Странице

петак, 30. март 2018.

Kralj Betajnove Ivana Cankara u JDP-u




Predstava Kralj Betajnove Ivana Cankara u režiji Milana Neškovića premijerno će biti izvedena 3. aprila kada Jugoslovensko dramsko pozorište slavi 70. godina postojanja.


Gorčin Stojanović kaže da mu se ispunila želja da se ovaj komad postavi; sad i ovde. Osvrćući se na prvu predstavu JDP-a kaže da se još nije utvrdilo ko je izgovorio prve reči. Cankara u novogovoru ocenjuje kao socijalno ogovornog i sjajnog pisca živih i prezentnih likova. Po njegovim rečima sve je započelo maltene kao valjevska podvala, kao nije se znalo da je ovaj komad jubilarni ni prigodan da se baš sada postavi i time i objašnjava veliki broj glumaca poniklih u Valjevu (valjevački klan) u komadu. Samo im još fali Voja Brajević.

Reditelj, Milan Nešković osetio se prozvanim. Tvrdi da o valjevskoj podvali ne može biti ni reči i svedoči o nepodnošljovoj lakoći dogovora (sa Gorčinom) i rada (sa svima). O samoj predstavi u kojoj Cankar oživljava istinu, a koja nas se svih dotiče kaže:

„Mislim da svako društvo zaslužuje vlast koju ima. Vlast je apsolutno odraz društva. Drugo, sve što rade ljudi, rade za samopromociju. Sve je marketing. Maksa Krneca ne vodi ubeđenje. Uništena je ideja disidentstva – biti protivnik vlasti. To su sve verbalni protivnici. Obično iz lične koristi. Maks Krnec sebe ubeđuje da to što radi, radi zarad društva i jer je bitno. Njega nepravda istinski boli, ali ga boli iz ličnog razloga. Kantor mu je uništio oca. Uništio mu je život, uništio mu je mogućnost da ikad postane čovek, da studira, da ima novca. Lični razlog se krije iza opšteg dobra.

U današnjem svetu odsustvuje empatija, a pojedinac je okrenut sebi. Živimo u svetu licemerja, imamo potrebu za osvetom ali je maskiramo, zato što je bedno da bude naša i lična; maskiramo je u sveopšte dobro, ili u sveopštu cenzuru.“



Šta ima da nam ponudi komad iz 1902? Sukob sveta koji se abnormalno bogati s jedne i svet protkan bedom, patnjom, sirotinjom, nesrećom, porazima Licemerje, bestijalnost moćnih. Deluje da društvo napreduje osnivaju se akcionarska društa, zadružne centrale, novčani zavodi: trgovci, krčmari, preduzimači, zelenaši, seoski prekupci likuju. 

Ali šta je s pukom? 

Šta on kusa?




Nenad Jezdić je ovde samozvani kralj Jožef Kantor. Kaže da je imao težak i delikatan zadatak. Ljudska ambicija je čudna i opasna biljka, koja pokreće, ali ako se zanemari princip može da raste u rđavom smeru. Smatra da mu ona ne nedostaje ni u ličnom životu. Posle 25 godina opet će se na sceni naći sa Vojinom Ćetkovićem. Pokušaće da ispričaju iskonsku pozorišnu priču surovu i ljubavnu o samozvanom statusu koji ništa ne znači ako je lišen emotivne note. 


Mihailo Miša Janketić obraćanje novinarima započinje svojim iskustvom:

„Od duga vremena sam naučio da budem koncizan i kratak kako bih osvanuo u novinama. Zgodno je što učestvujemo u ovom svečanom događaju. Doživeo sam da mladi i daroviti reditelj ponudi konstruktivan i interesantan proces stvaralaštva. Imam nadu da ćemo pored proslave jubileja pozorišta  slaviti i uspeh predstave.“


Nikola Rakočević izlaganje je započeo dilemom. Do reči dođe treći – četvrti kad prethodnici sve kažu. Da imamo posla s glumcem i to dobrim potvrđuje i nastavak njegovog iskaza: 

