Ljudski glas u ZKM-u

Od našeg stalnog dopisnika iz Zagreba

Svet više nije binaran. Osim X i Y sada ima i bezbroj podvarijanata koje traže svoje mesto pod suncem.

U Zagrebačkom kazalištu mladih (ZKM,) u februaru  je premijerno izveden inovativan i prilično hrabar pozorišni projekt 'Ljudski glas' dramaturga Gorana Ferčeca  u režiji beogradskog reditelja Bojana Đorđeva, uz pomoć vizuelnog umetnika Siniše Ilića (okupljenih već u “Pismo Heineru M.”), u kojem su s ansamblom ZKM-a propitali aktuelne teme današnjice, poput statusa žena i preuzimanja predodređenih uloga u društvu do drugih, podjednako aktuelnih.

Komad je sastavljen  od tri samostalna dela, koja objedinjuje 'ženski glas'. Za zagrebačke pozorišne krietrijume komad traje relativno kratko, nešto manje od dva sata, bavi se ultramoderniim temama, a između ostaloga prikazuje kako se ljubavna čežnja te različiti vidovi očaja, patnje i nezadovoljstva, posredstvom režima, mogu pretvoriti u kreativnu silu, ali i okretnuti ka destrukciji.

Prvi deo naslanja se na 'Ljudski glas' (Žana Koktoa u prevodu Urše Raukar). Delo nastalo dvadesetih godina XX veka, vojaristički nas smešta u intimistički razgovor povređene žene  i njenog već bivšeg partnera. Njena duševna stanje istovremeno prikazuje pet glumica (Hrvojka Begović, Nataša Dorčić, Barbara Prpić, Urša Raukar i Lucija Šerbedžija), odevene su u iste crne haljine (kostimografkinja Maja Mirković), svaka darujući napuštenoj ženi nešto od svog karaktera i interpretacije.  

Drugi deo na scenu donosi iste glumice, ali ovaj put obučene u  trikoe koje dočaravaju njihovu nagost. Kao dramski podlošak korišćeno je delo Kris Krausove “I Love Dick” (1997.). Predmet ljubavi može se tumačiti raznoliko, od uzvišeno do uzdignuto. Za razliku od prve priče, ovde nema toliko žalopojke. I ovde je u centru ženski (ljudski?) glas kao glavni instrument. Ovde žene nisu potuljene, već besne, energične, buntovne i gnevno brane svoja prava. 

Treći deo temelji se na probranim delovima intimističko-teorijsko-filozofskog teksta “Testo Junkie” savremenog španskog autora Pola Presiada, objavljenog 2008. godine u kojem se polemiše s društvom, o polno- rodnim stereotipovima ( šta je muževno, a šta ženstveno?) i  društveno nametnutoj kontroli identiteta. Kako i koliko testosteron deluje na ljudsku jedinku, uz eksplicitno iznošenje svih savremenih oblika društvene patologije (bulimija, silovanje, anoreksija, kladionice, seksualna nezasitnost...). Tekstove Kris Krausove i Pola Presiada prevela je Ivana Ostojčić.

Predstava koja snažno preispituje seksualnost i njene transformacije kroz određeni istorijski period, kod publike je naišla na čitav dijapazon reakcija, od oduševljenja, preko neshvatanja, do izražavanja otvorenog nezadovoljstva, čime je na najbolji način potvrđena njena polemičnost. A ako nema polemike čemi gluma i glumci?

Fotografije: ZKM