„Деведесете“ у Народном позоришту у Београду

„Слоба, киосци, шверц, хладњаче, бувљаци на тротоарима, девизе, кожне јакне, реповање, ЈУЛ, маскирне јакне, злочини, ТВ дневник, Дафина, земунски клан... 

Али и протести, митинзи, демонстрације, обрачуни с милицијом, студенти,бубњеви, пиштаљке, кордони, бомбардовање, сирене, склоништа, локатори, мете на леђима...

Отпор је био истински и колективнан. Био је на улицама. Стога се деведесетих сећам не с  резигнацијом, већ са носталгијом.  Постојао је набој. Народ је показивао свој виталитет, способност да разликује добро од зла.

А онда су се људи адаптирали и навикли на зло. Сада нема воље нити снаге за побуну“ 

Егон Савин

У следећих недељу дана у Народном позоришту у Београду одржаће се две премијере и обе су женске. 

Неко ће рећи да нам се враћају авети деведесетих, да се повампирују ратне и профитерске наказе. Други да их никада нисмо ни одробијали. Неки ће пак рећи да живимо у квазидемократији, модификацији диктатуре деведесетих. Колико је тај очај и јад инспиративан у уметничkмом смислу?  

 

Изгледа да јесте. Јер после „Лифта“ којим су нас провозали брачни пар Милошевић у виђењу Народног позоришта у Приштини са седиштем у Грачаници, сада је пред нама деценија коју су они неславно обележили. Антитеза живота, ноћна мора, распад свих вредности, губитак мноштва живота, наде и радости и нестанак једне земље. Прва читаћа проба представе „Деведесете“, коју  је по првенцу Горана Миленковића режирао Егон Савин, одржана је 31. јануара у позоришној библиотеци.

„Деведесете“ су у мом интимном поимању хорор маратон који је започео скупом на Ушћу а у завршницу ушао 24. марта 1999. са првом бомбом која је пала на Србију. Време када смо се будили и одлазили на спавања, а између тога преживљавали и страховали.

На конференцији за медије 23. марта 2018. у Народном позоришту у Београду Жељко Хубач, в.д. директора Драме Народног позоришта истакао  је да је ово драмски текст осебујног писца у изналажељу угла из којег разматра феномен деведесетих година прошлог века. За редитеља, Егона Савина каже да је најзаступљенији на репертоару Народног позоришта и да има нај дуговечнију представу („Кир Јања“, 26 година). За ову нову, премијерну тврди да је ступњевита, те су од  аутора тражили дораду и допуну текста.  Карактерише  је као такву у којој је глумац у центру пажње.

После више од две деценије од веома успешне сарадње коју су остварили у Култ театру с представом „Тамна је ноћ“ Егон Савин је поново у тандему са Бором Ђорђевићем.

Сазнали смо и да Савин овај драмски текст мерка већ шест година, да га је, по препоруци Кокана Младеновића, требао да постави на даске Атељеа 212, а да су у разради нестала два мушка лика, што је само изоштрило фокус. Одсуство мушких ликова круцијално је за сам комад. 

Реч узима Егон Савин и констатује да је реч о асоцијативној, снажној краткој представи која ће се играти на камерној сцени, иако није таквог карактера. Он стварност користи као грађевински материјал за уметнички чин у дочаравању тог натурбулентнијег периода у нашој новијој историји, са мноштвом драматичних ситуација (рат, мржња,  једноумље, турбофолк, неукус, немаштина) у разобличавању димензија распада породичног живота. Враћа се на представу „Тамна је ноћ“, на коју асоцира, само што је она била „пренос уживо“, док су тенкови тутњили пут Вуковара, а рањеници транспортовани натраг.  

„Различит је третман, али је естетика иста“, закључује. 

Горан Миленковић изражава велику част на указаном поверењу, узбуђење због инсценације свог драмског првенца.  Жеља му је била да крај века сумира у пар микроприча:

„Суштина је да се рађамо само на папиру.  Вође креирају истину. Дошла су времена вође и покорних. Из  таквог брака, из тог мрака се ништа не порађа.

Лишени смо одговорности. Дигли смо руке, само повремено излучујемо отров који носимо у себи. То је одраз наше немоћи. Пасивност је смртоносна.

Деведесете су биле другачије. Незадовољство је било кондензовано. У одвратним деведесетим тражио сам смисао. Тако је настала ова црна хроника с контекстом. Егон се труди да докуметарно учини узвишеним. Очекујте представу успореног пуцња, бруталну, безпоштедну...“

Он је комаде писао и стављао са стране. Накупило их се.  Толико да може пландује пуних пет година. Но, ускоро очекује премијере још два своја комада („Прељубнице“ у режији Маје Маленковић која ће се изводити у бокс рингу и „Граничне лепоте“ у режији Стевана Бодроже  који ће се давати у једном београдском техно клубу). 

На питање да ли ће публика у ликовима представе некога препознати каже:

„Немогуће је спречити асоцијације.

Препознаће се сви они који нису чинили  ама баш ништа да нам буде овако како нам је“. 

Олга Одановић на трећој години Академије сарађивала је са Егоном Савином и ево их 35 година касније. Каже страховала је од те сарадње, осећала несигурност, али је с великом радошћу уживала у раду на комаду. Игра Ранку, мајку криминалца, која пристаје  на све.  

Цела драма обрађује судбине пет жена које су мајке, ћерке, супруге, љубавнице... 

„У  баш у сваком карактеру на  виделу је тај распад душе, тренутак када мржња победи љубав, па остаје питање: Колико смо оштећени?“ 

И устврђује  да је и данас потпуно исто. 

