Странице

четвртак, 25. јануар 2018.

Noćni život Z/K/M-a u Narodnom pozorištu u Beogradu



KAMENOM (ZA KUPUS) PO GLAVI  ILI KOD KOGA JE VRUĆ KROMPIR

„Noćni život” Ivana Vidića u režiji Paola Mađelija, angažovana je predstava postmodernističkog duha u kojoj se “raznorodna grupa ljudi želi da pobuni protiv svega i svačega, te u toj nameri podižu barikadu od krhotina sopstvenih sećanja, konfrotirajući ih sa svojim strastima, s konzervativnim i religioznim determinantama, s represivnim državnim aparatom i društvenim licemjerjem!”


Paolo Mađeli je Vidićev predložak ovekovečen trećom nagradom Marin Držić za najbolji dramski tekst  za 2014. godinu, smestio u formu farse, a likovi izložio karikaturizaciji. Govoreći o našem vremenu, vremu opšte pogubljenosti, besperspektivnosti, naroda do imbecilnosti zaglupljenog režimskom propagandnom i jeftinim serijama, izostankom empatije, a sve u potrazi za ličnim integritetom, kao logičan korak izbavljenje nameće se  „promena vlasti, kompletne politike i društvenog poretka.” Jer, desničari su govna, a levičari 3,14čke!


Revolucionarni pučki teatar po Mađeliju, podstiče i guši pobunu, sekcirajući sociološko-filozofska pitanja društva, poluge vlasti i ljudske ideale, zablude i zanose. Na sceni se smenjuju slike iz različitih revolucija, koje su se u konačnom istorijskom zbiru doživljavale fijasko. Sve se izjalovi, pretvori u žurku, bahanalije, odustaje se olako, beži, ne definišu se ciljevi niti zahtevi, ne zna se često ni protiv koga se protestvuje, najčešće niti zašto, nema istrajnosti i doslednosti, vladaju lutanja, huliganstvo, defetizam, osvete se iz ličnih pobuda, da bi sve kulminisalo odlaska u mutne vode terorizma. ZAŠTO?


Da bi pobedio ne smeš izgubiti. Koristeći paradigmu revolucije kao mogućeg potencijalnog raspleta Mađeli se osvrće na jubilej Oktobarske revolucije, kukavički pobunu podmećući šarolikoj družini likova: studentima, penzioneru, profesoru, majci, džabalebarošu, feministkinjama i prevrtljivcima. 


Neko na trg pobune dolazi iz ideala, neko iz dosade, neko iz moguće koristi, a neko samo da nešto povali. Svi donose svoje frustracije. Uzvikuju islužene, sažvakane, parole, floskule, kojima obično kamufliraju svoj strah i nesigurnosti. A onda i na najmanji nagoveštaj sile kukavički uzmaknu. Poput igre crvenih rukavica. Bolji je nečasan beg nego časan poraz! Pendrek je produžetak narodne volje. Naoružajmo se i bež’mo.


Na samom početku dokoni, obesni penzioner prikuplja potpise za „promenu vlasti, za promenu kompletne politike i društvenog poretka, za preuređenje naše kompletne stvarnosti“. Građani otkrivaju toplu vodu, o tome da je demokratija najobičnija šarena laža. Da li će revolucija penetrirati u sve pore društva? Crvena je krvca što kipi u nama...


Živahna studentkinja Melisa fenetično defiše ciljeve revolucije, poručujući da se bore „za neprekidnu demokratiju, jednakost ljudi, socijalnu pravdu, za svima jednako dostupno obrazovanje i zdravstvenu zaštitu, slobodnu i nezavisnu kulturu, a ne njene komercijalne surogate, a protiv vlasti kapitala i korporativnog kapitalizma...“


A onda završava u ljubavnom zanosu u vreći za spavanje. Misli mi, htele ili ne, idu ka romanu Pavao Pavičića Trg slobode (1986.) koji tematizuje sličnu radnju. Sećanja dalje oživljavaju vreme koje su pojeli gnusni i odurni pacovi, 90-te koje smo proveli u magnovenju, na ulicama, na demonstracijama protiv vređanja zdravog razuma, otimačine kroz hiperiflaciju, ratove, nepravdu, izborne krađe, uterivanjem straha širenjem sveopšte nesigurnosti, iživljavanjem licemernih velesila nad jednim, već napaćenim narodom, kleptomanski privatizacijam i proćerdanim očekivanjima, borbom protiv ponovno povampirene autokratije, samodovoljnosti i osionosti. Pa dokle, bre, više!


