Странице

среда, 31. јануар 2018.

MESEC DANA NA SELU U JDP-u




Sunčan je i jedan od poslednjih januarskih dana.



Da mi je da odem na selo, u prirodu da se malo odmorim. Da planudujem! Da pustim mozak na otavu (ma šta to značilo!)





Konferencija za štampu nije još započela. Brojim stolice. Nit’ ih je tuce, nit’ je baksuz-broj, već ravno 14!



Pojavljuje se direktorka JDP-a Tamara Vučković Manojlović i broj stolice se volšebno uvećava, brojim ih - ima ih čak 17!



Ulaze rediteljka Iva Milošević, brojna glumačka ekipa i kostimograf Boris Čakširan i sedaju.



Negde, tamo iz bekgraunda, iza kulisa, pored stative, vreba Gorčin. 






Šta spaja Broja 1,  Maratonce, Vuka i 7 jarića i Turgenjeva?



Počinjemo!





U godini kada JDP puni sedamdeset godina prva ovogodišnja, slavljenička premijera je Turgenjevih Meseca dana na selu. Delo koje je u dubokoj tradiciji ove ugledne pozorišne kuće. Asambl predstava.



Posle uvodne reči direktorke, obraća nam se rediteljka Iva Milošević, kojoj je ovo, od 2007.  sedma režija u JDP-u. Kaže, posle dužeg perioda u kojem je obrađivala mračne teme, došlo je doba da se ljubav proba. Ljubav, ljubavni ideali, zanos, ćežnja za srećom, osećanja za koja verujemo da su ugašen,a pa se onda probude. Neka lepa najava proleća. 




Delo Turgenjeva opisuje kao slojevito, s gogoljevskim odjecima i s Kunderinom opaskom “iznenadne spoznaje svoje bede”, pune ljudskosti, povišene telesne temperature bogate emocijama, ali i osećanja koja su prolazna, potrošna, koje buknu pa splasnu.



Stoga je glumačka igra morala biti dočarana finim slikarskim četkicama, istinom kroz proživljavanja svake reči, trebalo je odgonetnuti treptaje i nemire, što je zahtevan proces, koji, opet, treba prikazati lepršavo. 




Nadovezuje se Mirjana Karanović koja svedoči o predstavi s dosta teksta, koja je i za nju profesorku glume bila izazov. Taj tekst izlazi iz utrobe i balansira između iskrenosti i emotovnog statusa. Šta otkriti, a šta prikriti? 


Nastavlja da sa Cvetkovićem nije radila nekih 20-30 godina. Svoj rad opisuje kao “uključivanje bura koja može nekog da zaplaši.”  Zahvalna je kolegama što se nisu, pred burom,. povukli, već su je podržali i prihvatili. 




Svetozar Cvetković na konstataciju “da je ljubav hladnija od smrti”, kaže da tumači razočaranog u ono u šta jedino i veruje (ljubav) i s tim živi od početka do kraja. Po njegovim rečima, u poslednja dva meseca doživeli su najlepše trenutke predstave, a sada je samo ostalo da sebe dovedu u to stanje svesti da taj osećaj prenesu na publiku. Komad ocenjuje kao čvrst olnonac na ono što je umetnost teatra. 



Marko Janketić, vidno premoren do bolestan, ispijajući čaj, tumači lik Beljajeva, virus koji će pomutiti prividni mir u domu porodice Arkadija. On je zaljubljen u jednu ženu. Uloga je zahtevala da u sebi traži plemenitost, dobrotu, čak i prostotu i kaže da mu se to dopalo to što je pronašao. Rad sa rediteljkom opisuje kao nenametljiv, a lepo putovanje.






Branka Petrić, samo po godinama, najstarija u asamblu, autoritativna mama je Marku Baćeviću. Po drugi put sarađuje sa Ivom Milošević i zadovoljna je što je njen lik, iako epizodan, ima “dobre replike”.

 


Sin Marko Baćević oduševljen je tekstom, likovima koji su psihološki izbalansirani. Za Ivu kaže da je otvorena, nežna i iskrena i smatra da sve to garantuje uspešnu i dugovečnu predstavu. 




Milica Gojković zahvaljuje na ozbiljnim ulogama u JDP-u, a priznaje da je ovu ulogu priželjkivala od studija. Pošto se radi o komadu ogromnih strasti svaki glumac je zahtevao slobodu, a kaže da ju je u ovom asamblu i dobio. 




Irfan Mensur svoje izlaganje započinje priznanjem da se oseća rasterećeno, sad se ratosiljao uloga mladiće, kada je došao u svoje godine, a završava time da je upražnjava mesto u JDP-u jer se penzioniše!  




