ROMAN O LONDONU U BDP-U: LAKŠE U KRDU ČASNIJE U SOPSTVENOJ SAMOSPOZNAJI

„Ljudski um, još uvek, vidi pojedine zemlje, na zemaljskom globu, u nekoj zabuni, kao neke zveri i simbole“.


Reč urednika Kulturnika 

Ako prihvatimo kao izvesno postojanje nekog višeg moćnog biće, nekog božanstva koje ima neograničenu i presudnu moć nad našim životima i sudbinama, to stvorenje svakako ovu našu nesrećnu planetu doživljava kao svakoliki risajkl bin. Kao korpu za otpatke, za svoje neuspele pokušaje činjenja. Deluje da je u toj korpi, čovek najveća falinka i krucijalni problem. Modus vivendi? Stvoren kao multipraktik biće svetog trojstva (priroda, društvo i individua) u potpunom je nesaglasju sa svim od već pobrojanog. 

Pre svega nije u saglasju sam sa sobom, rastrzan je sopstvenim dilemama i htenjima, mogućnostima i ograničenjima, nadgledan i denunciran u svom okruženju u kojem očekuje potvrdu i samoostvarenje kao jedinka, te se kao rezultat ovakve frustracije javlja strah, kao generator besa, mržnje i zlobe. Ili potreba da se dominira, da se po svaku cenu nametne, istakne lični ego na pijedastal. Istovremeno, odrođen je i preplašen od svog prirodnog okruženja. Nepovratno.

Njegovo prokletstvo je što ljude i pojave posmatra iz svog ugla i svojih pretpostavki, zabluda i osećanja, a ne onakve kakve one, zaista jesu. Te tako ne razume i ne shvata. Svugde vidi urotu, pokušava ili da ih prilagodi sebi ili da se on prilagodi njima. Oba ova zadatka, ispostaviće se, kao trnovita i tegobna, ako ne i potpuno nemoguća. Takva harmonija nije ni realna, niti održiva na duže staze. Ili ipak, prikloniti se, poput primera iz životinjskog carstva, hordi i delovati iz bezbrižne anonimnosti koja ona nudi. Sklopiti prećutni sporazum između zveri u ljudima. Čovek je jedina životina, dolazimo do Šopenhauera, koja izaziva bol kod drugih, bez ikakvog drugog cilja osim samog prouzrokovanja bola.

Crnjanski, u čast kojeg se ovaj komad postavlja na daske BDP-a povodom 125. godišnjice njegovog rođenja, u Romanu o Londonu, autobiografskim manirom slika svoj lik u liku emigranta, ruskog kneza. Raspolućenog, uhvaćenog u mrežu emigradske apatije, mržnje i patološke mitomanije i hladnog, bezdušnog, aglosaksonskog teroara. Prevelika osećajnost i melaholija i suzdržanost, sebičnost i proračunatost s druge strane, ne žive u velikoj ljubavi. 

U takvom svetu takav pojedinac je nesnalažljiv, to što je pun principa i časti je u takvom svetu mana i jeres, što kod njega izaziva unutrašnja magnovanja. U svetu koji je alergičan na one koji su nepokolebljivi, nepotkupljivi, pribrani i neostrašćeni, neskloni mržnji, osveti i ljubomori, upotrebi sile, pa makar ona bila i verbalna u cilju odbrane sopstvenih stavova; takav čovek je prepreka i pretnja. A horda ga, iskeženih zuba, vidi kao sasvim lak plen. Kao što jednom prilikom reče Niče (bogoubica u smislu moralnog kodeksa) i odande poniče: 

„Velike epohe našeg života su one kad se usuđujemo da svoje zlo prekrstimo u ono što je najbolje u nama.“

Takav čovek sudbinu deli sa beskičmenjacima, mediokritetima, licemerima, kameleonima, secikesama i prevrtljivcima, karijeristima koji po mišljenje odlaze na šalter i menjaju ih češće nego gaće i čarape, duhovnim i moralnim slabićima, nesrećno-pohotnim i uzaludnim tragačima za lakom srećom i kraktotrajnim uživanjima. U svetu gde je empatija olako trampljenja za lukavost i kalkulantstvo. On je davno razrešio dileme sam sa sobom u besanim noćima. On je prihvatio bol tamo gde je nekad bila radost i naučio da živi bez pritužbi, noseći patnju kao što je nekad nosio mač. Jedino se nije ratosiljao nostalgije, ona mu uporno diše za vrat. Možda je pronašao utočište, ali ne i utehu. 

