Klošmerl u BDP-u

Probe za predstavu po klasiku francuske, satirične književnosti “Klošmerl” Gabrijela Ševaljea, urežiji Kokana Mladenovića, započele su krajem februara u Beogradskom dramskom pozorištu. Tim povodom Kulturnik je već najavio ovaj komad. Dok smo bili na prošloj konferenciji za medije u BDP-u iz velike sale čuli su se krici. Svi su pogledali u tu stranu.

„Opet Kokan bije glumce!“

s glumačkim strahom i bojažljivo je primetio Sergej Trifunović. Milica Zarić je samo gledala, ona igra i u ovom komadu. 

U Beogradskom dramskom pozorištu Kokan Mladenović je 1992. godine diplomirao s predstavom "Don Žuan". Glavne uloge tumačili su Đuza Stojiljković i Tanja Lukjanova. Sledile su "Disko svinje", te će "Klošmerl" biti njegova treća režija u BDP. Pre neki dan u Narodnom pozorištu u Beogradu mogli smo da pogledamo "Kad je Sombor bio Holivud" Narodnog pozorišta u Somboru.

„U poratnom društvu (nakon I Svetskog rata) kada širom Evrope na sve strane niču spomenici sećanja na junaštvo i pale žrtve rata, na jugu Francuske u Klošmerlu gradska uprava odlučuje da subvertira ovu vrstu kolektivnog sećanja i okrene se ka razvoju svesti i pogleda u budućnost. Umesto istorijskog spomenika na centralnom trgu ove francuske provincije podignuto je ''primenjeno skulpturlano delo'', odnosno javni wc tj. pisoar. 

Ovaj ''spomenik'' postaje izvor svih konflikata, tačnije okidač svih razlika među stanovnicima Klošmerla koje će ih ni manje ni više dovesti do građanskog rata.

Nastala po motivima istoimenog satiričnog romana Gabrijela Ševaljea, “Klošmerl” je predstava o pokušaju kvazi-modernizacije tradicionalne sredine kao obliku političke strategije. Narativ romana, nastalog u kontekstu modernističkog razvoja zapadno evropskog društva prve polovine prošlog veka, poslužio je kao svojevrsni poligon za identifikaciju aktuelnih društveno-političkih sadržaja u tranzicionim društvima, kakvo je i naše.

Sukob tradicionalnog i modernog promišljanja razvoja društva se objašnjava rupturama u funkcionisanju jedne, uslovno rečeno izolovane zajednice. Ove pukotine kao hiperbole su u predstavi, kao i u romanu, predstavljene kroz različite mehanizme kritičke trivijalizacije progresa u konstrukcijama socijalno-kulturnih fenomena poput slobode građana, njihove jednakosti i pitanja identiteta.

Jezik predstave se, tako, razvija kao stilizovani scenski izraz (govorni, koreografski i glumački) omogućavajući jednu vrstu analitičkog i kritičkog detektovanja, imenovanja i diskutovanja tema iz romana i naše političke stvarnosti.“, smatra Dimitrije Kokanov.

Kokan Mladenović je na konferenciji za štampu, 16. aprila 2018. rekao da je u pitanju pozorišni podvig, filigranski rad na ulogama u mukotrpnom procesu, te se kao završni proizvod sažimanja i inscenacije 500 strana satiričnog romana, njegove esencije, improvizacijom na zadatu temu, replikama, scenskim pokretom, prevođenjem pripovedačkog u scenski tekst, ekperimentima, trebalo da da spektakularnu predstava o životima i politikanstvu. U komadu ćemo videti čuda neviđena u našoj sredini:

• zloupotrebu položaja, 
• bolesne političke ambicije, 
• suluda arhitekstonska rešenja.

Zaključuje:

"Ne želim ni da pomislim kako bi bilo kada bi se nešto slično dešavalo kod nas. U svakom slučaju bilo bi lepo da na kraju bude aplauz."

