„Плуто“, српска премијера

Београдска премијера Аристофанове комедије „Плуто“, у режији Никите Миливојевића,  одржаће се 27. септембра у Сава центру. Дан касније, 28. септембра, представа ће гостовати на Великој сцени Српског народног позоришта у Новом Саду.

Представа, настала на основу протокола о дугорочној сарадњи између Народног позоришта у Београду и Националног театра Грчке из Атине, који су у октобру прошле године у српској престоници потписали управници Дејан Савић и Статис Ливатинос, премијерно је изведена летос, 13. јула, у чувеном античком театру у Епидаурусу на Пелопонезу, у оквиру престижног „Атинског фестивала“   када ју је видело 12 хиљада људи и добио сјајне критике („посебан редитељски приступ и задржан сок античке суштине“, „најбољи Аристофан у поставци и најбоља продукција“...).

Овај изузетни позоришни подухват, између осталог, остао је упамћен и по томе што се са те, за Грке свете сцене, старе 2500 година, први пут зачуо и српски језик захваљујући глумцу Хаџи Ненаду Маричићу који тумачи улогу Хоровође.

У тој и данас веома актуелној причи, коју је велики комедиограф старе Грчке и оштар критичар свога доба написао као бритку сатиру на политичке прилике, све остале роле играју глумци Националног театра из Атине.

Сценограф је Кени Меклален, кореограф Амалија Бенет, а композитор Ангелос Тријандафилу.

Из Народног позоришта у Београду, у чијим радионицама су урађени костими, учествују и костимограф Марина Меденица и продуцент Вук Милетић.

Плуто је бог новца, обиља, а прича о њему је, као и све Аристофанове приче, поучна: два Атињана огорчени због чињенице да се лоши људи лако и брзо богате док вредни и поштени остају сиромашни, иду у пророчиште Делфе да затраже савет.

Добију поруку да првог човека ког сретну у повратку треба да поведу са собом. И сретну слепца. Зачуде се, збуне, међутим, кроз разговор открију да је то, у ствари, Плуто. Пренеражени су: откуд је бог новца слеп, дроњав, никакав?! А он им каже да га је то Зевс ослепео, казнио га након што су се посвађали око тога како да се деле паре, те они закључе да ствари стоје рђаво и наопако јер је бог новца слеп. 

Реше да га излече, да му врате вид, сматрајући да ће тада све бити боље. Међутим, испостави се да је све постало још горе...

Милован Филиповић, директор  драме у Српском народном позоришту, најстаријем српском театру своје излагање отпочиње констатацијом да је оснивач оба позоришта (СНП, НПБ) исти –Јован Ђорђевић. Потом, изражава задовољство што се у колевци позоришта први пут чула српска реч у позоришном чину. Захваљује и Никити Миливојевића на све тешњој сарадњи и одабиру нових глумаца ове позоришне куће.

Миливојевић каже да је та сарадња дошла тек с Филиповићем и да му је драго да је до ње ипак дошло. Каже да ради између Атине и Београда па је то хтео да преслика и у свом професионалном животу, а у томе га је спречавао баш Плуто. Замислио је грандиозно и онда је морао с тим да се носи, а одушевило  је када су на лице места стигли бескрајно шармантни костими с мирисом антике. Играли су на месту где се исти текст играо и пре 2500 година и да је то обавезивало. А да је испало надреално, те да је из 52. реда деловало као из авиона, а истовремено интимно као загрљај. Хвали грчке глумце и констатује да „знају да наштимују глас спрам Епидаурус.“

Филиповићев београдски колега,  Жељко Хубач, у овом комаду види суштински искорак националног театра ка Западној Европи и успостављању и продубљивању односа с европским, позоришним кућама. Од сто гледалаца по представи „Пут у Дамаск“ до 12 хиљада у Епидаурусу, легитимишу Миливојевић као човека крајњости.

Ова прича, написана пре више од 2000 година, одлично кореспондира и са данашњим временом, а Миливојевић, у изјави за сајт Народног позоришта, то објашњава на следећи начин:

 „Постоје писци и текстови који ће једноставно бити актуелни заувек, јер у многим стварима овај свет у суштини функционише одувек на исти начин, па је тако, између осталог, подељен на богате и сиромашне. Богати, наравно, желе да остану богати и раде све што је у њиховој моћи да своје богатство увећају. Тако је одувек било и биће, ништа се ту није променило, нити хоће“, тврди признати српски редитељ.

Према његовом мишљењу, Плуто је и даље покретач свега на свету, а разни „економски интереси“ одређују све, како у време Аристофана, тако и данас. 

“Једно од мојих већих чуђења, и то годинама, јесу разне листе богатства, које с времена на време можемо да пронађемо у новинама. Увек сам изнова запањен чињеницом да је неких отприлике стотинак људи богатије од скоро читаве планете?! И, наравно, да се онда питате: „какав је ово, уопште, свет”? Аристофан је писао своју комедију као својеврсну сатиру на политичке прилике у Атини, у његово време. Са истим мотивом радили смо и данас представу, једино што је Атина сада читав свет, или, још тачније могли би рећи Балкан, с обзиром да је то наше уже подручје. У сваком случају, Грчка и Србија су као лице и наличје на ситном новчићу Плута. Нама је свеједно. Наша улога у овој вечито савременој „светској комедији“ не мења се много. Ми смо као Розенкранц и Гилденстерн, краљевима смо увек мање-више исти“, сматра Миливојевић.

