znači da ni tamo nisam nešto smišljao. Imamo najbolju žensku podelu koje naše glumište može da ponudi. Ako se ne varam,  imamo sedam prvaka drame Narodnog pozorišta. 


Sofka je ostala žena svesna sebe, svoje lepote i porekla, Marko je ostao bogataš koji može da priušti sebi da kupi mladu ženu, Mita je čovek koji je propao u tranziciji... sve je to nešto što postoji i danas samo u malo drugačijem obliku u odnosu na vreme u koji Stanković smešta svoj roman. Ali, u suštini, naša tragedija i jeste što se nismo mnogo mrdnuli. I dan danas možemo da čujemo „šta će reći svet“ i „šta će grobovi na groblju“, jer je to deo našeg mentaliteta koji se očigledno ne menja bez obzira na sve političke, sociološke, tehnološke i sve ostale promene,“ istakao je reditelj Nešković koji je po treći put na daskama Narodnog pozorišta u Beogradu. Pred njima je dva i po meseca proba.

 

Nadovezuje se Jovana Stojiljković koja će tumačiti lik Sofke:  

„Imam osećaj da živim svoj san. Prvi put sam u Narodnom pozorištu i velika je odgovornost da ovo delo pretočimo u istinu.“

„Kod Neškovića mi se dopada što u njegovim režijama provejava "prizma dece". On posmatra komade kroz decu, prikazuje šta sve deca, nažalost, mogu da postanu zahvaljujući ponašanju njihovih roditelja.“. konstatuje Pavle Jerinić (s Neškovićevem radio „Belu kafu”). Na konstataciju da je njegov lik u prethodnoj inscenaciji tumačio Predrag Miki Manojlović odgovara: „Samo bez pritisaka!“


Po rečima baritona Miodraga D. JovanovićaKoštana", opera Petra Konjovića, najbolja srpska opera, vraća se na repertoar nacionalnog teatra posle ravno šest decenija (1959, režija Josipa Kulundžića):

„Tekst drame Borislava Stankovića u najvećoj meri čini i libreto opere. „Koštana“ je počela svoj scenski život kao komad sa pevanjem, koji je Konjević osavremenio modernim muzičkim jezikom.“

On je najavio  i nastup mladih kolega koji će prijatno iznenaditi opersku publiku. Zamerio je samo što notni materijal za ovo delo nije sređen, a postoje i dve verzije partitura. Probe su započele 10. januara.

Premijera „Koštane” izvedena je u junu 1900. godine u režiji Čiča Ilije Stanojevića (on je igrao Mitketa), a Koštana je bila Zorka Todosić. Predstava nije zainteresovala publiku, pa je već sledeće sezone skinuta sa repertoara. Premijernom izvođenju prisustvovao je i sam pisac, ali ni on nije bio baš zadovoljan; naime pobegao je! Razloge neuspeha, po pisanju tadašnjih teatarskih hroničara treba tražiti u pogrešnom rediteljskom čitanju i „preglumljivanja”. U nacionalnom teatru postavljeno je četrnaest „Koštana” (drama osim 4 opera).

Operom „Koštana“ diriguje Ana Zorana Brajović, Mitketa tumači sam Jovanović, Koštane su u alternaciji Sanja Kerkez i Sofija Pižurica, a ostale role pripadaju: Nenadu Jakovljeviću, Nataši Jović Trivić, Dejanu Maksimoviću, Nataši Rašić…


Opera planira da realizuje „Na uranku”, „Bastijen i Bastijena” i „Manon Lesko”, dok će Balet pripremiti „Labudovo jezero” (15. maja) i jedan savremen ples.


Konferencija je gotova. I kao neki tajni znak, znak za prepoznavanje niz jedan zid propinje se vinova loza i sasušeno grožđe na njoj. 

To mi namiguje Eufrosina, jedna od Harita, boginja dobrog raspoloženja, veselja, razdraganosti i radosti. 




Fotografije: Narodno pozorište u Beogradu, Kulturnik


Нема коментара:

Постави коментар