„Cankar mlade ljude ne povezuje na prvu loptu, ali to čini s temom, njihovim odnosom sa vlastodršcima.“


Za dramaturgiju bila je zadužena Maja Todorović kojoj je ovo treća saradnja sa Milanom Neškovićem. Trudila se da likovi ne budu crno-beli, jer posle kolora živimo u vremene kada je sve uglavnom sivo (nit’ smrdi nit’ miriše). Kaže, nemamo taj luksuz da nekome drugome prepustimo svoju sudbinu. Neki likovi iz Cankarevog dela su prilagođeni, neki spojeni. Postali smo društvo bez empatije i ne zna kako to da se promeni. 

Anja Đorđević je posle duže pauze realizovala muziku. Ono što je zanimljivo je da se od muzike i krenulo, te su je glumci imali na probama, ona im je davala tempo, diktirala scene filmskim tonom, a mesto je našla i jedna Cankareva pesmica na slovenačkom. 

 

Jasmina Avramović, još jedna Valjevka počinje ogovaranjem reditelja. Došao je na neki recital s nekom do dozlaboga dosadnom pesmicom i ona ga je elimilisala, iako mu je nastup bio teatralan. Opet su susreli tokom realizacije predstave „Brod za lutke” gde je bio asistent režije. Potom na „Beloj kafi“. Ponosna je što ga je otkačila, jer smo tako dobili sjajnog reditelja, „izvor mašte i energije.“


U zaštiti reditelja ustaje Nebojša Milovanović, pogađate već Valjevac i kaže da je dotični dvostruki pobednik na recitalima. Drugi je bio žiri, nadovezije se sam reditelj. Prvo osećanje koje je imao po čitanju teksta, bilo je da li obrađivati odnos Maks-Kantar ili odnose unitar porodice. Scene su filmske, ali na pozorišni način. Prepoznaćete se u i njegovoj znakovnoj ulozi, samouveren je. 

Vesna Popović govoreći o scenografiji, konstatuje da je ona organiski povezana sa muzikom i nametnuta visokom estetikom koju JDP neguje. No smatra, puritanski svet koji smatra da je sve lepo i sve čisto treba, radi istine, srušiti. 


Mina Obradović iznosi, negujući svoju tremu,  da je prosto levitirala u predstavi, ugledajući se na starije i isusnije kolege, u nadi da će jednog dana biti kao oni. Pridružuje joj se Vučić Perović koji je eto drugi put u JDP-u. 

Na kraju, svojih pet minuta dobija i najmlađi član asambla Stefan Kalezić, dečak, koji svoj lik opisuje kao veseo, razuzdan, razmažen, koji „voli svog oca koji je pomalo ubica.“  
Starije kolege paniče, uzmite mu mikrofon, sve će da oda...


Konferenciju zaključuje Đorđe Teodosić izjavom da je video u novinama najavu ove predstave i da tamo ima četiri Valjevaca, te im je eto pritekao u ispomoć. 

I ovog puta vizuelni identitet predstave potpisuje jedan od značajnijih grafičkih dizajnera, ilustratora i primenjeih umetnika današnjice Mirko Ilić sa kojim je saradnja počela u sezoni 2017/18. Do sada, Mirko Ilić je dizajnirao plakate za predstave Ajnštajnovi snovi, Sudnji dan i Mesec dana na selu. Plakat za predstavu Kralj Betajnove je četvrti Ilićev plakat za JDP.



REČ UREDNIKA KULTURNIKA



Kralj Betajnove je danas trendi lik. On se kandiduje, on pobeđuje, on vedri i oblači, svi mu se sklanjaju s puta ili ih on sklanja, deluje čvrst, odlučan i nepokolebljiv, bez dilema, sa ponekom melodramičnom scenom punom patosa, suza i neuzvraćene ljubavi od zlobnika koji ne cene ono šta on čini za njih. 


