Štark
Arena 7. septembar 2018. godine – Koncert Brajana Ferija
Piše: Gordan
Gorunović
Kapacitet Štark Arene
predviđen za ovaj koncert prodat je nedelju dana ranije. Polako su dodavani još
poneki red i na kraju se, po slobodnoj proceni, skupilo oko 8000 ljudi. Možda
je bilo i više ali u umetnosti brojno stanje nije bitno kao u statistici.
Bina je delovala poput pozorišne scene s teškom plišanom bordo zavesom.
Kada se posle izvesnog vremena skoloni na platnu će igrati neobični geometrijski
elementi, uz svetlosne efekte, nikada se ne sudarivši i menjajući oblike. Još
jedna umetnička kreacija bez jeftinih rešenja na sceni.
Poslovično „opuštena“
beogradska publika je lenjo pristizala na svirku i oko 21h, mada je Feri s
bendom krenuo u 20:15 (s malim zakašnjenjem čekajući da se prodata mesta popune).
Sastav publikuma činili su uglavnom sredovečni idući ka radosti „trećeg doba“,
sa po nekim omladincem. Za ozbiljnu publiku adekvatna i svirka. Precizna,
konkretna, sa dovoljno mašte i po nekom sitnom improvizacijom.
„The Main Thing“ na startu iz
Roxy Music repertoara, koga je bilo dosta, na radost većine. Ovo veče nije bilo
The Best of koncipirano, ali jako dobro osmišljeno. Kombinacijom bisera iz doba
velike grupe i solističkih voda Feri je čak ispreskakao neke hitove kojih je
bilo na set listi u prethodnom delu turneje 2018. Obratio se mekerski s
napomenom da je uradio specijalnu set listu za ovaj grad u kome je četvrti put
od 2006. godine, kada je prvi put bio sa revitalizovanim Roxy Music u Sava
centru.
Na sceni četiri dame. Dve sjajne
tamnopute prateće pevačice Bobbie Gordon i Hannah
Khemoh, koje potpomognute perkusijama dopunjuju ceo štimung. Marina Moore svira
violu, violinu i par puta seda za klavijature. Jorja Chalmers uz alt i tenor
saksofon, svira klarinet i klavir. Svi naoružani osmesima i profesionalnošću.
Da ne bih nabrajao sve, moram da izdvojim dugogodišnjeg saborca gitaristu stare
garde, Ferijevog ispisnika Chris Speddinga, čiji je svaki ton na mestu i sa
pravom merom.
Već posle druge pesme i „Slave
to love“ parter je kompletan na nogama. Džaba stolice kada naleće i „Don’t stop to
dance“. Davao je lufta publici sedajući za klavir i uvodeći je u neke mirnije
numere. Osmeh na bini ne silazi jer interakcija publike i muzičara je ushićujuća.
Uzajamna pozitiva i na težim komadima iz faze sa Brajan Inom pokazala je da
niko nije zalutao. Začuo se povremeno, ushićeni uzvik pojedinaca koji
prepoznaju neke kultne numere koje ovaj mag scene i umetnosti nije ranije
izvodio, kao što je „My Only Love“ sa osporavanog a dragog albuma „Flesh &
Blood“.
Pošto nije u pitanu metal
koncert ne mogu da kažem da su mleli 105 minuta, ali što se tiče emocija mnogi
su bili samleveni. Nema bisa, pošto je svih 22 komada, koliko obično bude na
koncertima već odsvirano bez nepotrebne drame odlaska sa bine i povrtaka na nju.Uostalom,
između svake numere delovalo je kao da se frenetično doziva bis.
Sedamdeset trogodišnji maestro odlazi sa bine dok u ušima i dalje ostaje
oproštajni zvižduk Lenonove „Jelaous guy“. Svetlo se pali a iz razglasa se čuje
i dalje glas i muzika Ferija. Pesma nikada ne prestaje na ovakvim mestima gde
nema misitfikacije već je sve čista i dobra energija.
Do sledećeg viđenja i slušanja.
Нема коментара:
Постави коментар