Странице

среда, 23. мај 2018.

Излаз, партер десно у Дому омладине Београд




Истог датума али годину дана раније погледали смо представу „Живети или не живети“. Сада смо опет у Дому омладине Београд на премијери представе Секције уметности Филолошког факултета у Београду. Као и прошлогодишња позоришна представа и ова је била врло добро посећена. Писали смо да је квалитет представе такав да заслужује да се понови. И ево нас опет у исто време, на истом месту. 

Овогодишњи комад носи назив „Излаз, партер десно“ и преиспитује пријатељство, поверење, издају и на какаве се све муке ставља човек одлучан да по сваку брани лични интегритет. А на пријатељима је дилема: Ако је заиста крив да ли и даље бити на његовој страни, покушати да га разумеју и да му помогну или се приклонити општој осуди. 


Супарници, пак, у овоме виде идеалну прилику да заузму његово место, да профитирају на његовој нестрећи. Сви су спремни да суде, а дело за које му суде, могао је да почини било ко од њих. Као што рече Андрић, увек смо одлучни у осуди других, а преблаги према себи.


Комад започиње као кафкијански трилер, трагајући за одговорношћу и кривицом паушално и тендециозно, рашомонски. Како процес напредује оптужени је све усамљенији, те му се нуди максима: 

„Повинуј се и бићеш слободан!“

Ако не жели да робује медиокритетима и лицемерима, да се приклони интересним групама мораће „у се и у своје кљусе“.

Главни осумњичени (и већ пресуђени) има само једну опцију, опцију коју му сви намећу- бегство, изгнанство, с вечним жигом лопова, за дело које није починио. 

Или, ону тежу варијанту: да остане и свима докаже да није оно за шта га сматрају, да иде против ветра, против свих...


Као што каже Клеш питање је: „Остати или отићи?“

Од прошлогодишње глумачке екипе ту су: Милош Јовановић, Ивана Живковић и Дијана Малешевић. Текст и режија и ове године потписује Јелена Ракиџија. Инспицијенти: Милица Тодоровић, Милица Ракиџија. Ликовни уредник: Алекса Живановић

Комад је, морамо да се понављамо, много смисленији и осмишљенији од многих представа које нуде професионална позоришта. Заплет смислен, са нужним променама, следећи треба само продубити у вишедимензијалности, сценографија свесно оскудна, те терет баца на саме глумце, њихове речи и њихове гестове. Глума спонтана, природна, не додворава се публици, не кокетира с њом, нема глумања, нема непотребног карикирања. Глумци изједначени у посвећености својим ролама и жељи да их верно дочарају. Никола Бојовић и Милош Јовановић сјајно дочаравају два таса на ваги; пријатеља и непријатеља.  
 


Дијана Малешевић је недоступна у својој роли строгог судије. Она је пресудила пре него што је и започела испитивање. Као и у прошлогодишњој представи лик Софије тумачи Ивана Живковић. Ако се присетимо да име Софија означава мудрост, њен највећи страх да ће проживети тупо и несадржајно је есенцијална порука младима. Главни лик, Коста, у тумачењу Душана Спрема је растрзан, располућен, очекујући помоћ од пријатеља и који се буди тек када схвати да сам мора да носи своју судбину, ма како она била тешка. Порука над којом се треба замислити. Убедљиво. 


И што је и понајважније, има и оног што краси истинско позориште. Ту је и порука за ишчитавање. А цена улазнице, права ситница. Ако нисте били сами сте криви. Културник је ову представу најавио. 


Нема коментара:

Постави коментар