I na sceni asocijacije na neveselu prošlost. Komunisti, ustaše, korporacije, banke, državni aparat, crkva, policija, Tito koji gladnoj braći priprema kuvanu glavu, posle koje svi odreda dobijaju sraćkalicu....88 crvenih ruža na bodljikavoj žici. Kupite cveće voljenoj ženi, ali ne zaboravite i na vlastitu.


Ispostavlja se da je promena naprosto nemoguća. Ili bi tako umišljeni moćnici želeli da bude. Da su nas pasivizirali, uljuljkali, konačno dotukli. Da u nama ne plamti one vatre plam. Utopije o boljem životu iščezle su pred borbom za nasušnu egzistenciju, vođe su prevaziđene i nesuvisle, posrnuli su svi ideali, moral smo zakopali tamo negde na periferiji grada, nema plemenitih ciljeva, te se ispostavlja da je revolucija jednostavno neizvodljiiva. Revolucija je polucija (noćna emisija)!

„Ko zna što nas čeka u budućnosti?', vapaj je sa samog kraja predstave:

„Ljudi budućnosti nastajaće drkanjem. Ljudi budućnosti biće drkadžije u svojoj samoći.“ 

U svetu hermafrodita, gde će se sve svesti na egoizam i sporadična drkanja, ima li bilo kakve veze da li radnju vrši levica ili desnica? Častan beg bolji je od nečasnog poraza. Bolje živa kukavica nego mrtvi heroj!


Tamna je noć, a oko nas bezakonje, mržnja, haos i sveopšti mrak. Šta tome suprostaviti. Možda recikliranu hipi ideju o ljubavi? Svetlo na mukotrpnom putu izbavljenja.  A možda i sama kultura, doprinese, jer svojom definicijom briše granice, ograničenja i spaja ljude. 

Koje su to poluge moći, a još izmeštene iz zemalja u kojima živimo, da li  živimo u vreme kada vlada krst i palica, koga još uopšte zabole za nezaposlenost, ljudska i ženska prava i slobode.  Kao da nam sve te pošasti nisu sasvim dovoljne, na vrat nam su se navalili kojekakvi teroristi i samoubiice. Svaka revolucija u samoj svojoj biti je utopija, kurva, koja ama baš nikada ne može da zadovolji one koji je pokreću. Da li to više govori o njoj ili o njima ne bih ovom prilikom.

Radnja je propraćena kabaretskom muzikom Ljupčeta Konstantinova, kostimima Doris Kristić. Natpisi na kontejnerima za džubre (ulažete li ili podižete?) „Jebi me iznenada“, grafiti po zidovima „Malo nas je ali smo govna“, poruke na transparentima „Aždaja komunizma ponovno se diže“'.


Razigrani alambl ZKM-a tradicionalno gostujući na daskama srpskog nacionalnog teatra u Beogradu donelo nam je dah razuzdane i sponntane pobune, predvođen sjajnom Katarinom Bistrović Darvaš kao Majkom, Doris Šarić Kukuljica kao Gospođom Hortenzijom, Uršom Raukar kao Gospođom Durancijom, Lucijom Šerbedžijom kao Melisom i Milivojem Beaderom kao Šefom policije. 

Sa strašću i posvećenou oživeli su dodeljene  likove, ne štedeći se. Obračunavanje se sa svim i svačim. Sve to ide u prilog Mađelijevom poimanju pozorišta, u koje se predstave ne prate, na način kako se meso kupuje u kasapnicama ili lekovi u apotekama. Pozorište treba da je kulturna institucija koja funkcioniše non-stop (urealnom vremenu).


Koliko smo i mi mogli da se u njoj prepoznamo? 

U sumanitosti u koje društvo srlja? 

U mogućnosi da utehu od surovosti okruženja potražimo u nečijem zagrljaju?


