"Zemaljsko i sveto u ljubavi" Katarine Roringer Vešović

Šta je sreća?

Kako je postići?

Da li je dosežna?

Kako živeti?

Šta je ljudsko u pozitivnom smislu?

Da li je ovaj svet po meri čoveka ili je gubitak svake mere?

 O delu Dragana Stojanovića

 

 Knjiga Katarina Roringer Vešović Zemaljsko i sveto u ljubavi upravo je objavljena u izdanju Arhipelaga u ediciji Znakovi.

O čemu govori ova knjiga?

Ona govori o umeću ljubavi i o umeću stvaranja. Prateći misaone i stvaralačke preokupacije Dragana Stojanovića, ova studija stavlja u središte istraživanja večno pitanje šta je ljudska sreća i kako se ona postiže. Ona sažima ključna pitanja ljudskog iskustva po pitanju ljubavi i lepote, svetlosti i pretećih senki, proverava važna istorijska pitanja kroz jedan književni i ne samo književni opus, uzimaju u obzir sve formate (proza i poezija, eseji...). Opus koji je još u stvaranju, opus koji je dosledan  u smislu tretiranja teme, istorije i fikcije. Koji u svom istraživanju odlazi u predele iskustva, ne tretirajući književnost hermentično, atomski, već u sudejstvu s ostalim granama umetnosti i kulture.

Knjiga tematizuje etičke probleme kako treba živeti da bi se čovek osećao egzistencijalno ispunjen, i ulogu koju u tome igra lepota, ljubav i umetnost. Ovo je knjiga o čoveku u naporu ka sebi, koji traži smisaona uporišta u savremenom svetu kojim dominiraju pitanja privrede, tehnike i ratovanja. O piscu koji je osetljiv na istorijske determinante. 

Ona ukazuje zašto je život usmeren na uvećavanje moći i potrošnju prazan i pust. Knjiga podseća na humanističke vrednosti i njihov gubitak, ukazujući na izvitoperenosti doba neoliberalizma, stegama marketinga i potrebu za novim dobom prosvećenosti, kako bi bolja strana u čoveku ponovo došla do važenja. Polazeći od humanističke paradigme, obrazovanja, poštovanja svih oblicima života (realnost, snovi, maštaranja, emocije...) čovek se definiše kao biće čiji je cilj da se razvije. Ali kako može da gradi katedrale, tako može da bude i ljudožder. 

Kriterijumi su spušteni. Privreda više nije u funkciji čoveka, već je orbrnuto. Živimo u vemena s malo ljubavi, a s mnogo sile. U svetu promenjenog pogleda, raspada vrednosti, vraćanje velikim duhovima prošlosti ispostavlja se kao blagotvorno, kao svojevrsni štit protiv savremene surovosti i narastajućeg varvarizma. Razvoj tehnologije ne radi, neosporno, u našu korist. Nagli razvoj robotike, koja pokreće vozove i zamenjuje kasirke po supermarketima ostavlja ljude bez egzistencije i postavlja pitanje kako to prevazići.  

 Šta je iz dela Dragana Stojanovića obuhvaćeno?

Upečatljiva, autentična studija Katarine Roringer Vešović daje panoramu njegovog celokupnog opusa, koji je izvan onog što već dugo dominira našom književnom scenom. Knjiga želi da podseti da srpska kultura u Stojanoviću, profesoru emeritusu na beogradskom Filološkom fakultetu, ima autora velikog formata, s mnogostrukim talentima i ulogama. Čoveka koji je u dijalogu s evropskom kuilturnom baštinom od antike naovamo. 

Javnosti je on poznat pre svega kao pisac knjiga o Tomasu Manu, Dostojevskom i Andriću, a delimično kao filozof-esejista i prevodilac. Ova studija želi da skrene pažnju na u javnosti gotovo nepoznato pesničko i romansijersko delo Dragana Stojanovića, kao i na važnu ulogu slikarstva u njegovom delu. Autorka ukazuje i na specifičnosti njegovog rada, da je i u delu Dostojevskog pronašao raj.

Planirajući ovu knjigu autroka je pošla od pitanja strukture. U startu je odbacila hronološki i žanrovski prikaz i vodila se duhom.

Šta je za ovu knjigu karakteristično?

U knjizi se izlažu ideje i poetike različitih filozofa i pisaca od antike do XX veka, s kojima Dragan Stojanović vodi svojevrstan dijalog. 

Takođe se tumače platna raznih slikara, kao što su Leonardo, Klod Loren, Nolde i Bekman. 

Na temelju teorije Karla Gustava Junga, istražuje ljudsku prirodu (teorija anime) interpretira model ljubavi i ludila u autorovom romanesknom delu. 

Studija je napisana esejističkim stilom i nije zasićena naučnom terminologijom. Ova teoriski osveštena analiza se ne libi da se otisne u predele slikarstva (kako bi pronašla vezu) uključujući i metafizijsku dimenziju, preispitujući kako se tamo određene teme i motivi ogledaju u različitim formama.