У међувремену, "Плуто" је још једном одигран на „Атинском фестивалу“, а након тога, у оквиру мини турнеје по Грчкој на 7-8 отворених сцена (Петруполи, Елефсин, Солун) пред око 40 хиљада људи.    

На крају конференције за медије поводом ове позоришне свечаности најављена је и сарадња Српског народног позоришта и Народног позоришта у Београду на „Травничкој хроници“ у којој ће наступити три генерације оба театара на премијери маја 2019. године и којој проричу дуг позоришни живот.  

REČ UREDNIKA KULTURNIKA: BOGOVI SU SLEPI A LJUDI ALAVI

Srpska izreka „Sirotinjo, i bogu si teška'' najbolje sublimira večni nesporazum bogova i ljudi. Koji se traže, svako iz svojih sebičnih razloga. Ljudi vole da prisvajaju bogove, da s njima budu prisni i moljakaju svaki čas nešto za sebe. Moguće je da se to bogovima konačno smučilo. Nisu oni nikakav šalter na koji svako može da dođe sa bilo kakvim zahtevima. ne čudi, stoga, što su često slepi i nepravedni po pitanju onog što ljudi od njih očekuju. 

Tako je i Aristofanov „Pluto“ (koji je slovio za jedno od njegovih manje uspešnih dela, prvi put izveden 388 g. p. n. e, njegova poslednja komedija) u bravuroznom tumačenju Milivojevića prikazan kao slepac (obogaljen zbog humaosti od samog Zevsa) koji koristi svaku priliku da zbriše od tih istih ljudi. Oni u njemu vide spas, nekog ko će rešiti sve njihove problema, a koje lociraju u segmentu nemaštine, u sferi neravnopravne raspodele novčanog kolača. 

Tako rešavaju da mu, uz pomoć bizarne medicine, Asklepije povrati vid (krećući s kraja, a ne početka), a on će zauzvrat biti milostiv i izdašan (poput zlatne ribice) u darovima (koji su bizarni, ali vešto birani, reditelj i kroz njih šalje snažne poruke-kao u slučaju Hremulusove žene (Kostas Koronaios)  koju po antičkim pravilima igra bradati koketni muškarac). 

Takvom savezu suprostavlja se Sirotinja (Penia), koja ljude bezuspešno poziva na meru. No, oni nezajažljivi ne shvataju da obilje s sobom donosi ljenjost, koja koliko je fiizička (da ih uhorizontali i parališe)  podjednako i duhovna. A da bogovi rađe biraju društvo sebi ravnih, nego da se zamajavaju s uvek nepouzdanim i razmaženim ljudskim jedinkama.

Kada ljudi podare vid (moć) Plutou, bogu bogatstva on se pretvara u običnog političara koji s govornice šalje zavodljive poruke. Na taj način Milivojević percipira još jednu stvar koja spaja Grke i Srbe-njihovu perverznu opčinjnost politikom.  Koja daje nade, ali ih još brže briše i pretvara u njenu potpunu protivurečnost. 

Milivojević precizno, s puno duhovitih detalja i citata u telo antičke suštine, ubrizgava sokove savremenosti, večne dileme i ljudske probleme, filujući ih predivnim balkanskim melosom (dovodeći sve balkanske narode u istu ravan onih koji čekaju na sreću koja ne dolazi, zaslužen kompozitor Angelos Triandafulu), vešto koristeći u tu svrhu sva raspoloživa pozorišna sredstva. Moćnog saveznika pronalazi u sjajnim gllumcima (Narodno pozorišta Grčke i Narodno pozorišta u Beogradu) sjajnih oratorskih sposobnosti, savršene dikcije i smisla za trenutak, scenu i scenski pokret. Sve je u funkciji predstave i maštoviti kostimi i boje i muzika i svetlo. Radnja se polako zahuktava, ubrzava, uvlačeći gledaoca u sebe i omogućavajući mu da se poistoveti i prepozna u njoj. 

Tako se Pluto (Vasilis Čaralambopullos) ispostavlja kao obešenjak, kao simpatično spadalo, Hremil i njegov sluga Carion (Jorgos Galos i Stelios Jakovidis) ) kao dozlaboga dosadni molioci koji bogu ne daju mira, a naš Hadži Nenad Maričić horovođa, večiti predvodnik pobuna svoje obraćanje uvek započine s „Braćo!“, potcrtavajući da je sudbina balkanskih naroda dovoljno slična da bi trebalo da deluju ujedinjeni. 

Ne čudi stoga, kada novčani darovi i pokloni stignu, što im se bog-darovnik obraća na engleskom nagovarajući ih na večno plandovanje i uživanje, jer bog kapitala u savremenom svetu govori taj jezik. Milivojevevič se vešto igra i s jezikom, jezicima, njegovim značenjem, simbolima i skrivenim aluzijama, a raznolike modulacije koristi kako bi još više i snažnije naglasio trenutak i njegovo sudbonosno značenje.

                   cash was here

Na kraju u trenutku kada ljudi misle da su dotakli nebesa, opijeni novostečenim blagostanjem, nebesa se prolamaju i umesto vrhovnog boga Zevsa, pojavljuje se njegov glasnik Hermes (ali i zagovornig trgovine bez strogih pravnih regulativa -u tumačenju Mihalisa Titopolosa), netipičnih antičkih proporcija (priličnijih Dionisu), u kostimu koji nosi simboliku i sa čudnim supermoćima, ali gladan i bez posla. 

Sve uprkos neuspeha čovekove težnje da živi raskošno i bezbrižno liči na jednu veliku žurku. Pa dok traje nek raje!