KulturniK/KултурниK-Medijski portal posvećen umetnosti,kulturi i kulturim dešavanjima.
Namerno drugačiji kulturni bedeker.
Vaš pouzdani kulturni orjentir. Ne lutajte, izaberite!
Mi ne menjamo vesti, vesti menjaju nas!
Le Studio nastavlja program #gostovanja nezavisnih pozorišnih inicijativa predstavom: Bajka o mrtvoj carevoj kćeri, u režiji Nataše Radulović, po tekstu Nikolaj Koljade.
Koljadine likove vezuju očaj,
besmisao, neostvarenost, nedostatak perspektive. Prljava, zapuštena
žena, životinjoubica, profesionalna kurva, neradnik, imigrant, ali i
sitni kapitalista koji u potpunosti odgovara društvenom kodeksu, zapravo
su isti na bazičnom nivou, svi su ljudi, prema tome, svi imaju iste
potrebe, težnje, stremljenja. Ljudska potreba da bude voljen nije
zakazala ni među pripadnicima marginalnog sloja društva, koji, da bi je
zadovoljili, primorani su da koriste surova sredstva, zalazeći u nasilje
i kriminal da bi se domogli nečega što bi trebalo da im, kao ljudima,
pripada. Bez zadovoljene potrebe da bude voljen čovek će biti nepotpun,
bio on nakaza ili ne. Oni se smeju nakazi, a zapravo su i sami nakaze…
Велика ретроспективна изложба „Пурпурни
феникс“ београдског сликара Мише Михајла Кравцева, биће отворена 3. априла 2018.
године у Великој галерији Дома Војске Србије у 19.00 часова.
На домаћој
ликовној сцени егзистира велики број уметника, али су ретки они који
континуирано и предано граде свој сликарски кредо на архетипско-симболистичким
искуствима,
било
да су у питању митолошка бића, анимални или антички митови.
Ретроспективна
изложбом
која обухвата
све фазе његовог плодног стваралаштва –
окренутост антици, али и фантастици, кроз приказе
животиња и птица. Публика
ће бити у прилици да се упозна са стваралаштвом талентованог
сликара путем поставке коју чини избор од око 40 дела и који ће красити зидове
изложбеног простора Дома Војске до 18. априла.
На отварању изложбе присутнима ће се
обратити: пуковник Стевица С.Карапанџин, директор
Медија
центра „Одбрана“, нешто више о инспирацији надахнућу и стваралаштву рећи ће нам
сам уметник Миша Михајло Кравцев, док ће изложбу отворити Маја Живановић,
ликовни критичар, аутор и водитељ емисије „Скица“.
На Великој сцени у суботу, 31. марта (19:30) биће изведена
Вердијева„Травијата“ са гостима из
Италије, диригентом Аленом Магнатом и сопраном Сањом Керкез која ће се
представити публици у улози париске куртизане Виолете Валери, Алфреда Жермона,
младића заљубљеног у њу, тумачиће тенор Душан Плазинић, док је лик његовог оца
Жоржа Жермона поверен баритону Љубодрагу Беговићу.
У подели
су и Јована Белић (Анина), Тамара Никезић (Флора Бревоа), Игор Матвејев
(Гастон), Павле Жарков (Барон Дуфол), Михаило Шљивић (Маркиз), Страхиња Ђокић
(Доктор Гренвил), Синиша Радин (Ђузепе) и Предраг Глигорић (Комисионарио).
У представи
учествују Оркестар, Хор и балетски ансамбл Народног позоришта у Београду.
Ивана Драгутиновић Марчић
обновила је режију Борислава Поповића 1991.
Сценограф Борис
Максимовић.Костимограф Божана Јовановић. КореографВладимир Логунов.
Либрето по роману Диме-Сина написао је
Франческо Пијаве.