Ono što Isaković vidi u budućnosti, Rjepnin traži u prošlosti. On zna, on ne sumnja da otadžinu ili rodnu grudu nikad ne treba postovećivati sa trenutnim rigidnim, odunim režimom na vlasti, da su i sami pretedenti njihova slika u ogledalu, neosetljivi na vaskoliku nesreću i patnju, tek puki beskrvni crvi krvavih košulja koji jure za svojim sitnim interesima, procentima i upravnim odborima, da ne postoje samo dve strane, dva tabora-te se moraš kategorički opredeliti za jednu od njih. On bira onaj treći, najčasniji i najmukotrpniji put – biti sasvim svoj, dosledno slediti svoj um i svoje srce, ne paktirati, ne lomiti se pred varljivom utehom lagodnijeg života trampljenog na nekoj buvljoj pijaci života za ideale, ne izdati drugog radi svoje sigurnost, ne graditi vlastitu sreću na tuđim leševima.

Takav put siguran je put u samoću. Koji deli s budalama i čudacima (pa i on je jedan od njih, po gledištu uvaženog većinskog auditorijuma). 

A od baš takvih se u ultimativnom sladostrašću zahteva kompromisno delovanje protiv sopstvenih ubeđenja i sopstvene volje a sve u cilju nekog jalovog i prividnog mira. Pružiti ruku onima koje prezireš nije delo velikodušnosti već gluposti i kukavičluka. To je besuslovna ponuda na predaju, imperativ za puko preživljavanje, ali potpuna negacija sopstvenog individualnog i intimnog. A upravo je volja jedina, pravo i neprikosnoveno prikazivanje naših čulnih i intelektualnih predstava i obmana. Ona je naša bit, naša duhovna krv. Patnja je njena suštinska negacija, produkt nezadovoljstva i tumor duše. 

One koji su svoji, koje nije moguće slomiti, preobraziti, prikloniti ih banalnosti krda, u kojem nema višeglasja i ukalupiti u komuno-fašistički šablon, koji ne rade po inerciji, koji ne izdaju svoje principe ni po koju cenu, to kod drugih izazivaju neskriveni strah i sveopštu paniku.

Gledajući  takve, moralne gorostase, posrnuli i besprizorni vide sve svoje nemoći, mizerije i unutrašnje prljavštine. I moraju da ih uklone, ako ne drugačije a ono i fizički. Trude se svim silama da im na svaki način otežaju život i unište. Pa da u horu likuju nad njihovim očajanjem. 

Dramatizaciji i režiji Ane Đorđević postavila je ovaj komad kao unutrašnje trvenje glavnog junaka, Nikolaja Rodionoviča Rjepnina, suprostavljajući ga surovim spoljnim uticajima, uspešno preuzevši esenciju romana. Svi ostali likovi (Milica Zarić, Ljubinka Klarić, Milan Čučilović, Ivana Nikolić, Srđan Dedić, Branko Cvejić i Aleksandar Vučković) su u funkciji ovog zadatka i na visini su zadatka. Pokazavši mizerije emigrantskog života-nepripadanja, kada je srce u domovini, a telo u stranoj i nenaklonjenoj zemlji, ovaj kompleksni komad, pored toga što nam verno oslikava današnji svet i njegove mane;  okretanje glave pred sudbinom migranata koje su sami stvorili, ideološku, nacionalnu i versku isključivot, sitne interese i interesne grupe postavlja ključno pitanje:

Koliko nisko treba ići prateći zov stomaka -da li u ponor sveopšteg poniženja i posrnuća ili se opredeliti za smrt kao jedini mogući i izvesni izlaz iz ovog sumornog egzistecijalnog lavirinta?  Ili...

I ko to traži ljubav kada se svet obrušava i nestaje?

Milan Marić, koji polako ali opravdano, postaje zaštitno lice ove pozorišne kuće, snažnim glumačkim izrazom, brani svoj lik od sveopšte hajke, ponosno i dostojanstveno, odmereno ali i sa strašću, ne želeći da u svojoj odbrani čovečnosti koja je, ispostaviće se, suicidna, povede i dragu osobu, on je svesno i viteški odbacuje. U toj roli on je neprikosnoven.

Savremeni i aktuelan komad danas i ovde, kada vlada sveopšta bezvolja, razočaranost, potištenost, mentalna tupost, kada mladi odlaze da se ne vrate, a oni koji ostaju ili biraju faustovsku nagodbu ili beg u paralelne, ali nestvarne svetove. 

Sitna iskakanja iz teksta, više svedoče o složenosti teksta kojeg treba savladati, a biće izbrušen daljim igranjem. Svakako, ovim komadom Beogradsko dramsko pozorište dobilo je jednu sjajnu dramu u trilerskom formatu, ali koje postavlja ključna pitanja današnjica o sudbini pojedinca i njegovoj interakciji s društvom. 

I da okončamo s Ničeom:

„Želiš li sreću i spokoj, onda veruj. Ukoliko hoćeš istinu, istražuj.“