Milena Vasić kaže da je sve dobro krenulo još od prve probe.  Igra finu, skromnu, skrušenu, sapetu ženu, koja je prihvatila svoju sudbinu. Za razliku od ostalih, ima malo teksta, te je morala da posegne za nekim drugim glumačkim sredstvima.




Srđan Timarov srećan je što ga rediteljka Iva uvek traži čak i kad on ne može. Osvrće se ka plakatu i kaže da su oni ekipa koja stvara srca. 



Bojan Lazarov oseća ovo pozorište kao svoju drugu kuću, Ivu opisuje kao hipersenzibilnog ,ali čvrstog reditelja, strašnog i rafiniranog borca.



Boris Čakširan, kostimograf, kaže da se usesredio na doživljaj trenutne zapitanosti šta je ljubav, gde su joj granice i mir te uzburkane emocije, šta nam se to desilo i šta nas još sve čeka. Likovi su tipski, ali je začkoljica dočarati ih realno.




Marija Klanac, još uvek student glume, do drugi put nastupa u JDP-u (Hotel “Slobodan promet”). Govorili su joj da je početak težak, ali ona to nije doživela.




Kraj konferencije ulepšali su najmlađi, glumački petlići Pavle i Relja. Pavle rad ocenjuje, iskusno, kao veliku avanturu, glumci su dobri, ukazali su mu na greške, a Relja se već nada i raduje sedećoj ulozi.







Premijera na Sceni „Ljuba Tadić“ Jugoslovenskog dramskog pozorišta

u petak, 2. februara 2018. u 20 časova

Da, podsetimo ruski Volkov teatar je u BDP-u 2015. izveo komad „Mesec dana na selu“. 




 

Reč urednika Kulturnika: All You Need is Love




Ovaj komad se bavi pitanjima srca. Ne onim kardiovaskularnim, već ljubavnim. Mislite da te tegobe prate samo tinedžere? Pitate se ko još danas za to uopšte haje?


Bejahu to dokona vremena na  ruskom selu gde se samo pio čaj, pričalo o vremenu, kartalo i maštalo o sreći. Koja, ispostavlja se nikako ne dolaze. Kako god da se karte podele, nema pobednika, već, naprotiv, samo gubitnika. Tipično ruski. 




Čemu ovakav komad danas? Da li je aktuelan? Da li korenspodira sa publikom?


No, ti njihovi ljubavni nadražaji ne deluju, iz današnjeg ugla, uverljivo, osim možda u slučaja Mihaila Aleksandroviča Rakitina. Ako je ljubav u pitanju, čemu taj bezstastan, nifililistički pristup. Danas u vreme telenovela, "Dinastija", španskih i turskih serija koji tematizuju sve vrste ljubavnih trauma, ovakav zaplet deluje poprilično naivan, arhaičan. 

Današnj svet je svet jednog drugog Rusa, Andreja Zvjaginceva (Bez ljubavi), dok Turgenjevska empatija za tragičnim traganjem za ljubavlju, ne dopire do sadašnjosti kao u vremena kada je nastala. Možda samo do nekih nežnih, ustreptalih, ženskih srdašaca. 

 
Dokaz da se ovim pitanjima daje toliki i takav publicitet govori o izvesnoj dosadi tadašnjeg života, a odsustvo bilo kakve akcije ne bi li se željeno sprovelo u delo o duhovnoj atmosferi beznađa.  A te navodne ljubavne varnice nisu uočljive, ili nisu ubedljive. 

Iz dosade se pije, ubija se od dosade, dosada se razbija a da se iz dosade zaljubljuje prvi put čujem."

U početku svega bejaše dosada", govorio je Moravija. Iz čiste dosade i dokolice bog i stvori svet i na njemu posadi svoje čedo, čoveka. Od njegovog rebarca stvori ženu. I onda bi zadovoljan i to vrlo, dobio je mezimce. Iz dosade i čiste obesti Eva je napujdala Adama da uzberu jabuku, suprotno božijim smernicama.



Cvetković, u svom stilu briljira, prate ga u stopu mladi Marko Janketić i  Milica Gojković, sugestivni Srđan Timarov i epiovski nastrojen Marko Baćević na trenutak ustalasaju ovu sporu rusku srcoliku barku. Irfan Mensur je najdalje otišao u transformaciji u ruskog vlastelina, prostodušnog Boljšincova. Sjajna scenografija Gorčina Stojanovića realizovana je kroz najprepoznatljiviji ruski tiponim. 
 