Опера је
праизведена у Театру Ла Фениче у Венецији 6. марта 1853. године
После петодневне фотографске
радионице у Културном центру Београда и мале изложбе учесника радионице у
Француском институту у априлу 2017, дванаесторо полазника/учесника радионице је
под вођством еминентног француског и међународно признатог фотографа Клавдија
Слубана наставило једногодишњи кустоско-радионички онлајн процес. Резултат је
изложба Умеће посматрања дванаесторо младих српских фотографа:Милене Арсенић, Бошка Ђорђевића, Теодоре
Ивков, Маријане Јанковић, Милутина Марковића, Маје Медић, Матеја Миленковића,
Милована Миленковића, Анђеле Петровски, Емилије Поповић, Иване Тешић, Јелене Жигић
по избору кустоса-ментора Клавдија Слубана, који о њиховим радовима, поред
осталог, каже:
Настали радови су разноврсни,
баве се различитим питањима и сваки носи сопствену естетику. Из радова
произилази упечатљива и снажна потреба за причањем. Да не кажем бес. Бес није
насиље. Реч је о младим људима образованог погледа међу којима чак и они који
нису завршили уметничке факултете помно прате савремено уметничко стваралаштво.
Они имају свест о томе где припадају, о својим коренима и свету у коме живе.
Упркос томе, не исказују потребу за јадиковањем, побуном или објављивањем
својих ставова. Напротив. Избор медија који користе одабран је из врло
прецизног разлога: неговање личног израза, развој визуелног идентитета ради
објашњавања свог интимног односа према свету.
Тај свет се делимично разликује
од других светова због недавних историјских догађања, делимично због репера
који су још мање јасни него у другим световима, као и због чињенице да је
свакодневница тежа за оне који су одабрали да за живот зарађују бавећи се
уметношћу.
Из толико субјективности се рађа
многоструки визуелни израз који обухвата разнолика поља савремене фотографије.
Разноликост открива многобројна лица, да не кажем комплексност, данашње Србије.
Ради се о погледу младих фотографа који се брину за свет у коме живе.
А шта кад би савремена српска
фотографија била налик радовима Милене Арсенић, Бошка Ђорђевића, Теодоре Ивков,
Маријане Јанковић, Милутина Марковића, Маје Медић, Матеја Миленковића, Милована
Миленковића, Анђеле Петровски, Емилије Поповић, Иване Тешић, Јелене Жигић?
Изложба је у Галерији Артгет
КЦБ-а и Француском институту отворена од 5. 4. до 3. 5. 2018. у оквиру
Београдског месеца фотографије.
Биографије фотографа и радове
можете погледати овде.
Ликовна галерија
Културног центра Београда
Кнез Михаилова 6
НАТАША ТЕОФИЛОВИЋ
Изложба друга . и
прва
5. 4 – 3. 5.2018.
„Изложба друга . и прва обухвата
радове који су настали у претходне четири године током процеса уметничког
истраживања Наташе Теофиловић. Истраживање није имало претходно задате циљеве
које је уметница себи поставила, већ је било вођено унутрашњом потребом
изражавања са интенцијом урањања у процес стварања који ће донети још
несагледиве увиде и креативно трансформисати самог ствараоца. Овакав начин рада
је једна од битних каратеристика уметничке праксе Наташе Теофиловић која
резултира констелацијом радова уједнињених унутрашњом повезаношћу и говори о
способности уметнице да се вешто креће и ствара у различитим медијима: фотографији,
компјутерској анимацији, дигиталној графици, видео уметности и перформансу, што
потврђује њена досадашња уметничка продукција и дводеценијско присуство на
сцени.
У својим радовима Наташа Т
истражује однос простора и људског тела, испитујући разлике између виртуелне и
опипљиве стварности. Њени радови поседују структуру, коју чини однос између
амбијента и актера, често белог, црвеног или црног, испражњеног простора и
идентитета виртуелне особе/структуре која је у њему. Почетна основа за креирање
радова Наташе Т су њено тело и покрети, софтверски програми, видео записи и
дигитална фотографија. Процесом дигитализације стварности (разграђивање,
редукција и реструктуриање) и дигиталном анимацијом, а често и смештањем у
празан простор (void), Наташа Т преиспитује техничку и концептуалну природу
стварног и виртуелног простора, њихов „идентитет“. Истраживање током креирања
јесте њен основни мотив, процес који трансформише и саму Наташу, јер природа
виртуелне стварности је да разара идентитет, а процес дигитализације јој помаже
у процесу реструктуирања/концептуализације...
