Боливуд у Народном позоришту у Београду

Живот становника малог града на граници прекида изненадна вест: долазак великог боливудског продуцента који хоће да купи малу фабрику, у њој направи велики боливудски студио и отвори нова радна места, што у малом граду није појава честа. Та изненадна вест је узбудила глумце из позоришта који су одлучили да продуценту направе приредбу и тиме повећају шансе за улоге у будућем боливудском спектаклу. 

Комад предвиђен за Суботичко позориште биће постављен на даскама београдског националног позоришта (НПБ). Није коме је речено, већ коме је суђено! Када је чуо да су Суботичани одустали, Жељко Хубач је на путу за Уб, моментално назао Пелевићеву и договорили су се за рекондних 34 секунде (ова прецизност ме је запањила н.а.). 

Неко са путовања донси сувенире, неко фотографије и ставља их на друштвене мреже, неко их меморише као успомене, а Маја Прелевић их претаче у позоришне представе. Било да је инсирисана Северном Корејом или Индијом.

.

Ако се осврнимо на тему комада, у сваком случају треба поздравати назнаку сваког страног улагања који ће подићи животни стандард наших грађана. Радује свима позната и неоспорна чињеница да већ дуго нисмо на белом хлебу – једемо колаче. А о искуствнима  рада на боливудским филмовима могао да нам посведочи Слободан Стефановић, првак Позоришта на Теразијама. 

Хубач, који је конференцији за медије присуствовао (и физички н.а.) путујући за Скопље на Царство небеско, сматра да је Боливуд логичан крај ове сезоне. Текст је, а ради се о комичном мјузиклу болне истине. Ово ће бити први мјузикл у Народном позоришту у Београду. Који ће довести до формирања оркестра драме, који ће бити врх у свом фаху. На то указује и музички тим окупљен овом приликом Александар Солунац, прва труба Београдске филхармоније Невена Пејчић, пијанисткиња и Данило Тирнанић.

O комаду редитељка и драматург Маја Пелевић, по други пут у НПБ каже: 

„Град је опет ујединила заједничка идеја и колективни ентузијазам, али живот ко живот - пун је неочекиваних обрта. Кроз бајковиту утопију о доласку Боливу­да у наше крајеве покушали смо да испричамо причу о свима нама и на шта смо све спремни када нам се нуди боља будућност. 

Долазак Боливуда тако постаје повод за причу о краху индустрије, ксенофобији, дивљој приватизацији, лажним световима, а све то кроз песму и игру под слоганом “леба ако немају, дајте им колаче”. Тако Боливуд, као индустрија забаве и среће, постаје место ескапизма и повод за удруживање, солидарност и слогу, вредности које смо заборавили у овом посткомунистичком, транзиционом, апсурдном времену у коме живимо. Исто тако принуђени да заборавимо своју прошлост и да прихватимо све што нам се нуди доводи нас у једну инфантилну позицију из које је јако тешко изаћи. 

Како лепо каже Борис Буден у књизи Зона преласка. О крају посткомунизма :

“У чудноватом свету посткомунизма, демократија је истовремено и циљ којем се тежи и изгубљени објекат. Тако се “деци комунизма” поглед у бољу будућност отвара још само из некакве меланхоличне перспективе.(…) 

У посткумунизму питање будућности слови као питање на које је одговор већ дат. Али ни питање прошлости више нема смисла. Од “деце комунизма” не очекује се да имају сазрелу свест о комунистичкој прошлости. Управо стога су претворена у децу да се не би могла сећа­ти прошлости.“

О својој улози у представи Јелена Ђокић сведочи као о путу у другачије, о атмосфери где је асамбл једно тело које изгара, пева или прича. На шта, указује, по њеним речима изјава колеге Милоша Ђорђевића који јој је тепао: „кучка из Атељеа.“

Милош Ђорђевић је изразио своје незадовољство што је првак само у представи, а не и по систематизацији. Размишљам да ли их тако и оцењују. Сматра да ће првак постати постхумно. О комаду каже да је рад на њему био безазлен, али кардио, да се препознао у улози, а да ако га овог лета видите на плажи да знате „да се за његово тело постарала редитељка Маја Прелевић“.