Драгане Врагић Хубач се присећа с треће галерије у „Вештицама из Салема“ '93.  Она своје обраћање започиње податком да није била у земљи у другој половни тих 90-тих. Да јој је ово прва сарадња  са Егоном Савином. У представи тумачи жену човека који је изменио судбину свих протагониста представе. И он је благопочивши. 

„Опет хода истом сценом, само је искуство другачије“, констатује. 

Славко Милановић каже да га овај комад подсећа на „Павиљоне“ Mилене Марковић,  да је у питању реалистичан комад, у сленгу, који не опонаша живот већ га креира, слика време, песнички модификован, писан са неопходне дистанце. Већина данашњих аутора иде постдрамским путем, а Миленковић наставља стазама Аце Поповића, у смислу инспирације својим временом:

„У уметничком домену увек изнова имамамо утисак да у слици тог периода нешто недостаје, упркос труду да се исцрпи спектар догађаја који су нам из тог периода познати.

Код Миленковића је све усмерено на збивањ омеђен сценом, сви одређујући догађаји дешавају се (или су се већ десили) изван ње. На сцени је само њихов одјек у душама ликова.“

Анастасију Мандић Хубач најављује речима да почев од „Родољубаца“, трају њени дани на сцени Народног позоришта. Она у комаду проналази црни хумор, аутоиронију. А завршава правом рекламом:

„Ако мислите да ништа није више важно, време је за рад са Егоном Савином!“

Милица Гојковић је премијерно у Народном позоришту у Београду. Не и последњи пут, нада се. Присутна је на доста београдских сцена. Пошто је рођена 1989. не носи  терет „деведесетих“, мада сматра „да и даље живимо њене последице“.

 

Првобитан назив комада гласио је „Лака нам земља“ (2016.).  За овај текст Миленковић је добио Награду „Слободан Селенић“. Земља није лака, закључили су док су је постављали на сцену и променили наслов комада. Мада нису биле ни деведсете...

 

Колико  сад од свега овог имамо икакве користи и имали све ово неког смисла?

Праизведба је планирана за 27. март на Сцени „Раша Плаовић“, а улоге су поверене Радмили Живковић (Зора), Олги Одановић (Ранка), Анастасии Мандић (Лена), Милици Гојковић (Цеца) и Драгани Варагић (Соња).  Прва реприза је 30. марта.

Савин је и аутор адаптације текста,  а драматург је Славко Милановић. Музика: Бора Ђорђевић и „Рибља чорба“.

У ауторској екипи су и Весна Поповић (сценограф), Бојана Никитовић (костимограф), Борисав Ђорђевић (композитор), Љиљана Мркић Поповић (сценски говор) и Стефан Савковић (асистент костимографа).

REČ UREDIKA KULTURNIKA

Kada sam čuo da se na scenu nacionalnog teatra u Beogradu postavlja predstava s tematikom 90-tih narogušio sam i strepio od ishoda. Pa, ko još toga želi da se seća i zašto? To je kao teško pijanstvo tokom kojeg vam se svašta loše dogodilo, ponizili nas i izblamirali, a sada još da se sećamo. Ma, pamtim samo lepe dane!

No, jedan od kolega, znate onih uvek trezvenih i odmerenih, reče i da se deca rođena početkom bombardovanja sada upisuju na fakultet. I da im je lakše nego ostalim generacijama, jer kome je tada bilo do seksa, ko je mogao da bude prorok da nasluti sudbinu?

No, ispostavilo se da me predosećaj nije prevario. Predstava, za koju mislim da joj nije mesto u nacionalnom teataru, donosi pre svega jedan prizeman tekst, prepun banalnog humora i preslikanih situacija čiji smo robovi i dan danas. Govor ulice, previše opštih, izlizahih mesta i šablona, vrsni glumci džaba se napinju, jer im iz usta izlazi govor ulice, retardiran u obimu i značenju, a pokreti su im groteskno glumataju nad otvorenom rakom, koja bi trebala da krije simboliku našeg bivstvovanja od danas do sutra.

Kakav je cilj i šta je htelo da se kaže. Da se htelčo da dočara vreme novostasalim generacijama i to se uradilo kilavo. Poruka? Ja nisam mogao da je pronađem. Možda da sam mogao do scene, do one sveže iskopane rake...

Izašao sam razočaran. Padalča je kiša. Da spere gorak ukus...

Горан Миленковић је рођен у Пироту 1983. године.  Дипломирани је драматург. Урадио је сценарије за неколико епизода „Отворених врата“ (2015.). 

Егон Савин је рођен 2. септембра 1955. у Сарајеву у породици оперских певача. Режију је дипломирао 1979. године на Факултету драмских уметности у класи професора Дејана Мијача. Редован је професор на Катедри за позоришну режију ФДУ у Београду. 

Иза себе има осамдесет режија разноврсног драмског репертоара, од савремених домаћих аутора које је режирао у неформалним трупама до светских класика у највећим националним театрима. Радио је широм бивше Југославије и у иностранству: Будимпешта, Трст, Горица, Београд, Загреб, Нови Сад, Скопље, Сарајево, Подгорица, Ријека, Сомбор, Крушевац и Зрењанин. Режирао је, између осталих, представе Сирано де Бержерак (1991.), Кир Јања (1992),  Покондирену тиква (1998.), Млетачки трговац Вилијама Шекспира (2004), Шума А.Н. Остовског (2005), Тако је морало бити Бранислава Нушића (2007),  Дервиш и смрт (2008.), Молијеровог Тартифа (2008),  Нушићевог Покојника (2009.), Уносно место А. Н. Островски (2014). Молијеровог Мизентропа (2012.), Чудо у Шаргану Љубомира Симовића (2015.), Под жрвњем (2016), „Пасивно пушење“ (2016.).

Вишеструки добитник најзначајнијих награда за режију у земљи и иностранству.