On ima vojsku, policiju, obaveštajne službe i crkvu uz sebe, samo neki nesrećni elementi bi da rovare i uzbunjuje inače pitomo i zastrašeno stanovništvo njegove lične prćije. On je pragmatičan i prilagodljiv, osim u pogledu njegove vlasti i moći koja je neprikosnovena. Njega se svi plaše, od njegove plahe naravi svi strahuju. U emotivnom životu je obogaljen, emotivno nezreo, rigidan. No, kao što narod kaže ne možeš sve imati. Od Cankarevih vremena do dan danas bog vlada nebesima, a carevi i kraljevi, najčešće samozvani zemljama. A sreća je jedna varljiva kategorija koje više nema, nego što je priželjkuju.

Kantor ima hiljadu lica, hiljadu vratova, a pobunjeni Maks ne zna gde mu je glava, smeten je i neodlučan, raspolućen, kao da je on taj koji treba da se dvoumi. Tiranin ne razmišlja, on dela.


Tako da ovaj je komad, koji sam dočeo skeptično (da li može da se nosi s vremenom?) opet aktuelan. On je pre 70 godina otvorio Jugoslovensko dramsko pozorište u jednoj drugoj zemlji, sa drugačijom ideologijom i političkim sistemom, kada se smatralo da je problem koji on tematizuje zauvek i srećno rešen. Ali, avaj...

Nešto u ljudskoj prirodi teži mraku, kao glavni lik Kantor, nešto potiče ljude da smatraju da je to normalno. Retki koji se bune tragično skončaju. I posle Kantora Kantor.


I u toj ravni ovaj komad sjajno funkcioniše, hirurški precizna režija, sjajna gluma celog asambla, prave male glumačke bravure, scenografija moderna, promenjiva, kostimi fenomenalni, kao i muzika, imam samo reči hvala. 


I sve to tako funcioniše do trenutka kada dođe do razrešenja sukoba dva suprostavljena lika, a onda se pobednik posipa pepelom, samosažaljeva, i to traje, traje, poprimajući elemente horor filmova, a cilj je kod gledaoca već postignut, pa ovo nepotrebno remeti inače sjajnu dinamiku komada, koji se vremenski dešava od petka do ponedeljka.  


Milan Neković je rođen u Valjevu. Studije pozorišne režije završio je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogadu 2008. godine u klasi profesora Nikole Jevtića i Alise Stojanović. Kralj Betajnove je prva predstava koju Milan Nešković režira u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

Režirao je 19 predstava u Srbiji i susednim zemljama, među kojima su: Švajcarska Petra Mihajlovića (NP Banja Luka), Maestro Milivoja Mlađenovića (NP Sombor), Uvela ruža Jelene Mijović po B. Stankoviću (NP Vranje), Prometejev put Dejana Dukovskog (Dorćol plac), Mrešćenje šarana (Atelje 212) i Bela kafa (NP u Beogradu) Aleksandra Popovića, Berlinski zid Željka Hubača (BDP), Šoferi Lasla Vegela (NP Niš), Kod večite slavine Momčila Nastasijevića (NP u Beogradu), 1915. Branislava Nušića (Kruševačko pozorište), Nedelja, juče, danas, sutra Ognjena Obradovića (BDP), Šine Milene Marković (Gledališče Tartini, Piran, Slovenija). U Teatru Volkov u Jaroslavlju (Rusija), 2017. godine je postavio Nušićevu Ožalošćenu porodicu.

Dobitnik je nagrade „Ljubomir Muci Draškić“ (2015). Bavi se pedagoškim radom na Akademiji umetnosti u Beogradu.

Ivan Cankar (Vrhnika, 1876 – Ljubljana, 1918) bio je slovenački pesnik, prozni i dramski pisac. Smatra se začetnikom modernizma u slovenačkoj književnosti i utemeljivačem moderne slovenačke drame. U njegovim delima preovlađuje svest o materijalno i socijalno zatiranom čoveku i njegovom unutrašnjem svetu. Bio je angažovan socijaldemokrata a njegove političke ideje očitavale su se i u njegovim delima u kojima je obuhvatao sve slojeve slovenačkog društva, od seljaka do inteligencije. Proza i drame Ivana Cankara karakterišu oštra psihološka i sociološka analiza. Njegova dela prevedena su na mnoge jezike.