Радови Наташе Теофиловић су
алтернатива свакодневном функционисању које је данас немогуће замислити без
присуства површине дигиталне пројекције. Са свим тим екранима око нас,
напустили смо собу за размишљање. Откривамо информацију и онда када је не
рефлектујемо. Последица свега тога, када је у питању најбитнији процес –
духовно путовање, јесте да за њега нема више простора. Наташа нам изложбом
отвара просторе за размишљање, нуди алтернативу нашој потрази за идентитетима,
док креирамо профиле на друштвеним мрежама параноично гомилајући речи, слике и
звукове....“
(из есеја Маиде Груден и Ивана Спасића у каталогу)
Наташа Теофиловић је дипломирала
на Архитектонском факултету, магистрирала је и докторирала на
Интердисциплинарним студијама Универзитета уметности у Београду. Одбранила је
први докторат у Србији из дигиталне уметности 2010. Ауторка је књиге “Уметност
покрета у простору празнине”, издањеАрхитектонског факултет у Београду 2011.Излаже од 1995.на самосталним и групним изложбама у земљи и
иностранству. Ванредна је професорка на Факултету за медије и комуникацију у
Београду.
Галерија Поодрум, Трг републике 5
ARTTERROR – Фрагменти дуалности
5. 4 – 3. 5.2018.
Кустос: Владимир Бјеличић
Током три деценије рада уметничка
асоцијација ARTTERROR, коју чине уметница Милица Лапчевић и ФТВ монтажер
Владимир Шојат, константно трага за различтим концептуалним и композиционим
решењима покретних слика. Њихов вишедеценијски опус може се посматрати као
крајње хетерогена целина, али га треба пажљиво сагледати пре свега у односу на
контекст новоталасног полета односно нових алтернативних културних и животних
модела осамдесетих година прошлог века. Већина њихових радова могу се
посматрати као поетско – перформативне забелешке у функцији понашања уметника,
њиховог промишљања битисања или конституисања животног креда и најзад узајамног
односа.
Намера да се представи рад овог
уметничког дуа почива најпре на чињеници да исти није темељно обрађен од стране
локалне историје уметности. Међутим, како ова изложба тежи укидању
темпоралности, самим тим разградњи термина ретроспективе, односно, хронолошке
обраде материјала насталог у претходном периоду, може се посматрати као
специфична инсталација или in situ реакција базирана на критичкој
ауторефлексији овог уметничког дуа.
Поступком поновне монтаже,
ARTTERROR настоји не само да преиспитаконтекст настанка, развој и специфичност властитог видео опуса у односу
на рапидну трансформацију технологије и перцепцију уметничког рада у дигиталној
ери, већ одлази корак даље у поновом проналажењу властите уметничке праксе
представљањем потпуно новог рада.
Према томе, изложба Фрагменти
дуалности почива на дубинској анализи и интерпретацији уметничко-партнерског
односа, специфичних и појединачних тежњи Лапчевић и Шојата, али и на разматрању
савремених друштвених и политичких тема са иронијском дистанцом.
Осим увида у слојевиту продукцију
ARTTERROR-а, ова изложба треба да представља и активан дискурзиван простор за
размену искустава видео аутора различитих генерација, али и подстицај за
проблематизовање институционалног немара у светлу непостојеће систематизације и
музеализације видео уметности.Током
трајања изложбе биће организовани пратећи програми у виду разговора, као и недељна
кустоска вођења.
Kratki igrani
međunarodni film, takmičarski program
Selektor Ivan Stefanović izabrao je filmove, a žiri u sastavu Olja
Sova, Miljenka
Čogelja i Vuk Ršumović odlučiuje ko će poneti Gran Pri nagradu. Pobedničkom filmu će pripasti
novčani deo nagrade u iznosu od 2 hiljade evra.
PRIVATNI PRISTUP / ACCÈS PRIVÉ(Francuska), režiser: Timothée Catherine, trajanje:
14’58’’
Pariz, 2020. Zamislite da se
javno dobro (ulica, trg, park)privatizuju i da je tamo pristup moguć samo privilegovanim.
A ako je hitan slučaj kako tada?
Da li poštovati novouspostavljene
zakone ili ići logikom?
Kako će se jedan mladi par,
Darija i Mikelanđelo s tim izboriti.
Možda bi država Srbija i grad
Beograd trebali da tuže autora ovog filma. Jer, kod nas se mnogi već odavno
ponašaju kao da su ulic i parkovi njihova lična prćija.
