MUZIČKA PLOVIDBA ZA BEOGRAD

Tekst: Gordan Gorunović

Fotografije: Sofija Juričan, Branka Šelić, Duško Vukić i Gordan Gorunović

Kultna predstava, ako se tako može nazvati, već dve decenije poslednjih dana decembra puni Atelje 212, nekoliko večeri. Karte budu prodate mnogo ranije, tako da se uz pesmu, ples i dramske tačke isprati veselo „stara“ godina. 

U davna vremena dok je ulaznica mogla da se kupi bez preranog bukiranja, oduševljeno sam gledao umetnike koje znam iz predstava i oduševljavao se njihovim glasovima i izvođenju poznatim i manje poznatih pesama. Nije me bilo petnaestak zima a ove sam ima čast, da kao gost budem u začelju bine i prisustvujem veselju koje nema granice a ni „rampe“.

Svake sezone gostuje bend ili muzičar koji doda ornamentiku ovoj posebnoj noći. Sada je to bio Nenad Milosavljević – Neša Galija, koji je u svom trubadurskom izdanju, uz sopstvenu pratnju akustične gitare otpevao dve pesme. Simbolično ovaj brod je dobio glavnog kormilara „Galije“. Aplauzi se šire sa svih strana a pevačka podrška je tu i bez pozivanja kao i uglavnom u većini numera.

Uživanju publike recipročno je i među „izvođačima glumačkih radova“ ali i ostalih poslenika pozorišta sa predivnim glasovima. Živost i spontanost samih aktera filtrira se u sve kutke hrama kulture. Gorica Popović idejni tvorac i režiser ovog, all star muzičkog skupa, vešto vodi konferansu a najveći problem je probijanje svih termina završetka. 

 

Preko dvestotina minuta prođu prebrzo a zvanične 42 tačke programa, budu menjane i dopunjivane. Treće večeri, kada sam prisustvovao, na bis je dodata, uvek aktuelna pesma „Život je maskenbal“ iz pera Duška Trifunovića, a izvođena od strane „Teške industrije“, kao definicija svih vremena.

Za čoveka van struke fascinantna je posvećenost umetnika koji su dolazili direktno sa predstava drugih scena, da bi otpevali svoju pesmu, pa se tako redosled nastupa po potrebi menjao. Prividni haos na bini funkcioniše spontano i šareno. Pleše se, peva, bend od numere do numere menja postavu. Teško je bilo koga izdvojiti jer bi bilo nepravedno.

Od talentovanih mladih nadirućih snaga, do živih legendi glumišta svi su jedan organizam. Publika to oseća. 

Sam pozdrav Gorice Popović na kraju:

„Vidimo se sledeće godine“, pokazuje da ima dovoljno dobrih talasa da ovaj brod sigurno plovi još dugo ka Beogradu i u njemu. Svi mornari, krmanoš, kapetan, mali od palube i putnici su spremni i raduju se tome. 

Ko je propustio sada ima prilike na budućim krstarenjima muzičkog glumišta. Ceo svet na jednom mestu i najveselije mesto na celom svetu.