Slobodan Ćustić ispred BDP-izražava zadovoljstvo što Kokan režira u ovom teatru, raduje se još jednoj uspešnoj asambl predstavi, a o njegovom radu ima samo reči hvale ("rukopis budućnosti pozorišta").

Dramaturškinja Miša Stokić kaže da  je ove u pitanju za našu sredinu neobičajan rad, inače uobičajan u svetu i da bi sve predstave trebalo ovako da se rade. Dramaturgija se zahuktava, po ovom kišnom danu, usprotivljuje se Milica Zarić i kaže da se ne slaže, da ne valja da sve bude isto. 

Nadovezuje se Marko Živić konstatacijom da je od probe mrtav (a pred njima je nova), moli za što više pitanja, da dođu do daha, a onda se posthumno obraća rečima:

"Ovo je nazahtevniji rad u mojih 46 godina života. Spavamo u pozorištu. Verujem u dobru energiju nas svih. Zahvaljujem se kolegama što tolerišu moje neznanje teksta!"

Sada je pred nama premijera u ponedeljak 23. aprila 2018. godine. Prva repriza zakazana je za 30. april. Predstava traje 100 minuta.

Roman Gabrijela Ševaljea “Klošmerl” (1934) preveden je na tridesetak jezika i odštampan u milionskim tiražima. Ogroman uspeh ove satirične novele je uzrokovan specifičnim humorom i sjajnim karakterima koje Ševalje izvodi na scenu, uzimajući za povod svoje priče potentnu, apsurdnu situaciju. Predsednik opštine u izmišljenoj varošici u Božoleu, je obzanio zamisao koja će pokazati svetu koliko je progresivan grad Klošmerl. 

„Vođen svojim ambicijama i opštim dobrom stanovnika grada“, on je doneo odluku da se u njihovom mestu izgradi javni pisoar – od koristi svima, posebno javnoj higijeni i moralu i to na trgu u neposrednoj blizini crkve. Ovu odluku će, zdušno i na sav glas, podržati „progresivno građanstvo Klošmerla”, željno otvaranja ka svetu, ali će se protiv nje redom postrojiti konzervativni deo Klošmerlijanaca, rešen da „sačuva duh grada i crkvu kao njegovo središte, od bogohulnika i modernista“. 

Sukob dve struje, Urinofobista i Urinofilista, pretvoriće se u mali, bespoštedni palanački rat. Ševalje na svoj način nastavlja književnu tradiciju Rablea, Voltera i Molijera, a njegov satirični roman smatra se remek-delom moderne literature, jednim od rodonačelnika teatra apsurda.

Autorsku ekipu čine dramaturzi Maša Stokić i Dimitrije Kokanov, scenograf Marija Kalabić, kostimograf Dragica Laušević, kompozitor Irena Popović Dragović, koreograf Andrea Kulešević, autor video radova biće Goran Balaban, a za govor je zadužen dr Dejan Sredojević. 

Igraju: Vesna Čipčić, Ljubinka Klarić, Milica Zarić, Paulina Manov, Slađana Vlajović, Milica Milša, Anja Alač, Marko Živić, Milorad Damjanović, Jovo Maksić, Ivan Tomić, Branko Janković (jedini gostujući glumac) , Aleksandar Jovanović, Nikola Malbaša i Boba Stojimirović.

REČ UREDNIKA KULTURNIKA

Grad iz romana Gabrijel Ševalje „Klošmerl” iako imaginaran tako je stvaran i sveprisutan. Otelovljava ga nepopravljivi mentalitet primata pa čak i onih prosvećenih. Nalazi se bilo gde i bilo kad. Grade ga licemerni i raspamećeni građani predvođeni političarima s bolesnim ambicijama i redukovanim sposobnostima. Vlast je po difoltu korumpirana, u stopu je prati crkvena. 