PRAZNIK RADA / MAY DAY(Belgija),
režiseri: Olivier Magis i Fedrik De Beul, trajanje: 22’
Imate dobro razvijan posao i želite da ga tapnete pa
organizujete licitaciju. Ko će da ga preuzme za što manje para. Muko moja pređi
na drugoga.
Kada Tieri organizuje jednu takvu licitaciju, na scenu stupa
sve ono što nas čini ljudima: pohlepa, sebičluk, nacionalizam, netrpljivost,
lopovluk, bezosećajnost, huliganstvo, licemerje.
I to u samom srcu Evropske unije, u Briselu.
U PLAVETNILO / INTO THE BLUE(Hrvatska), režiserka: Antoneta Alamat Kusijanović,
trajanje: 22’
Odrastanje na jednom dalmatinskom ostvu, prijateljstvo,
rivalitet i izdaja, želja i razočarenja.
Kako se s tim nosti trinaestogodišnja Julija i njena otuđena
drugarica Ana?
Pobednik prvog danau ovoj kategorijeje dvojac-tron
dele filmovi:
PRIVATNI PRISTUP / ACCÈS PRIVÉ i PRAZNIK RADA / MAY DAY
svojom angažovanošću i vizijom naše svakolike propasti može kod vas izazvati
napad upitanosti kuda to dovraga idemo?
Kratki igrani domaći
film, takmičarski program-Mladi srpski film
Selektorki Maša Nešković i Nenad
Popovićizabrali su filmove, a žiri u sastavu Olja
Sova, Miljenka
Čogelja i Vuk Ršumović odlučiuje ko će poneti Gran Pri nagradu. Pobedničkom filmu će pripasti
novčani deo nagrade u iznosu od 2 hiljade evra.
Odlična dinamična, crnohumorna,
visokoestetska priča o istini i njenim posledicama. Šta biva kada istina ispliva na
videlo i da li to može biti pogubno?
Da
li Džoni (Novak Radulović) folira Sergeja (Srđan Žika Todorović) obojica će saznati na teži način.
Da li je činjenica da nešto odlazi iz našeg života dodatni
izazov i za erotske maštarije. Ili je u putanju puka razbibriga dokone osobe?
MOGU SAM, režiser: Nikola Polić, trajanje: 16’33’’
BILO GDE, režiser: Aleksandar Aleksić, trajanje: 10’17’’
U savremenom svetu žive otuđene, neostvarene osobe.
Marko je jedna od njih, nezaposleni arhitekta.
Da li je to razlog za plač?
Ima li ikakve utehe?
BILO GDE,režiser: Aleksandar
Aleksić, trajanje: 10’17’’
Na sprskoj-mađarskoj granci policajac hvata izbeglicu.
Ispostavlja se da je on doktor, da je studirao u Srbiji.
Obojica nose imena koji simboliziju svetlost (Nur, Luka).
Da li će takav biti i rasplet?
NAJTOPLIJI DANI LETA, režiserka: Maša Šarović,
trajanje: 22’9’
Najtopliji dan leta, pa još u
novobeogradskim blokovima, reliktu prošlosti, gde jedan mladi par živi u
simbiozi s roditeljima. Produžena adolescencija.
Šta se sve dešava po toj vrelini?
Šta sve ona budi?
Kako se oni s tim nose?
Pobednik prvog dana u ovoj kategorijije film SERUM ISTINE, estetikom, radnjom, homorom
i napetošću. On je ujedno dokaz da su kratki filmovi nepravedno zapostavljeni i
na bioskopskom i TV repertoarima jer često nude mnogo više i bolje od svojih
dugometražnih kolega.
Predstava Kralj Betajnove Ivana Cankara u režiji Milana Neškovića premijerno će biti izvedena 3. aprila kada Jugoslovensko
dramsko pozorište slavi 70. godina postojanja.
Gorčin Stojanović kaže da mu se ispunila želja da se ovaj komad
postavi; sad i ovde. Osvrćući se na prvu predstavu JDP-a kaže da se još nije
utvrdilo ko je izgovorio prve reči. Cankara u novogovoru ocenjuje kao socijalno
ogovornog i sjajnog pisca živih i prezentnih likova. Po njegovim rečima sve je započelo
maltene kao valjevska podvala, kao nije se znalo da je ovaj komad jubilarni ni
prigodan da se baš sada postavi i time i objašnjava veliki broj glumaca
poniklih u Valjevu (valjevački klan) u komadu. Samo im još fali Voja Brajević.
