О славној креаторки Коко Шанел се пуно
зна, али њен живот и дан данас не престаје да интригира јавност. О њој је
направљено шест играних филмова, небројено мјузикала и представа у свету, балет
у Салцбургу, монодрама Васиљева у Москви…
Код нас, до сада, нико се није бавио ликом
Коко Шанел. Ова представа, „Мала црна
хаљина“ је омаж Коко Шанел.
Премијерне представе одржаће се 30. јуна и 1. јула у првом приватном музеју у
Србији, Дому Јеврема Грујића. Свакој представи ће моћи да присуствује само по
35 гостију који ће, на крају представе, уз чашу пића моћи да уживају у овој историјској
кући.
Простор музеја с краја 19. века, дочараће
амбијент париског хотела Риц у коме је хероина наше драме живела и умрла. Избор
овог простора има за циљ и да гледалац доживи интимни свет Коко Шанел као
активан учесник, а не само посматрач.
Иако се бави француском легендом и француским
духом, представа слави српску креативност и занате. У представи неће бити
копија костима Шанел, већ их је креирао Игор Тодоровић, инспирисан моделима и
духом Коко Шанел. Аутентичну музику компоновао је композитор Раде Радивојевић.
Шешири, рукавице и ципеле су, такође, израђени у Србији – шешири Ерцеговац и
Евица Милованов.
Две глумице – Рада Ђуричин и Вјера Мујовић
оживљавају детињство, љубави, борбу, чежње и стремљења комплексне личности
каква је била Шанел. Лик Коко Шанел представљен је као двострук: баш као што је
лого њеног бренда састављен од једног правилног и једног наопаког латиничног
слова Ц, која се укрштају.
Окосницу ове драме представља суочавање
човека са самим собом, са прошлошћу, истином и лажима, са оним што мислимо да
је истина, суочавање са бескрајном усамљеношћу и изгубљеном љубављу. У време
великих светских превирања, ратова, револуција, борби за социјалну једнакост,
Шанел је ослободила жену корсета, скратила хаљине и високе потпетице – да би
жена могла да ради и одлучује о својој судбини. Ово је комад и о усамљености и
вечном трагању за љубављу.
У Дому Јеврема Грујића, представа „Мала црна
хаљина“, следеће позоришне сезоне, биће одиграна још десет пута, а имаће
свој живот и на гостовањима у Србији и у иностранству.
МАЛА ЦРНА ХАЉИНА
Аутор
драме: Вјера Мујовић
Редитељ:
Наташа Радуловић
Костим:
Игор Тодоровић
Сценографија:
Александар Вељановић
Музика:
Раде Радивојевић
Дизајнер
звука: Зоран Јерковић
Шминка:
Академија Пјурити
Фотографија:
Милан Тврдишић
Коко
Шанел играју: Рада Ђуричин и Вјера Мујовић
Рада Ђуричин, глумица дипломирала на Позоришној академији 1958. и 1961.
књижевност на Филозофском факултету у Београду. Прву улогу остварила је на
сцени Народног позоришта у Београду, кад је играла Ану Франк, а већ 1959.
постала је чланица Југословенског драмског позоришта, у коме је одиграла преко
четрдесет улога, међу којима су: Кротка (Кротка), Доли (Никад се не зна),
Сесили (Важно је звати се Ернест), Офелија (Хамлет), Александра Колонтај
(Госпођа Колонтај), Глафира (Вуци и овце), Ана (Васа Железнова), Она (Крај
викенда), 011, Исидора (Страх од летења) и друге. Игра на филму, ТВ и у
самосталним продукцијама. Неколико дела превела је и адаптирала за сценско
извођење. Добила је многа признања: Годишње награде ЈДП, Златни вијенац на
МЕСС-у, Златног ћурана за животно дело, Златну медаљу Републике Србије за
изузетне заслуге и резултате у културним делатностима и многе друге. Сада, на
репертоару београдских позоришта, игра у Великој драми С. Ковачевића, Јасмину
на странпутици Љ. Лашић, Тако је, ако ти се тако чини Л. Пирандела, Хало,
Београд, Моме Капора, Шупљем камену Н. Кољаде, као и у самосталним продукцијама
Опоруке Десанке Максимовић, Човек Човеку и Примадоне.
Вјера Мујовић, глумица и аутор текста дипломирала
је глуму на Факултету драмских уметности
у Београду, у класи професора Предрага Бајчетића. Играла: Соњечку Холидеј М. Цветајеве, Лену у
Бергмановој сонати, Моглија у Књизи о џунгли, Магдалену у Дому Бернарде Албе,
Јудиту у Хебеловој Јудити, Силвију Плат у Труну у оку, Аглају у Идиоту, Лолиту
В. Набокова, Олгу у комаду Вишње у чоколади, Мадам де Турвел у Опасним
везама... На телевизији: Нушићев Свет, Лазићев Колибаш, Снохватица, Ориђинали,
Мина (Мина Караџић), Село гори, а баба се чешља, Мој рођак са села, Олга
Јанчевецка...
