Vaš
novi film na originalan način spaja bajku i dramu, pre svega ljubavnu, a donekle
i socijalnu, idilične scene smenjuju se sa crnim humorom i groteskom, igrani
delovi sa animacijom. Kako ste kombinovali i uklapali tu složenu
strukturu?
Pošto
ja uglavnom sve vidim i doživljavam kroz slike, ne toliko kroz reči, morao sam
da nađem način kako da sve što želim da kažem na najbolji način dočaram. Zato
možda ova naočigled složena struktura deluje kao nešto komplikovano, ali meni je
to bilo mnogo jednostavnije :). Vodio sam se time da sve što osećam prikažem
tako da gledalac kad gleda to što gleda može bar približno da oseti šta ja
osećam. Činjenica je da nisam bio siguran kako će to sve izgledati kad se spoji,
ali pošto je emocija jedinstvena mislim da sam brinuo bez razloga. Kad je nešto
istinito to funkcioniše u svakom obliku.
Zašto
je prošlo tako mnogo vremena od snimanja do premijere?
Razloga
je više. Prvi i osnovni koji je najviše uticao je naravno finansijski. Zbog
skromnog budžeta koji smo dobili, a zahtevnosti projekta, većinu projekta morali
smo sami da finansiramo što novčano što radom. A to je dovelo do prolongiranja
svega. Onda je u jednom momentu došlo i do kreativne krize, jer je animirani deo
bio mnogo ambicioznije zamišljen, u smislu dužine trajanja, pa je opet sve
stalo. Onda sam i ja u jednom momentu već taj film "preživeo" u svojoj glavi pa
je opet stalo... Pa onda opet novi problemi itd itd. Ali bitno je da smo se
posle toliko vremena vratili filmu i odlučili da ne sme ostati zaboravljen. Jer
on u svojoj osnovi i priči baš to i nosi - priču o bezvremenskim i zaboravljenim
ljudima i ljubavi koju svi polako zaboravljaju da postoji. Zato je možda baš sad
pravi momenat i da se pojavi.
Uz
Dimitrija Vojnova i Nikolu Pejakovića potpisujete i scenario. Koje su prednosti,
a koje teškoće pisanja u šest ruku?
Mislim
da je uvek bolje više ruku, ali pod uslovom da smo na istoj talasnoj dužini po
pitanju toga šta je ideja i šta hoćemo da kažemo. Naravno, uvek će biti
situacija da se neko sa nečim ne slaže i ne misli tako, ali zato i postojim ja
na kraju koji treba sve da presečem i da uzmem ono što mislim da je najbolje za
film i priču. Dimitrije i Nikola su potpuno različiti tipovi pisaca u svakom
pogledu, ali to mi je baš trebalo zato što je, kao što smo rekli na početku, ovo
film koji spaja nespojivo.
Replika
iz filma: „Možeš se izgubiti ako nemaš koga da voliš, za koga da se boriš“ zvuči
divno. Međutim, da li je suviše naivna u ovo vreme naklonjenije potrazi za
profitom i za zabavom nego za ljubavlju?
Da.
I to jeste po meni najveća tragedija današnjeg vremena. Nisu to ratovi, bolesti,
finansijske krize, ekološke promene. Toga je bilo i ranije u istoriji pa je
čovečanstvo napredovalo nekako. Ali ono što polako nestaje je ljubav. Mladi se
više ne drže za ruke, ljube na ulici... Sve je digitalno i virtualno. I zato
superheroj koji je u stvari metafora nekog običnog čoveka iz prošlih vremena,
koji je živeo za ljubav i pokušava da se seti kako to izgleda, pokušava da to
prenese dečaku Iliji. Jer to je ono što će na kraju spasiti svet. Bez ljubavi
ničega neće biti.
Vaš
film je vizuelno izuzetno bogat. Scenograf i rekviziteri su sigurno imali pune
ruke posla, a i puno zadovoljstva. Neki enterijeri podsećaju, u pozitivnom
smislu, na „Delikatesnu radnju“. Koji su Vam bili uzori pri kreiranju tog
aspekta filma?
Scenografija
kao deo celokupne atmosfere je meni uz fotografiju i kostim vrlo bitna. Nenadu
Paranosiću (scenografu) sam na samom početku preneo šta želim da postignem ovim
filmom i koja je to vrsta atmosfere. Bezvremenski prostor, osećaj napuštenosti i
usamljenosti i mislim da je on to sjajno odradio. Svaki objekat je baš takav
kakvog sam ga imao u glavi. Mnogi filmovi su na mene izvršili uticaj, nikad nije
direktno, ali podsvesno slike i atmosfera ostaju u glavi i nekako se sigurno
prenesu. “Delikatesna radnja” isto verovatno jeste jer je jedan od mojih
omiljenih filmova. Kad sam već završio snimanje i montažu, onda sam baš posle
gledanja obratio pažnju da vidim od kojih se filmova oseća uticaj. I to su “Red
Desert” Mikelanđela Antonionija, “The Spirit of Beehive” Viktora Erikea,
“Mullholand Dr” Dejvida Linča, “Requiem for a Dream” Darena Aronofskog, “The
Devil’s Backbone” Giljerma del Tora.To sam ja nekako prepoznao, ali sigurno ima
još što nisam :)
Kako
ste sarađivali sa glumačkom ekipom u kojoj među poznatim imenima neposrednošću i
šarmom pleni dečak Ilija?
Dok
smo pisali scenario ja sam već u svojoj glavi vizualizovao likove. I to što
vidite je upravo to. Svi su savršeni u likovima koje nose i sad kad bih mogao
nešto da promenim - ništa ne bih promenio. Ilija je moj sin inače :) i u to
vreme je imao sedam godina i hteo je još da glumi, a trebalo mi je dete koje
dobro poznajem i od koga znam šta mogu da dobijem, pogotovu što ovo nije dečji
film i gde se on bavi temama za "odrasle". Ilija je oduvek bio zreliji za svoje
godine pa sam znao da će moći to da odradi na najbolji način, što je on i
uradio.
Da
li ste razmišljali o tome kojoj se publici obraćaju Vaše bubice i
heroji?
Ovaj
film će voleti svako ko oseti emociju koju smo hteli da prenesemo i kome treba
ovaj film. Meni lično je on kao neka pesma koja u meni izazove neko melanhonično
osećanje, ali na neki čudan način daje neku nadu. Tako da sam siguran da će on
naći svoju publiku.
Šta
Vam znači premijera na Festu?
Znači
mi puno. Fest je prvi festival za koji sam čuo i čije sam hronike gledao. Kad
sam bio mali sećam se pokušavao sam na svaki način da dodjem do karte za film
„E.T“ koji je mislim bio 1983. na Festu. I nisam uspeo. Dugo sam bio tužan zbog
toga. Tako da sad činjenica da će moj film biti na Festu je nekako nadoknada za
tu kartu :).
Kakvi
su dalji planovi za plasman filma - kod nas, ali i u inostranstvu za šta ovaj
film svakako ima potencijala?
O
tome ćemo videti posle Festa, sigurno ćemo ga slati na festivale. Kako će ići sa
distribucijom - videćemo, daćemo sve od sebe:).
Нема коментара:
Постави коментар