Kako se sagledava svet u ovoj studiji?

U studiji se govori o dve strane postojanja, o njegovom „sjaju“ i „tmini“, koje autorka metaforički naziva „plavo“ i „crno“. U središtu Stojanovićeve misli, kao i proznih i pesničkih motiva, jeste shvatanje da neumitnost nesreće („crno“) nije temeljna istina o čoveku, i da mnogo šta zavisi od toga ka čemu se usmerava pogled i da li se sagledava celina. Bez obzira na istorijske događaje, svet je takođe pun lepote („plavo“), a potreba za njom takođe je temeljna istina o čoveku. 

Da bi se oteo maksimum smisla iz delirijuma stvarnosti, Stojanovićevo delo projektuje filozofemu stvaralačkog življenja u ljubavi, u kome ulogu hranioca duše igraju žena i umetnost. Ako njih nema, nekad je dovoljno i cveće, zbog čega se u ovoj studiji poklanja pažnja metaforičkom jeziku biljaka. Stojanovićevo delo govori o načinima da se postigne neogorčena pomirenost sa stvarima sveta i vedri stoicizam, u čemu važnu ulogu ima ironija.

Zašto je ova teorijska i interpretativna knjiga zanjimljiva za čitanje?

U središtu „plave“ strane života je shvatanje ljubavi po kome ona nije samo osećanje, nego odnos prema svetu. U studiji se govori o razlici između fascinacije lepotom i ljubavi; o tome šta znači „providencijalni“ susret, a šta da je ljubav „metafizički oslonac“; o svojstvima „ljubavi bez reči“ i „mediteranskog“ doživljaja sveta. 

Ljubav u Stojanovićevom delu odlikuje neobična ukrštenost važnosti tela, idealizacije žene i novozavetne hrišćanske etike. Čovekova sreća pre leži u jednostavnim zemaljskim stvarima nego u učestvovanju u istoriji, a doživljaj svetog u sekularizovanom svetu ponajpre posreduju erotski dodir, priroda i poezija.

Na naslovnoj strani je fragment slike njenog omiljenog slikara Maksa Berkmana Primorski pezaž s balonom iz 1932. godine.

Ovom filozofijom ljubavi cilja i  na onaj deo publike koji nije upoznati s delom Dragana Stojanovića. Cilja na mudrost prepuštanja kontemplaciji. 

Polazeći od toga da je čovek biće želja, kako postići ne biti kivan niti ozlojeđen? Da li pogledom na celinu, čime se otvaraju vrata ljubavi, kako bi se spoznala ljubav bez reči, sfera maštarija? Da li tražeći ljubav između minimuma i maksimura, tražimo odgovor na večna pitanja?

            Ko je  autorka ove knjige?

Katarina Roringer Vešović je esejistkinja, književna i pozorišna kritičarka, autorka drama, prevodilac. Objavljuje na srpskom i nemačkom jeziku. Diplomirala je, magistrirala i doktorirala u Beogradu, na Filološkom fakultetu, a Dragan Stojanović joj je bio profesor. Priznaje da je on svojim znanjem i primerom uticao na nju, dorineo njenom intelektualnom razvoji i etičkom odnosu prema poslu. Kaže da je govorio da čitanje moe biti i izlet u nepoznato, ali da može uticati i na formiranje karaktera.

Živela je u Beogradu do oktobra 1991, otkada živi u Beču. Dobitnica je više austrijskih i nemačkih stipendija za naučni rad i prevodilaštvo. Bila je dugogodišnja dopisnica nedeljnika „Vreme“, a sada lista „Politika“. Objavila je studiju Ljubav bez svojstava. O odnosu ljubavi i metafore u delu Roberta Muzila (1998.) i prevela roman savremenog austrijskog pisca Roberta Menasea Zlatna vremena, napukli svet (2001.) s nemačkog na srpski. Napisala je drame Präventivschlag (Preventivni udar), Gladiatorenspiele (Gladijatorske igre) i Schuldvermutung (Pretpostavka o krivici).

U proučavanju dela Dragana Stojanovića ukrstilo se autorkino interesovanje za germanističke teme sa interesovanjem za srpsku književnost, njena naklonost ka Jungovoj psihologiji sa naklonošću ka tumačenju slika i književnog teksta. Sa autorkinom studijom o Muzilu ovu knjigu povezuje istraživanje suštine ljubavi.

Ako vas je ovo zaintrigiralo i želite više da saznate

Prva promocija knjige održaće se sutra (sreda, 21. februara) u 19 časova u Atrijumu Narodne biblioteke Srbije. O knjizi ćče, pored autorke, govoriti dr Mihajlo Pantić, dr Zorica Bečanović Nikolić i Gojko Božović.