No, ono što je zasenilo ovu predstavu, ovo njeno izvođenje imalo je vrlo tužan prizvuk. Još u foajeu venci i cveće, slika predhodnog dana preminulog Nebojše Glogovca, dugi redovi pred knjigom žalosti, muk i tišina. Posle nadahnutog i potresnog izlaganja Cvetkovića, koji je blagim potezom ruke utišao publiku koja je aplaudirala predstavi, i koji je rekao da su to veče igrali za Nebojšu, zamolivši publiku za poslednji aplauz velikanu srpskog i regionalnog glumišra. Prolomio se gromoglasan i dugotrajana aplauz, kako iz gledališta, tako i od samih gliumaca, koji nisu pokušavali da prikriju suze. Aplauz je trajao i dok su se glumci napuštali scenu. Opravdano, jer glumci s ovog sveta ne odlaze u tišini. Treba ih ispratiti aplauzom. Za sve ono što su s nama nesebično podelili, sve ono čemu su se dali ne bi li nam dočarali. Ostala je neverica da se Glogovac više nikada neće pojaviti na ovoj sceni.  I beskrajna tuga...

Ako je za utehu, za razliku od drugih smrtnika, glumci imaju jednu veliku prednost. Nastavljaju da žive kroz svoje uloge.


Na prvoj probi Iva Miloševiće je glumcima pročitala ovo :

 

 




Šta je zaljubljenost?



Pustolovina, želja, ushićenost, zadivljenost.



Kada smo zaljubljeni, duša kao da se budi iz duboke usnulosti i doživljava svoje proleće.



To je nešto poput drugog rođenja koje nam uliva osećanje da ranije pravog života nije ni bilo. Kontrola razuma biva uzdrmana. Događa nam se nešto veliko, nečuveno.



Čak i kada je uglancan sjajem blagostanja, ušuškanosti u rutine i navike, društvene priznatosti, život može delovati sivo. Kolotečina. Ponavljanje. Sve je poznato i zato dosadno.



Čeznemo da nas nešto ili neko odnese odavde, odvede na drugo mesto. Da li smo tada prijemčivi za ljubav? Ili bar ljubav kao ideal? Kao odluku? Da li ljubav može biti odluka?



Ako je odluka, da li je to onda ljubav? Ako je odluka posledica volje, da li je volja za ljubav istovremeno i mogući razlog za neostvarenje ljubavi?



Da li je osećanje dosade plodno tlo za zaljubljivanje?



Da li je život za one koji imaju postao previše lak? Da li je ta lakoća izvor dosade ili usamljenosti? Je li u pitanju glad za doživljajima?



Ljubav je misterija. Zaljubljen čovek je veličanstven u svom zaljubljeničkom ludilu, ali je i smešan.



Da li ljubav čoveka istovremeno uzdiže u njegovoj lepoti i ogoljava bedu njegove egzistencije?



Za nekoga je izvor nade u bolju budućnost, za nekoga je zanos u kojem privremeno izgubi sebe, da bi se potom ponovo uspostavio.



Neko biva razočaran, neko pristaje na iluziju, neko je zahvalan što se zahvaljujući ljubavi ponovo osetio živim.







IVAN SERGEJEVIČ TURGENJEV

(Orel, 28. 10. 1818 – Bužival, blizu Pariza, 3. 9. 1883)



Ruski pisac rođen u bogatoj plemićkoj porodici, u kojoj je stekao dobro znanje stranih jezika i široke i napredne poglede na svet. Studirao je u Moskvi, Petrogradu (jedan od profesora bio mu je Gogolj) i Berlinu, gde je osnažio svoju naklonost ka evropskoj kulturi i liberalne poglede.



Prvi književni pokušaj mladog Turgenjeva bila je drama u stihovima inspirisana Bajronovim delom (Steno, 1834). Prvi rad koji je objavio bila je poema Paraša, 1843.



Ubrzo potom on će se, međutim, potpuno okrenuti realizmu i pisanju proznih i dramskih dela. U časopisu „Savremenik” pojavile su se 1847. prve pripovetke koje će 1852. biti objedinjene u zbirci Lovčevi zapisi, knjizi koja će ga proslaviti.



Među dramama, izdvajaju se: Gde je tanko, tu se kida, Neženja, Provincijalka, Veče u Sorentu i njegov najbolji i najčešće postavljani komad, Mesec dana na selu (objavljen 1855, prvi put prikazan 1872).



Mnoge Turgenjevljeve povesti i romani – kao što su Očevi i deca, Plemićko gnezdo, Novina, Dim, Prolećne vode, Dnevnik suvišnog čoveka –spadaju među najlepša i najznačajnija dela ruske i evropske književnosti.



On je u njima prikazao rusko selo devetnaestog veka i život plemstva u atmosferi jesenje melanholije i preovlađujućeg, već uspostavljenog osećanja sopstvene suvišnosti.  Pišući - svojim mekim jezikom i stilom i s velikim pripovedačkim darom - o tom kultu propadanja, Turgenjev je najavio dolazak pisca koji će na ovu temu stvoriti dela najviše, nedostižne vrednosti, Antona Pavloviča Čehova.




