МИЛОВАН ЗДРАВКОВИЋ: АНЕГДОТЕ И ЦРТИЦА ИЗ ПОЗОРИШНОГ ЖИВОТА

Пише:  Мирко Жарић, рецезент књиге

РЕСТОРАН „СТАРА ЦАРИНАРНИЦА“, ЗЕМУН, Кеј ослобођења

11:00 Представљање књиге МИЛОВАНА ЗДРАВКОВИЋА: АНЕГДОТЕ И ЦРТИЦА ИЗ ПОЗОРИШНОГ ЖИВОТА

УЧЕСНИЦИ:

Радомир Путник, уредник издања

Мирко Жарић, рецезент

Александра Милошевић, лектор и коректор

Милан Цаци Михаиловић, драмски уметник

Бранка Пујић, драмска уметница

Милован Здравковић, аутор

 ЗАВОДЉИВОСТ АНЕГДOТСКОГ ЖАНРА

Духовитост, хомор и анегдоте, никако нису суштина театра, већ само једна од његових најкориснијих, најпријатнијих и најефикаснијих елемената. Уопште узев, они су и његови најпроблематичнији елементи. Како због њихове природе и веродостојност, тако и због њихове "етичке примене", поводом разних пригода, личности и ситуација.

Милован Здравковић, латио се овог тешког и (не)захвалног посла, да прикупи нове и да нови контекст старим анегдотама: од старих Грка, па до данашњих дана нема народа који у својој културној баштини не поседује сличну књигу или књиге. У свом основном значењу, анегдотски, хуморни приступ позоришту и његовим посленицима и просвештеницима има за сврху да  изрази, или извргне критици, поједине естетичке, етичке или еротске приступе или претеривања која су се догогодила у нашем позоришту и позоришном животу у распону времена од Јоакима Вујића, па до Петра Краља.

Понекад из ових анегдотских приказа можемо више сазнати о појединим личностима, њиховим карактерним особинама и наравима, него ли из позоришних критика угледних хроничара театарског живота. Прави хумор и духовитост, имају задатак да код онога који анагдоту слуша или чита, произведе општу раздраганост, јер она приказује саму слику "живота на позорници" или изван ње, а њихово опажање треба да произведе извесно узбуђење које именујемо комиком или смехом.

И ту код Здравковића имамо неуједначене резулате, све у зависности ко је те анегдоте испричио или забележио. Умногоме зависи од доховитости и инвенције самог казивача анегдота. Очито, Здравковић се сретао у својим истраживањима са људима различитог интелектуалног знања, знатижеље, склоности за приповедање и доховитости.

Политичке, социјалне, или ауктуелне алузије о некој личности или догаћају, забављају нас јер су употребљене у датом тренутку, а не зато што се односе на нешто, што је, уистину, врло смешно. Али то је проблем који може да детаљније објасни овај скромни предговор, јер захтева много више простора, али приступ који превазилази оквире театрологије и театрографије.

Ипак, морам на овом месту да споменем један проблем који се тиче савремене комедије базиране на анегдотској грађи. 

Претерани поступак поигравања са  стварима из реалног живота поуздано изазива смех, отуда просечан писац комедије и комичар који импровизује претерују у томе до тачке уметничког опустошења; као последица јавља се претерана поплава "шоу програма", који уживају огромну популарност, али су без икаквог драмског језгра, тако да не живе дуже од тренутка својих пролазних алузија.

Књига Милована Здравковића, компонована у двадесет поглавља, успева да спасе од заборава "прегалаштво анегдотског жанра", из историје нашег позоришног живота, и у том смислу представља лепо штиво, које ће читаоце забавити и орасположити.

Само човек  велике и несумљиве љубави и преданости позоришту, какав је Милован Здравковић, могао је читаоцима да подари књигу овако богату живписним и животним причама и садржајима.