Марина Вукасовић Меденица је по речима окупљених била најезалтиранија радом на овом комаду:

„Било ми је задовољство да присуствујем пробама које су креативне, збир невероватних талената, духа и интелигенције. И жао када због посла нисам могла да им присуствујем.“

Каже да је уверена да Маја зна шта ради, да је код ње све припремљено, да је „кључ који је успоставила савршено функционисао.“ За свој рад на овом комаду каже да није њена естетика.

Данијела Угреновић у представи је директора. Каже да јој је рад на њој „представљао уживање и причињавао радост, пречишћење...“

Ања Ђорђевић, излагање започиње констатацијом да својим резултатима глумци овог комада могу барбабар да стану уз оне из Позоришта на Теразијама када су мјузикли у питању. Каже да више воли да ради с глумцима, пре него са певачима и играчима. Имаћемо прилику да чујемо химне и корачнице, али и морске ноте. Сматра да би се Пајтоновци радовали овом комаду. 

За кореографију је био задужен Игор Коруга који глумце види као људе који немају плесна тела, те је рад с њима њему био изазов,  па их је ставио на пробу (муку) од класичног балета, преко боливудског до савременог плеса. Закључује:

„Мало су се жалили!“

Сузана Лукић, вишенаграђивана млада глумица каже:

„Предуслов за позориште су људи, ауторски тим. Индивидуалност у оваквим представама није пожељна.“

Бојана Ђурашковић наступа други пут у Народном позоришту (после Електре). У раду је „уживала, плашећи се да не испуни очекивања која мјузикл с собом доноси.“

 

Премијера је 25. маја 2018  у 20:30 часова на Сцени „Раша Плаовић“. Прва реприза је у недељу 27. маја.

РЕЧ УРЕДНИКА КУЛТУРНИКА

Маја Прелевић је једно велико дете. И глумица. Завела је своје колеге и они се играју на сцени "Раша Плавовић". Али, немојте поверовати да су то наивна дечица. Лукаво, у стилу боливудских, романтичних мелодрама, увалиће вам неке злокобне зачинске мисли.

Или, што би се на чистокрвном српскоцрногорском рекло, нико није дегустирао мед и медне производе, а да му нису подметнули жуто. Искаче тако свастика, која само променом смера од смешка постаје злоћко, људи зазиру једни од других (зараза звана ксенофобија), што многи тумаче близином границе, па ипак постају прилагодљиви према диктатима транзиционих времена.

Неиздрж је и дављеник се за сламку хвата. Да попије ову лимунаду, о могућем благостању које само што није. Да не џепаримо будућност (нашу децу) кешамо се на прошлост, а младост је у пролазу. Искарикирано, али не и неукусно, уз ту свуприсутну треш естетику. Чак и полетно, у стилу Берлина тридесетих, уз модификацију да се зло већ десило, а ми смо весели као да не знамо да се још веће зло ваља. Што, наравно, ништа не ваља. За разлику од представе.

МАЈА ПЕЛЕВИЋ је рођена 1981. у Београду. Дипломирала je на Факултету драмских уметности у Београду 2005. и докторирала на Интердисциплинарним студијама на Универзитету Уметности у Београду 2012. Чланица je пројекта Нова драма. 

Изведене драме:

ESCape, Лер, Будите Лејди на један дан, Београд­Берлин, Поморанџина кора, Ја или неко други, Скочи ђевојка, Hamlet Hamlet euro­trash (са Филипом Вујошевићем), Fake Porno i Fakebook (група аутора) Можда смо ми Мики Маус, Чудне љубави, Последице и Потпуно скраћена историја Србије (са Слободаном Обрадовићем) и Невидљива. 