IVA MILOŠEVIĆ je diplomirala je Pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.



U Jugoslovenskom dramskom režirala je Shopping & Fucking Marka Rejvenhila, Razvaljivanje Nila Labjuta, Fedrinu ljubav Sare Kejn, Dramu o Mirjani i ovima oko nje Ivora Martinića, Iz junačkog života građanstva Karla Šternhajma, Zmajeubice Milene Marković; a u drugim pozorištima: Elektru Danila Kiša (Narodno pozorište u Beogradu); Maratonci trče počasni krug Dušana Kovačevića (Satiričko kazalište Kerempuh, Zagreb); Kazimira i Karolinu Edena fon Horvata (NP Sombor); Put do Nirvane Artura Kopita, Zmijsko leglo Vasilija Sigareva, Proslavu Tomasa Vinterberga i Mogensa Rukova, Revizora Nikolaja Gogolja (Atelje 212); Malu sirenu H.K. Andersena/Srđana Koljevića i Princezu na zrnu graška Nede Radulović (Malo pozorište „Duško Radović“); Vuka i sedam jarića Braće Grim/Ljubinke Stojanović (Pozorište lutaka „Pinoko“); Princezu i žapca H.K. Andersena/Igora Bojovića i Pepeljugu Igora Bojovića (Pozorište „Boško Buha“); Painkillers Nede Radulović, Mizantropa J.B.P. Molijera (korežija Gorčin Stojanović) (SNP); Gloriju Ranka Marinkovića (Pozorište na Terazijama); Čudo u Šarganu Lj. Simovića (NP Užice); Mnogo buke ni oko čega V. Šekspira (Naroden teatar „Vojdan Černodrinski”, Prilep, Makedonija); Magično popodne Volfganga Bauera (Bitef teatar).



Dobitnica je nagrada za režiju „Bojan Stupica“, „Ljubomir Muci Draškić“, kao i godišnjih nagrada za režiju SNP i JDP.



Njene predstave gostovale su na festivalima u Štutgartu (Nemačka), Bogoti (Kolumbija), San Hozeu (Kostarika), Guadalahari (Meksiko), Sibiu (Rumunija), Madridu (Španija), Rimu (Italija), Pragu (Češka), Rijeci, Splitu, Umagu (Hrvatska), Sarajevu, Brčkom, Banjaluci BiH), Kotoru, Budvi (Crna Gora), kao i na svim važnim festivalima u Srbiji.






IVAN SERGEJEVIČ TURGENJEV



MESEC DANA NA SELU




Preveo dr Miloš S. Moskovljević



Režija                      Iva Milošević

Scenografija            Gorčin Stojanović 

Kostimografija        Boris Čakširan

Kompozitor             Vladimir Pejković

Vokal                       Maria Zarić

Scenski govor          Ljiljana Mrkić Popović

Dizajn svetla            Dejan Draganov











LICA:



Natalija Petrovna                           MIRJANA KARANOVIĆ

Mihailo Aleksandrovič Rakitin   SVETOZAR CVETKOVIĆ

Aleksije Nikolajevič Beljajev        MARKO JANKETIĆ

Veročka                                            MILICA GOJKOVIĆ

Ana Semjonovna Islajeva             BRANKA PETRIĆ

Arkadije Sergejič Islajev               MARKO BAĆOVIĆ

Ignjatije Ilič Špigeljski                   SRĐAN TIMAROV

Lizaveta Bogdanovna                    MILENA VASIĆ

Šaf                                                     DUBRAVKO JOVANOVIĆ

Afanasije Ivanovič Boljšincov      IRFAN MENSUR

Matvej                                              BOJAN LAZAROV

Kaća                                                  MARIJA KLANAC

Kolja                                                 RELJA VASIĆ / PAVLE ORLIĆ




Fotografije predstave: Nenad Petrović

3 коментара:

  1. Besmisleno, glomazno, bezdušno i preveliko.
    Tek Irfan Mensur daje draž i dinamiku, a ono dvoje bezdušnih deklamatora, Mirjana Karanović i SVetozar Cvetković, pretstavljaju pravu moru za izmučenog gledaoca.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Тургењев текст није ни бесмислен,гломазан,бездушан нити превелик као ни ова представа јер и када читате неко дело оно тражи стрпљење и прво мир у Вашој души да би сте било шта у животу осетили или сазнали. Мирјана Карановић и Светозар Цветковић завређују и наше време и аплауз.

      Избриши
  2. Представа је одлична, и само тражи од гледаоца да јој преда своју пажњу јер једино тако можемо осетити нијансе преплитања емоција ликова који у својим мрежама неспоразума покушавају да додирну срећу и доживе љубав свог живота.

    ОдговориИзбриши