Каирос се повезује с појмовима ентузијазам, инспирација, емпатија, одушевљење и прекидом хронолошког времена како би био створен тренутак у коме је могућа промена и стварање новог. Значај Каироса и његов револуционарни потенцијал за цондитио хумана предмет је филозофске студије Каирос, нови ентузијазам.
О учесницима:
Јоке Ј. Хермсен је холандска књижевница и филозофкиња. Студирала је књижевност и филозофију у Амстердаму и Паризу. Своја истраживања, романе и студије посветила је делима Ингеборг Бахман, Хане Арент, Симоне Вејл, Емануела Левинаса, Вирџиније Вулф и писаца из круга Блумсбери. Активна је чланица међународног удружења Жене филозофи (Society for Women in Philosophy).
Биљана Дојчиновић је професорка опште књижевности и теорије књижевности, једна је од оснивачица Центра за женске студије у Београду. Између 2002. и 2008. била је главна уредница часописа за феминистичку теорију Генеро. Оснивачица је и руководитељка пројекта Књиженство и главна уредница истоименог годишњака http://www.knjizenstvo.rs/ Ауторка је књига Гинокритика (1993), Градови, собе, портрети (2006), Картограф модерног света (2007), Сусрети у тами (2011), Право сунца – другачији модернизими (2015).
Јелена Пилиповић је професорка античке књижевности на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета. Ауторка је књига Орфејев век (2005), Лоцус аморис. Дијалошко читање Сапфине поезије (2014) и Ка лепоти. Еротолошко читање Сапфине поезије (2016). Добитница је Истраживачке награде града Париза и награде „Никола Милошевић“.
Зорица Бечановић Николић је професорка на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Ауторка је књига Херменеутика и поетика (1998), Шекспир иза огледала (2007) и У трагању за Шекспиром (2013).
Андрија Сагић, мултиинструменталиста и композитор. Дипломирао филозофију у Београду, специјализирајући естетику и филозофију Средњег века као и савремену епистемологију. Истражује музичку праксу Средњег века и Флуксуса. Посебну пажњу посвећује вокалној пракси Средњег века у Питагорином музичком систему. Ово интересовање проширује на истраживање микротоналне музике од антике до савремене музике. Један је од оснивача Фестивала микротоналне музике "Микро". Сарађује са чембалисткињом Смиљком Исаковић. Члан је ансамбла "Ренесанс". Тренутно руководи одељењем за Дигитализацију и информациони развој библиотеке "Милутин Бојић" у Београду.
Књигу је на српски језик с низоземског превела Оливера Петровић ван дер Леув а публикована је у едицији Контратег издавачке радионице Футура публикације из Новог Сада.
Књига холандске филозофске књижевнице Јоке Хермсен, Каирос. Нови ентузијазам, писана је усред новог врхунца континуиране кризе западног света и због ње, јесте пледоаје за интервенцију у примарну категорију бивствовања: време. Испод површине њених размишљања мање-више недвосмислено стоји њено осећање да је темељни узрок кризе доминантно схватање времена. То време нововековна западна цивилизација схвата као хронос, с једне стране као мерљиво и с друге стране као време живота, те је утолико као квантитативно физичка и као квалитативно економска категорија. Као квалитативно, удружено с простором као другом основном категоријом опажања оно чини могућом брзину. Као квалитативно, а ипак и квантитативно у један мах, оно као вредност напослетку испоставља само мерљиву вредност – новац. Тако схваћено, оно у једну руку генерише идеју напретка, у другу руку напретку као таквом неупитно придаје вредност (више=боље). Криза, која се у коначници испољава као криза живота, међутим показује да негде постоји скривена грешка. Та грешка је уписана у само порекло Хроноса, односно Кроноса, једног од Титана, Урановог сина познатог по томе што „једе своју децу“ (онако превентивно јер му је пророчено да ће га једно његово дете убити: биће то Зевс кога је од прождрљивог оца спасла мати).
Ауторка зато посеже – није у томе усамљена, може се већ говорити о „каирологији“ као дисциплини – за другим античким божанством које је старим Грцима било коректив против таквог незаситог Титана: то је Каирос који је за Грке био могућност да се Кроносово (прождируће) време на неки начин „заустави“ у тренутку:
„То је тренутак непокретности и рефлексије који управо може прекинути континуитет историје и Хроносов континуитет. У тренутку прекида и изоштрене пажње ток историје бива прекинут да би се створила цензура у следу догађаја јер тек тада је могућа ''револуционарна'' промена. Другим речима, то ново, инспирисано Каиросом, није резултат или логична последица одређеног историјског развоја, већ је суштински различитог карактера и стога се пре може сматрати тачком раскида.“
четвртак, 01. март 2018. у 19:00
ДОБ//Трибинска сала
Филозоф и музичар Андрија Сагић ће извођењем музике покушати да дочара искорак из хронолошког времена и ''каировски тренутак''!
Разговор ће се водити на енглеском језику без превода.
Нема коментара:
Постави коментар