Potekao je iz siromašne porodice, ali je kao odličan đak dobio stipendiju i započeo studije u Beču. Od 1898. do 1909. živi u Beču, u radničkoj četvrti Otakring, gde je stekao životno iskustvo koje je ključno uticalo na njegova društvena shvatanja. 

Bio je plodan pisac koji se dokazao u različitim rodovima. Od poezije se izdvaja zbirka Erotika (1899), čiji je čitav tiraž zbog „sablažnjive sadržine“ otkupio i spalio ljubljanski biskup; među novelama: Vinjete (1899), Nina (1906), Sluga Jernej i njegovo pravo (1907), Milan i Milena (1913), Slike iz snova (1917); romani: Na klancu (1902), Kuća Marije Pomoćnice (1904). Posebno mesto zauzimaju drame: Romantične ćudi (1897), Jakob Ruda (1900), Za dobro naroda (1901), Kralj Betajnove (1902), Sablazan u dolini šentflorjanskoj (1908), Sluge (1910) i Lepa Vida (1912). 

Cankar se 1913. u predavanju Slovenci i Jugosloveni nedvosmisleno opredeljuje za jugoslovensko zajedništvo. Zbog toga je u jesen 1914. bio nekoliko nedelja zatvoren u ljubljanskom Gradu.

               
Fotografije: Nenad Petrović, Kulturnik

Premijera: 3. aprila 2018.

Ivan Cankar

Kralj Betajnove

Režija: Milan Nešković

Igraju:
   
     Jožef Kantor Nenad Jezdić
    Župnik Vojin Ćetković
    Francka Milena Živanović
    Hana Anđelika Simić
    Nadzornik Nebojša Milovanović
    Maks Nikola Rakočević
    Krnec Mihailo Janketić
    Lužarica Jasmina Avramović
    Nina Mina Obradović
    Franc Bernot Vučić Perović
    Pepček Stefan Timotej Kalezić
    Pomoćnik Đorđe Teodosić

Prevod: Roksanda Njeguš, Adaptacija / Dramaturgija: Maja Todorović, Scenografija: Vesna Popović, Kostimografija: Biljana Grgur, Muzika: Anja Đorđević, Scenski govor : Ljiljana Mrkić Popović, Video rad: SuperDot, Dizajn svetla: Dejan Draganov.

Prva predstava Jugoslovenskog dramskog pozorišta

3. april 1948.

Ivan Cankar

KRALJ BETAJNOVE

Kralj na Betajnovi

Prevela Roksanda Njeguš
Režija Bojan Stupica
Scenografija Stupica Bojan
Kostimografija Mira Glišić


Podela:

Jozef Kantor                                     Milivoje Živanović
Hana                                                    Nada Riznić
Francka                                               Marija Crnobori
Nina                                                     Dubravka Perić
Krnec                                                   Strahinja Petrović
Maks                                                    Branko Pleša
Župnik                                 Dušan Dubajić
Franc Bernot                     Jozo Rutić
Sudija                                   Božo Drnić
Pristav                                 Ivo Jakšić
Lužarica                                               Carka Jovanović
Sudijina žena                    Kapitalina Apostolović
Koprivec                                             D. Krstić
Kantorov nadzornik       M. Šerment 
Kantorovi gosti                 Aleksandar Đorđević, Žarko Mitrović, Karlo Bulić, Nada Gregurić, V. Hreščak, Ljubica Janićijević
Seljaci                                  Salko Repak, Juruca Dijaković, Aleksandar Stojković,
Mlađo Veselinović, Zoran Ristanović, Jovan Milićević,
Milan Ajvaz, Bert Sotlar, Danilo Srećković, Mihailo Farkić


Нема коментара:

Постави коментар