Ima dosta zanimljivih mesta, mada na trenutke gubi na ritmu. Nije nešto baš najbolje što ZKM (posle prošlogodišnjeg sjajnog Hinkemana“), ni zagrebački teatar može da ponudi, ali je svakako dobro, vrlo dobro.

Odlazeći sa predstave neprestalno me je mučilo jedno pitanje. Zašto je predstava namenjena samo punoletnima? Zbog tegoba koje ih čekaju kad odrastu ili...

Budućnost nam je među nogama!

Sad kako se sve završavalo, ostalo je je pitanje ???

Molim vas, a kako je ono glasilo pitanje?


Paolo Mađeli, rođen je 1947. godine u firentinskoj porodici, a komunista je postao iz ubeđenja. Studirao je slavistiku. U  Beograd je stigao sticajem okolnosi u svojoj 25-toj godini, bio član BDP-a, 1974. se na Dubrovačkim letnim igrama pojavio s Narodnim pozorištem iz Beograda i  “Mandragolom”. Pre ove predtave u ZKM-u postavio “Zagrebački pentagram” omnibus pet tekstova istaknutih hrvatskih autora i dramatičara, a među njima je bio i Vidićev tekst “Zoo". Sada uz pomoć dramaturga Željke Udovičić političke turbulencije izražava scenama borbe muzičkim instrumentima (muzikom), noćne bežanije studenata po vrećama za spavanje...


„Čekali smo XXI vek, sećam se, kao da će on sam i po prirodi stvari rešiti naše stare, istorijske probleme. Da će dugo očekivana svetla budućnost rasterati mrak poznatih nedoumica. A onda smo se, potpuno nespremni, zatekli u Vremenu novih tehnologija, otuđenih komunikacija, globalizacija, tranzicija, privatizacija, diskriminacija… i na kraju demokratija koja se mehanizmom dizanja ruku onih što su oteli većinu brzo preobrazila u demokraturu. Vremenu koje nas svojom brzinom i nerazumevanjem različitosti gura na margine dostojanstva, koje ukida ostatke naših Utopija, zabranjuje nam snove, briše naše  zabrinute Identitete.

Teatar, da bi opstao u takvom vremenu i oteo mu, označio i opravdao svoj prostor, mora imati – razlog. Pozornica ostaje mesto različitih estetika, ali prestaje da bude i alibi za nepostavljanje pitanja, za nepostojanje emocija.



Koji je razlog za Noćni život?

Zapitati se je li pobuna danas moguća? Je li revolucija danas samo prašnjavi deo istorijskog pamćenja? Mogućnost preokreta tek isprazna tračarenja? Tema ovog Vidićevog komada jesu različiti pokušaji otpora represivnom, depresivnom. Vreme, mesto i nezadovoljstvo spojilo je  ljude različitih generacija, društvenih statusa, životnih izbora. Ali izgubljenost u besperspektivnosti svakodnevice, potraga za emocijama, borba za ostvarenje sopstvenog identiteta – zajednička im je. 


Veže ih potraga za izneverenim očekivanjima, za zagubljenim identitetom. Za identitetom čiji su parametri ostavljeni na redefinisanje ovoj našoj suvremenosti. Stoga oni snuju pobunu nadajući se promeni koja bi ima dala vlast u ruke. Vlast koja bi im vratila kontrolu nad vlastitim sudbinama. No u ruke dobijaju tek vrući krompir pa pobuna naših junaka ostaje tek još jedan uzaludan pokušaj, nedozvoljeni san. Osuđen na neuspeh pre nego što je i započeo. 

A mi smo, na ovim prostorima, već navikli na sizifovske pokušaje, dobili smo kamenom po glavi. Zato imamo potrebu da pokažemo taj kamen, smrvimo ga. Pojesti svoj vrući koumpir. Noćni život kao literarni predložak stoga omogućava pozorišni dijalog s ovim prostorom i publikom ove predstave.“, izjavila je povodom ove predstave dramaturg Željka Udovičić Pleština.


Premijera: 23. decembar 2016.
Predstava traje 2 sata.
Foto: Marko Ercegović/z/k/m/, Nenad Perić, Internet


1 коментар:

  1. Nigde nisam uspeo da ugledam termin kada ova predstava igra u Narodnom pozoristu?
    Gledam sa telefona doduse nije idealna preglednost...

    ОдговориИзбриши