Радила
у позоришту и на филму у Санкт Петерсбургу, Москви и Паризу. Гостовала у
Русији, Украјини, на Северном поларном кругу, Грузији, Јерменији, Шведској,
Италији, Грчкој, Пољској, Хрватскској, Француској, Монголији...
Добила
награде "Мата Милошевић", Златни витез у Москви,Зваигзне у Риги
(Летонија), као и три награде на позоришном фестивалу Bростја, у Вроцлаву, у
Пољској.
Вјера
Мујовић, осим редовног репертоара у матичном, Народном позоришту у Београду
(представе Антигона, Витамини, Велика драма, Зли дуси, Наши синови…) и
представа у другим позориштима (Власт, Свици, Поетски кабаре Иво Андрић…), у
позоришту КПГТ играла је у римејку представе Буба у уху, као и Гаврила Принципа
у мјузиклу Тајна Црне руке. Са представом Esperando al Che гостовала је на Куби
и у Монголији. Са Радом Ђуричин игра представу Човек Човеку, као део акције
Негујмо српски језик. Активно сарађује са српском и руском дијаспором. На
руском је, недавно, у Санкт Петерсбургу играла монодраму Мина Караџић. Улога
Олге Книпер у представи Твоја рука у мојој, у ”Театру и опери Мадленианум” њена
је најновија позоришна улога.
Наташа Радуловић, редитељ, дипломирала је
позоришну и радио режију у класи професора Егона Савина на ФДУ у Београду. Већ
са првом представом Бајка о мртвој царевој кћери остварује успешну сарадњу са
Кољада театром из Јекатеринбурга, након чега гостује у Русији са другим
представама (Кључеви од Лераха, БДП, Дует за солисту, НП Сомбор). Идејни је
творац првог београдског Фестивала савремене руске драме, по угледу на фестивал
Кољада-плејс. Њене представе (Осврни се у гневу, Шафарикова 7, Хајка на вука
Шабачко позориште, Кључеви од Лераха, БДП, Дует за солисту, НП Сомбор...)
остварују успехе на фестивалаима у Србији и иностранству.
Раде Радивојевић, композитор, аранжер,
продуцент, музичар инструменталиста. Дипломирао на Музичкој академији у
Београду 1974. Његов ауторски рад, од 1968. до данас, забележен је на преко 300
носача звука, трајних радио снимака, у многим ТВ емисијама. Победник фестивала
Београдско пролеће (1994. и 1998.), Златно звонце, Нови Сад (1993), Београдски
шлагер (1994), МЕСАМ (1995), Интерфест, Битола (1995), Пјесма Медитерана, Будва
(1997), Златни Орфеј, Бугарска (1997), Еврофест, Скопје (1998), Фестивал
војничких песама (1998. и 2000) Поп фестивал Бања Лука (2000 и 2002). Поводом
обележавања 40 година ауторског рада ПГП РТС је објавио троструки албум са
најзначајнијим остварењима из области поп и народне музике. 1994. проглашен за
Композитора године у Југославији, а добитник је посебног признања за врхунски
допринос у култури Републике Србије. Композиције и аранжмани Р. Радивојевића
снимљени су и изводе се у Немачкој, Финској, Француској, Русији, Бугарској,
Македонији, Украјини, Белорусији и Аустрији.
Александар Вељановић, сценограф позоришних сценографија играних у Београду -
Атеље 212, Београдско драмско позориште, Мадленијанум, Звездара театар, Битеф,
Душко Радовић, ЦКЗД... У Новом Саду - СНП, Позориште младих, Зрењанину,
Кикинди, Сомбору, Шапцу, Нишу, Бања Луци... Креативност могу потврдити редитељи
Д. Петровић, А. Суша, Д. Михаиловић, Г. Стојановић, К. Младеновић, Ј.
Радивојевић, З. Томић, П. Јовановић, И. Ристић, Ђ. Марјановић. Телевизијску
сенографију карактеришу игране серије Љубав, навика, паника, Љубав и мржња,
Агенција за СиС и друге. Филмски опус му је за сад потврђен у филмовима “Читуља
за Ескобара” М. Милинковића и “Промени ме” Милана Караџића. Добитник је више
награда из области примењених уметности. Сем креативности, краси га врло
истанчан и децентан рукопис са посебним акцентом на минималистичком концепту
високих техничко-модуларних сценографија и комбинацији савремених
сценско-техничких уређаја и дизајна светла. 2013. оснива свој студио за
сценографију ”Пелегрин”.
Игор Тодоровић, костимограф и модни
дизајнер који је образовање стекао у Италији. На најлепши могући начин негује
традицију византијске и српске уметности у костиму и детаљима који су везани за
одевање. Његова ликовност у овој примењеној умстности превазилази нивое
савремених одевних предмета и добија висину музејских експоната и вредне и
уникатне уметности. Такође, он познаје, примењује и негује најбоље из
италијанске и француске традиције, свему дајући свој незабораван и снажан лични
печат.
Нема коментара:
Постави коментар