A da umetnička imaginacija nema šanse u trci s suludom zbiljom govori i svečano otvaranje septičke jame u dvorištu OŠ "Slavko Zlatanović" u Klošmelu, pardon Miroševcu kod Leskovca. Vrpca je presečena, jama je puštena u pogon, ali ne i toaleti u školi.

Sjajno razrađen dramski tekst, sačuvan sjajano-urnebesni prevod Stanislava Vinavera (kako se jedino valjano i treba čitati ovo satirično delo, sa duhovito izmišljenim kovanicama, metaforama i arhaičnim govorom), a gluma je sjajna i varira od klasične, preko skoro cirkuske do lutkarske, poletna i nadahnuta. Scenografija u vidu maketa verno nam dočarava francusku vinsku varošicu, tu su i lutke i kamera koja ih prati, video bim. 

Preispituje se sve i svašta. Svi odnosi u društvu: klasne razlike, položaj žena, crkve i nekadašnjih aristokrata. Sve anomalije i devijacije, a nije da ih nema. Mada, naizled deluje da je sve u najboljem redu, da teče med i mleko.

No pitanje je šta s poganostima koji ljudi hteli ili ne proizvode?

Da li je javni prostor za olakšavanje ono što nam je neophodno, kako bismo se pročistili od svakolike prljavštine?  

I šta činiti ako se učaurimo?

A kada se navuku fantomke i po Krošmerlu počnu da čine nepodovšine GPS počinje da pišti ko lud: locirao je mesto, dok sudstvo i dalje ćuti pritisnuto izvršnom vlašću, po pitanju ko je? Ko se uneredio u Malosavi?

Moje drage gošće iz Zagreba slatko su se smejale prepoznavajući situacije i aktere. Nekima to nije bilo po volji. Pa ovakav komad gledati bez lekovitog smeha je kao voditi ljubav bezglasno. Može, ali čemu se sustezati. Ili su ti, neki, prepoznavši se, zanemeli i hteli da sakriju, po običaju, sve pod tepih.  Šta će ljudi reći?

Neka, i takvo prepoznavanje može biti lekovito, put ka ozdravljenju. 

Dakle ovo je komad koji treba svi da pogledaju, da bi nam, možda, nekad bilo bolje. 

Komad koji nam je trebao. Da li sam rekao i jedan od boljih, kakav od Kokana i očekujemo.

Gabrijel Ševalje (1895-1969) jedan je od najpopularnijih francuskih prozaista prošlog veka. Rođen je u Lionu, gde je završio Školu lepih umetnosti. Posle učešća u Velikom ratu odlikovan je Krstom rata i titulom Viteza Legije časti. Do objavljivanja prvog romana 1925. godine (“Strah”) bavio se različitim zanimanjima – predavao je crtanje, bio trgovački putnik, novinar. Objavio je sedamnaest romana, od kojih je većina prevedena na najznačajnije svetske jezike.

Najpopularnije delo “Klošmerl” deo je trilogije, uz “Klošmerl-Vavilon” (1951) i “Klošmerl-banja” (1963), o životu u izmišljenoj francuskoj varošici.

Kokan Mladenović (1970), rođen je u Nišu, Srbija. Završio je srednju glumačku školu u Nišu u klasi Mime Vuković-Kurić. Diplomirao na Katedri za pozorišnu i radio režiju Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu 1995. godine u klasi Miroslava Belovića i Nikole Jevtića.

Bio je umetnički direktor pozorišta „Dadov“, stalni reditelj i umetnički direktor Narodnog pozorišta u Somboru, direktor drame Narodnog pozorišta u Beogradu i upravnik pozorišta Atelje 212 u Beogradu.

Sa uspehom je režirao u pozorištima Srbije, Slovenije, Mađarske, Hrvatske, Rumunije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore. Predstave su mu pobeđivale na svim festivalima profesionalnih pozorišta u Srbiji, kao i na značajnim međunarodnim festivalima u Mađarskoj, Rumuniji, Bosni i Hercegovini i Makedoniji.