Дрaме су јој преведене на енглески, француски, немачки, руски, норвешки, пољски, словачки, чешки, мађарски, бугарски, словеначки и украјински језик и објављене су у бројним савременим домаћим и иностраним антологијама. Радила је као драматуршкиња на преко 20 представа, драматизовала неколико романа и написала сонгове за четири мјузикла. Са Миланом Марковићем је 2012. урадила је пројекат Они живе – у потрази за нултим текстом. Написала је, режирала и извела у Битеф театру драму Последице 2013, а 2015. режирала је Моје награде Томаса Бернхарда у Народном позоришту у Београду. Заједно са Олгом Димитријевић урадила је представу Слобода је најскупља капиталистичка реч 2016 године.

Добитница је награда: Борислав Михајловић Михиз за драмско стваралаштво, Слободан Селенић за најбољу дипломску драму, конкурса Стеријиног позорја за оригинални драмски текст Можда смо ми Мики Маус, Стеријина награда за најбољи драмски текст Поморанџина кора и Награда конкурса „УНИМА“ за најбољи оригинални текст Невидљива за луткарско позориште. Живи и ради у Београду и Бечићима. 

АЊА ЂОРЂЕВИЋ је рођена у Београду 1970. Магистрирала је на Факултету музичке уметности у класама проф. Властимира Трајковића и Зорана Ерића. Опус Ање Ђорђевић садржи жанровски и формално веома различита дела, од мале песме до опере, од симфоније до музике за децу, од world music до електронског експеримента. Аутор је музике за велики број позоришних представа, учествовала је у више од четрдесет продукција различитог театарског израза у Србији и иностранству. Активна је и као вокална перформерка. 

Избор дела:

Музичко сценска дела: Опера Нарцис и Ехо, Сценска кантата Атлас, музичко-сценско дело Тесла-тотална рефлексија, мјузикл за децу Чудне љубави, мултимедијална представа Classifieds/Operrra је женског рода, експериментално дело Canzone distorte… 

Дела за оркестар:

Отмица Eвропе, Радост поновног сусрета. Представе савременог плесног израза: Лифт, Selferase, Paranoia chic, Sensecapes, Myriads of Worlds... 

Добитница je награда „Стеван Мокрањац“, „Божидар Валтровић“ и „Витомир Богић“.

ИГОР КОРУГА је самостални уметник у области извођачких уметности (плес и кореографија). Члан је организације Станица – Сервис за савремени плес у Београду, Удружења балетских уметника Србије (УБУС) и регионалне мреже за плес - Nomad Dance Academy. Као кореограф, драматург, извођач и педагог сарађивао је са различитим уметницима, уметничким организацијама, институцијама и мрежама у Европи. Кроз Станицу учествује у колективном осмишљавању и реализовању уметничких и едукативних програма. Аутор је плесних представа као што су: Нема наде (2017), Само моје (2016), На траци (2014), Еxpose (2013). Члан је регионалног тима архивирања извођачких уметности на Балкану. Игор је дипломирао на студијама из етнологије и антропологије на Филозофском факултету у Београду, и на одсеку Solo/Dan­ce/Authorship на Универзитету уметности у Берлину. Био је стипендиста плесних програма Nomad Dance Academy, DanceWeb, као и Канцеларије градоначелника Берлина.  Добитник је награда Фестивала кореографских минијатура, Инфант фестивала, као и годишњих награда европске асоцијације за образовање младих и Националне организације за ретке болести.