Reditelj, Milan Nešković osetio
se prozvanim. Tvrdi da o valjevskoj podvali ne može biti ni reči i svedoči o
nepodnošljovoj lakoći dogovora (sa Gorčinom) i rada (sa svima). O samoj
predstavi u kojoj Cankar oživljava istinu, a koja nas se svih dotiče kaže:
„Mislim da svako društvo
zaslužuje vlast koju ima. Vlast je apsolutno odraz društva. Drugo, sve što rade
ljudi, rade za samopromociju. Sve je marketing. Maksa Krneca ne vodi ubeđenje.
Uništena je ideja disidentstva – biti protivnik vlasti. To su sve verbalni
protivnici. Obično iz lične koristi. Maks Krnec sebe ubeđuje da to što radi,
radi zarad društva i jer je bitno. Njega nepravda istinski boli, ali ga boli iz
ličnog razloga. Kantor mu je uništio oca. Uništio mu je život, uništio mu je mogućnost
da ikad postane čovek, da studira, da ima novca. Lični razlog se krije iza
opšteg dobra.
U današnjem svetu odsustvuje empatija, a pojedinac je okrenut sebi.
Živimo u svetu licemerja, imamo potrebu za osvetom ali je maskiramo, zato što
je bedno da bude naša i lična; maskiramo je u sveopšte dobro, ili u sveopštu
cenzuru.“
Šta ima da nam ponudi komad iz
1902? Sukob sveta koji se abnormalno bogati s jedne i svet protkan bedom,
patnjom, sirotinjom, nesrećom, porazima Licemerje, bestijalnost moćnih. Deluje
da društvo napreduje osnivaju se akcionarska društa, zadružne centrale, novčani
zavodi: trgovci, krčmari, preduzimači, zelenaši, seoski prekupci likuju.
Ali
šta je s pukom?
Šta on kusa?
Nenad Jezdić je
ovde samozvani kralj Jožef Kantor. Kaže da je imao težak i delikatan zadatak.
Ljudska ambicija je čudna i opasna biljka, koja pokreće, ali ako se zanemari
princip može da raste u rđavom smeru. Smatra da mu ona ne nedostaje ni u ličnom
životu. Posle 25 godina opet će se na sceni naći sa Vojinom Ćetkovićem. Pokušaće
da ispričaju iskonsku pozorišnu priču surovu i ljubavnu o samozvanom statusu
koji ništa ne znači ako je lišen emotivne note.
Mihailo Miša Janketić
obraćanje novinarima započinje svojim iskustvom:
„Od duga vremena sam naučio da budem koncizan i kratak kako bih osvanuo
u novinama. Zgodno je što učestvujemo u ovom svečanom događaju. Doživeo sam da
mladi i daroviti reditelj ponudi konstruktivan i interesantan proces
stvaralaštva. Imam nadu da ćemo pored proslave jubileja pozorišta slaviti i uspeh predstave.“
Nikola Rakočević
izlaganje je započeo dilemom. Do reči dođe treći – četvrti kad prethodnici sve
kažu. Da imamo posla s glumcem i to dobrim potvrđuje i nastavak njegovog
iskaza:
„Cankar mlade ljude ne povezuje na prvu loptu, ali to čini s temom,
njihovim odnosom sa vlastodršcima.“
Za dramaturgiju bila je zadužena Maja Todorović kojoj je ovo treća saradnja sa Milanom Neškovićem.
Trudila se da likovi ne budu crno-beli, jer posle kolora živimo u vremene kada
je sve uglavnom sivo (nit’ smrdi nit’ miriše). Kaže, nemamo taj luksuz da nekome
drugome prepustimo svoju sudbinu. Neki likovi iz Cankarevog dela su
prilagođeni, neki spojeni. Postali smo društvo bez empatije i ne zna kako to da
se promeni.
Anja Đorđević je
posle duže pauze realizovala muziku. Ono što je zanimljivo je da se od muzike i
krenulo, te su je glumci imali na probama, ona im je davala tempo, diktirala
scene filmskim tonom, a mesto je našla i jedna Cankareva pesmica na
slovenačkom.
