Истог датума али годину дана раније погледали
смо представу „Живети или не живети“. Сада смо опет у Дому омладине Београд на премијери представе Секције уметности Филолошког факултета у Београду. Као и
прошлогодишња позоришна представа и ова је била врло добро посећена. Писали смо
да је квалитет представе такав да заслужује да се понови. И ево нас опет у исто
време, на истом месту.
Овогодишњи комад носи назив „Излаз,
партер десно“ и преиспитује пријатељство, поверење, издају и на какаве
се све муке ставља човек одлучан да по сваку брани лични интегритет. А на
пријатељима је дилема: Ако је заиста крив да ли и даље бити на његовој страни,
покушати да га разумеју и да му помогну или се приклонити општој осуди. 
Супарници,
пак, у овоме виде идеалну прилику да заузму његово место, да профитирају на
његовој нестрећи. Сви су спремни да суде, а дело за које му суде, могао је да
почини било ко од њих. Као што рече Андрић, увек смо одлучни у осуди других, а
преблаги према себи.
Комад започиње као кафкијански трилер,
трагајући за одговорношћу и кривицом паушално и тендециозно, рашомонски. Како
процес напредује оптужени је све усамљенији, те му се нуди максима:
„Повинуј се и бићеш слободан!“
Ако не жели да робује медиокритетима и
лицемерима, да се приклони интересним групама мораће „у се и у своје кљусе“.
Главни осумњичени (и већ пресуђени) има
само једну опцију, опцију коју му сви намећу- бегство, изгнанство, с вечним
жигом лопова, за дело које није починио.
Или, ону тежу варијанту: да остане и
свима докаже да није оно за шта га сматрају, да иде против ветра, против свих...
Као што каже Клеш питање је: „Остати
или отићи?“
Од прошлогодишње глумачке екипе ту су: Милош Јовановић, Ивана Живковић и Дијана Малешевић. Текст и режија и ове
године потписује Јелена Ракиџија. Инспицијенти: Милица Тодоровић, Милица Ракиџија. Ликовни уредник: Алекса Живановић
Комад је, морамо да се понављамо, много
смисленији и осмишљенији од многих представа које нуде професионална позоришта.
Заплет смислен, са нужним променама, следећи треба само продубити у
вишедимензијалности, сценографија свесно оскудна, те терет баца на саме глумце,
њихове речи и њихове гестове. Глума спонтана, природна, не додворава се
публици, не кокетира с њом, нема глумања, нема непотребног карикирања. Глумци
изједначени у посвећености својим ролама и жељи да их верно дочарају. Никола Бојовић и Милош Јовановић сјајно дочаравају два таса на ваги; пријатеља и
непријатеља.
Дијана Малешевић је
недоступна у својој роли строгог судије. Она је пресудила пре него што је и
започела испитивање. Као и у прошлогодишњој представи лик Софије тумачи Ивана Живковић.
Ако се присетимо да име Софија означава мудрост, њен највећи страх да ће
проживети тупо и несадржајно је есенцијална порука младима. Главни лик, Коста, у тумачењу Душана Спрема је растрзан, располућен, очекујући помоћ од пријатеља
и који се буди тек када схвати да сам мора да носи своју судбину, ма како она
била тешка. Порука над којом се треба замислити. Убедљиво.
И што је и
понајважније, има и оног што краси истинско позориште. Ту је и порука за
ишчитавање. А цена улазнице, права ситница. Ако нисте били сами сте криви.
Културник је ову представу најавио.
Нема коментара:
Постави коментар