ИГОР ВАСИЉЕВ је рођен 1973. године у Пули. Дипломирао je сценографију на Факултету примењених уметности у Београду. Потписује више од седамдесет реализованих сценографија у региону као и у неколико европских теата­ра као што су Lyric Theatre Belfast, Sherman Cymru Theatre Cardiff, Volcano Theatre (Велика Британија), Aarhus Teater, Aber Dabei и Katapult (Данска), МГЛ и СМГ Љубљана, Taschenoper Festival (Аустрија), ЗКМ и ХНК Загреб, ИНК Пула, ГКЛ, ГКМ и ХНК Сплит, ХНК Иван Пл. Зајц Ријека, КМД Дубровник, ЈДП Београд, Народног позоришта у Београд, Атељеа 212, Београдског драмског позоришта, Битеф театра, Малог позоришта Душко Радовић, Звездара театра, Мадленианума, Белеф фестивала, Позоришта Бошко Буха, Југоконцерта, Ужичког народног позоришта, Сомборског народног позоришта, Зрењанинског народног позоришта, Cinema Rеx-а и Херцег­новског позоришта. Сценографије за представе Uncle Vanya и У знаку ваге објављене су у књизи “Spectacular! Stage Design” 2015. Добитник је награде за најбољу сценографију фестивала Assitej у Чаковцу и Нај, нај, нај фестивала у Загребу 2015. и 2018, те годишње награде одељења за сценографију и костим УЛУ­ПУДС-а за 2011. годину, признања за дизајн сцене на YUSТАТ-овом Бијеналу сценског дизајна и годишње награде за сценографију Малог позоришта Душко Радовић. Учествовао је на Прашком квадријеналу сценографије и костимографије, ПQ99.

 

МАРИНА ВУКАСОВИЋ МЕДНИЦА је дипломирала је на Факултету примењених уметности у Београду, 1984. године и стекла звање Магистар уметности из области костимографије. Костимографијом се бави у позоришној, филмској, телевизијској и маркетиншкој продукцији, истраживачком раду као и самосталним и групним излагањем  и педагошким активностима. Креирала је костиме за петнаест играних филмова са редитељима међу којима су: Душан Макавејев, Слободан Шијан, Дарко Бајић, Срђан Драгојевић, Милош Радовић, Горан Паскаљевић…

Неки од редитеља са којима је сарађивала у раду на драмским представама и операма: Никита Миливојевић, Егон Савин, Небојша Брадић, Јагош Марковић, Божидар Ђуровић, Јиржи Менцл, Џон Рамстер, Душан Ковачевић, Снежана Тришић, Милан Нешковић…

Добитник је више годишњих награда УЛУПУДС-а: за костимографију у филму Свети Георгије убива аждаху, за колекцију “Ђердан и смиље”, за самосталну изложбу “Зубун” у Етнографском музеју, за костимогрaфију представе Хенри VI Народног позоришта у Београду. Добитник је и више награда за костимографију у играним филмовима као и на позоришним фестивалима у земљи и иностранству. 

Члан је УЛУПУДС-а, у статусу истакнутог уметника и добитник је Награде за животно дело.

 

Боливуд

Редитељка Маја Пелевић

Композиторка  Ања Ђорђевић

Кореограф Игор Коруга

Сценограф Игор Васиљев

Костимографкиња Марина Вукасовић Меденица

Асистенткиња сценографа Исидора Спасић

Асистенткиња костимографа Александра Пецић

Извршна продуценткиња Ивана Ненадовић

Организаторка Јасмина Урошевић

Инспицијент Милош Обреновић

Суфлерка Ања Гавриловић

Играју:

Милош Ђорђевић

Јелена Ђокић

Данијела Угреновић

Сузана Лукић

Павле Јеринић

Бојана Ђурашковић

Музичари:

Невена Пејчић

Александар Солунац

Данило Тирнанић

Асистенткиња организатора на пракси Марија Ковачевић

Дизајнер светла Милан Коларевић

Мајстор маске Марко Дукић

Мајстор позорнице Зоран Мирић

Мајстор тона Тихомир Савић

Костим и декор израђени у радионицама Народног позоришта у Београду

Фото: Вићенцио Жакић, Културник