Jasmina Avramović,
još jedna Valjevka počinje ogovaranjem reditelja. Došao je na neki recital
s nekom do dozlaboga dosadnom pesmicom i ona ga je elimilisala, iako mu je
nastup bio teatralan. Opet su susreli tokom realizacije predstave „Brod
za lutke” gde je bio asistent režije. Potom na „Beloj kafi“. Ponosna je što ga je otkačila, jer smo tako dobili sjajnog reditelja, „izvor
mašte i energije.“
U zaštiti reditelja ustaje NebojšaMilovanović, pogađate već Valjevac i kaže da je dotični dvostruki
pobednik na recitalima. Drugi je bio žiri, nadovezije se sam reditelj. Prvo
osećanje koje je imao po čitanju teksta, bilo je da li obrađivati odnos
Maks-Kantar ili odnose unitar porodice. Scene su filmske, ali na pozorišni
način. Prepoznaćete se u i njegovoj znakovnoj ulozi, samouveren je.
Vesna Popović
govoreći o scenografiji, konstatuje da je ona organiski povezana sa muzikom i
nametnuta visokom estetikom koju JDP neguje. No smatra, puritanski svet koji
smatra da je sve lepo i sve čisto treba, radi istine, srušiti.
Mina Obradović
iznosi, negujući svoju tremu, da je prosto
levitirala u predstavi, ugledajući se na starije i isusnije kolege, u nadi da
će jednog dana biti kao oni. Pridružuje joj se Vučić Perović koji je eto drugi put u JDP-u.
Na kraju, svojih pet minuta dobija i najmlađi član asambla Stefan
Kalezić, dečak, koji svoj lik opisuje kao veseo, razuzdan, razmažen, koji „voli
svog oca koji je pomalo ubica.“
Starije kolege paniče, uzmite mu
mikrofon, sve će da oda...
Konferenciju zaključuje Đorđe
Teodosić izjavom da je video u novinama najavu ove predstave i da tamo ima
četiri Valjevaca, te im je eto pritekao u ispomoć.
I ovog puta vizuelni identitet predstave potpisuje jedan od
značajnijih grafičkih dizajnera, ilustratora i primenjeih umetnika današnjice Mirko Ilić sa kojim je saradnja počela
u sezoni 2017/18. Do sada, Mirko Ilić je dizajnirao plakate za predstave Ajnštajnovi snovi,Sudnji dani Mesec dana na selu. Plakat za
predstavu Kralj Betajnove je četvrti Ilićev plakat za JDP.
REČ UREDNIKA
KULTURNIKA
Kralj Betajnove je danas trendi lik. On se kandiduje, on
pobeđuje, on vedri i oblači, svi mu se sklanjaju s puta ili ih on sklanja,
deluje čvrst, odlučan i nepokolebljiv, bez dilema, sa ponekom melodramičnom
scenom punom patosa, suza i neuzvraćene ljubavi od zlobnika koji ne cene ono
šta on čini za njih.
On ima vojsku, policiju, obaveštajne službe i crkvu uz
sebe, samo neki nesrećni elementi bi da rovare i uzbunjuje inače pitomo i
zastrašeno stanovništvo njegove lične prćije. On je pragmatičan i prilagodljiv,
osim u pogledu njegove vlasti i moći koja je neprikosnovena. Njega se svi
plaše, od njegove plahe naravi svi strahuju. U emotivnom životu je obogaljen,
emotivno nezreo, rigidan. No, kao što narod kaže ne možeš sve imati. Od
Cankarevih vremena do dan danas bog vlada nebesima, a carevi i kraljevi,
najčešće samozvani zemljama. A sreća je jedna varljiva kategorija koje više
nema, nego što je priželjkuju.
Kantor ima hiljadu lica, hiljadu vratova, a pobunjeni Maks ne zna gde mu je glava, smeten je i neodlučan, raspolućen, kao da je on taj koji treba da se dvoumi. Tiranin ne razmišlja, on dela.
Tako da ovaj je komad, koji sam dočeo skeptično (da li može
da se nosi s vremenom?) opet aktuelan. On je pre 70 godina otvorio
Jugoslovensko dramsko pozorište u jednoj drugoj zemlji, sa drugačijom
ideologijom i političkim sistemom, kada se smatralo da je problem koji on tematizuje
zauvek i srećno rešen. Ali, avaj...
Nešto u ljudskoj prirodi teži mraku, kao
glavni lik Kantor, nešto potiče ljude da smatraju da je to normalno. Retki koji
se bune tragično skončaju. I posle Kantora Kantor.
I u toj ravni ovaj komad sjajno funkcioniše, hirurški
precizna režija, sjajna gluma celog asambla, prave male glumačke bravure,
scenografija moderna, promenjiva, kostimi fenomenalni, kao i muzika, imam samo
reči hvala.
I sve to tako funcioniše do trenutka kada dođe do razrešenja sukoba
dva suprostavljena lika, a onda se pobednik posipa pepelom, samosažaljeva, i to
traje, traje, poprimajući elemente horor filmova, a cilj je kod gledaoca već
postignut, pa ovo nepotrebno remeti inače sjajnu dinamiku komada, koji se
vremenski dešava od petka do ponedeljka.
Milan Neković je
rođen u Valjevu. Studije pozorišne režije završio je na Fakultetu dramskih
umetnosti u Beogadu 2008. godine u klasi profesora Nikole Jevtića i Alise
Stojanović. Kralj Betajnove je prva predstava koju Milan Nešković režira u
Jugoslovenskom dramskom pozorištu.
Režirao je 19 predstava u Srbiji i susednim zemljama, među
kojima su: Švajcarska Petra Mihajlovića (NP Banja Luka), Maestro Milivoja
Mlađenovića (NP Sombor), Uvela ruža Jelene Mijović po B. Stankoviću (NP
Vranje), Prometejev put Dejana Dukovskog (Dorćol plac), Mrešćenje šarana
(Atelje 212) i Bela kafa (NP u Beogradu) Aleksandra Popovića, Berlinski zid
Željka Hubača (BDP), Šoferi Lasla Vegela (NP Niš), Kod večite slavine Momčila
Nastasijevića (NP u Beogradu), 1915. Branislava Nušića (Kruševačko pozorište),
Nedelja, juče, danas, sutra Ognjena Obradovića (BDP), Šine Milene Marković
(Gledališče Tartini, Piran, Slovenija). U Teatru Volkov u Jaroslavlju (Rusija),
2017. godine je postavio Nušićevu Ožalošćenu porodicu.
Dobitnik je nagrade „Ljubomir Muci Draškić“ (2015). Bavi se
pedagoškim radom na Akademiji umetnosti u Beogradu.
Ivan Cankar (Vrhnika,
1876 – Ljubljana, 1918) bio je slovenački pesnik, prozni i dramski pisac.
Smatra se začetnikom modernizma u slovenačkoj književnosti i utemeljivačem
moderne slovenačke drame. U njegovim delima preovlađuje svest o materijalno i
socijalno zatiranom čoveku i njegovom unutrašnjem svetu. Bio je angažovan
socijaldemokrata a njegove političke ideje očitavale su se i u njegovim delima
u kojima je obuhvatao sve slojeve slovenačkog društva, od seljaka do
inteligencije. Proza i drame Ivana Cankara karakterišu oštra psihološka i
sociološka analiza. Njegova dela prevedena su na mnoge jezike.
Potekao je iz siromašne porodice, ali je kao odličan đak
dobio stipendiju i započeo studije u Beču. Od 1898. do 1909. živi u Beču, u
radničkoj četvrti Otakring, gde je stekao životno iskustvo koje je ključno
uticalo na njegova društvena shvatanja.
Bio je plodan pisac koji se dokazao u različitim rodovima.
Od poezije se izdvaja zbirka Erotika (1899), čiji je čitav tiraž zbog
„sablažnjive sadržine“ otkupio i spalio ljubljanski biskup; među novelama:
Vinjete (1899), Nina (1906), Sluga Jernej i njegovo pravo (1907), Milan i
Milena (1913), Slike iz snova (1917); romani: Na klancu (1902), Kuća Marije
Pomoćnice (1904). Posebno mesto zauzimaju drame: Romantične ćudi (1897), Jakob
Ruda (1900), Za dobro naroda (1901), Kralj Betajnove (1902), Sablazan u dolini
šentflorjanskoj (1908), Sluge (1910) i Lepa Vida (1912).
Cankar se 1913. u predavanju Slovenci i Jugosloveni
nedvosmisleno opredeljuje za jugoslovensko zajedništvo. Zbog toga je u jesen
1914. bio nekoliko nedelja zatvoren u ljubljanskom Gradu.
