„Korešpodencija” u Zvezdara teatru

Fotografije: Nenad Perić

Fotografija: Goran Srdanov

„Najbolji način da čovek gleda rđave drame je – život. Kad hoću da vidim dobru, ja onda odem u pozorište i gledam – Umetnost.“ Borislav Pekić

Prva ovogodišnja premijera u Zvezdara teatru biće održana 1. februara. Radi se o kultnom dramskom tekstu Borislava Pekića „Korešpodencija”.  

Režiju, scenografiju i muziku potpisuje Gorčin Stojanović. Branislav Lečić tumači Simeona Njegoša Lupusa, Slavko Štimac Simeona Njegovana Hadžiju, Anica Dobra Milicu Njegovan, Joakim Tasić mladog gazdu Simeona Njegovana, Jelena Stupljanin Julišku Tolnaj, a Branko Vidaković Šamsiku Tot. Kostimi su delo Lane Cvijenović, a koreografiju je uradila Irena Šarović.

Komad „Korešpodencija”  oslanja se na  četvrtitom Pekićevog „Zlatnog runa”, koji je za pozorište upriličio Borislav Mihajlović Mihiz. Praizvedbu ovog komada režirao je Arsenije Jovanović.

U roli Simeona Njegoša Lupusa tada je nastupio Danilo Bata Stojković, a ostale like ovekovečili su Zoran Radmilović, Mira Banjac, Ružica Sokić, Petar Kralj, Aljoša Vučković, Milan Mihajlović, Mariola Fotez, Ljubiša Bačić, Željka Bačić i Milica Dragojlović.

Premijera je bila  5. februara 1980.godine.  Predstava je odigrana 298 puta tokom 22 godine. Skinuta je s repertoara Ateljea 212  2002. godine zbog smrti Bate Stojkovića. 

Na konferenciji, održanoj danas u Zvezdara teatru govorili su reditelj Gorčin Stojanović (1966.)i kompletna glumačka ekipa. Gorčin Stojanović je ovu predstavu u Atelju 212 gledao s 14 godina u Sarajevu na Danima komedije. I posle još nekih 3-4 puta. Sazrevajući kao čovek i kao pozorišni čovek.  

Ništa nije slučajno. Ni to što sada radi komad na sceni koja nosi ime glumca koji je igrao glavnu ulogu u pređašnjoj inscenaciji.  Ni to što je tu, u Beogradskom dramskom pozorištu upoznao i majku svog deteta. Poslednji  put je u BDP-u  režirao pre 20 godina,  predstavu u kojoj je glavnu ulogu igrao Bata Stojković.  Pre ¼ veka s Lećićem je radio Hamleta, a sada Korešpodenciju. Nije slučajno ni to što sam dva ili tri puta pokušao da radim sa Anicom, koja ga je odbila, ali nežno, nije slučajno što je tu Slavko Štimac (1960.), koga  poznaje duže nego on njega. Naime u filmu „ Sjećaš li se Doli Bel“ (1981.), motao se tu negde ispod stola. Nastavlja nadahnuto svoju teatarsku ispovest:

„Takođe, nije slučajno što sam sa Jelenom Stupljanin sa kojom sam radio i u pozorištu i na filmu, ponovo u istoj priči. Ni sa Banetom Vidakovićem kog obožavam, a s kojim sam radio jednom, ni Joakim, zato što kad sam ga prvi put video na pozornici pomislio sam da je to nešto novo.

Ništa nije slučajno. Pa ni to kada me Duško zvao. Pa smo pričali na temu Korešpodencije i to što je na moju ponudu brzo odreagovao, a nije slučajno ni to što je Duško Kovačević malo i radio sa Mihizom, na dramatizaciji…“

Branislav Lečić,  u predstavi tumači ulogu dede Lupusa, započeo je svoje obraćanje konstatacijom da je pozorište živo i da emituje dobre poruke potrebne ovom vremenu. Gledao je ovaj komad i podjednako bio fasciniran i dramskim tekstom i glumom svojih predhodnika. S pekićem se upoznao u njegovom londonskom stanu, zadržali su se u razgovoru punih pet sati:

„Kada razgovarate sa njim onda vidite da leti između neba i zemlje i da možete iz tog njegovog neba možete dosta toga da saznate. U ovom tekstu iako na prvu loptu ne deluje kao tekst koji je savremen, on ustvari ima duboku savremenost. Svako ko dublje zaroni u materijal videće koliko je to danas prepoznatljivo, da li iz sopstvenog života ili iz života ljudi koji pored vas žive, pa ste videli šta sve može čoveku da se desi.“

Tekst ocenjuje kao principijalno zanimljiv, dramski prepoznatljiv, tekst koji tematizuje pojam porodice, kako i na koji način sačuvati, kako preživeti, kako uravnotežiti svoju slobodarsku prirodu, duha i želje za igrom i maštom. Završava time da do sada u pozorištu nije sarađivao sa Anicom Dobrom koja dodaje:

„Kada pričamo o savremenosti koju je pominjao Leka, reći ću jedan deo mog teksta:

Da kod nas u Srbiji žena ne živi kao metla u ostavi, da se vadi samo kada kuću treba čistiti, i pajati a posle opet u mrak tura, ja bih možda nešto i znala, ovako…“ 

Ona tumači lik Milice Njegovan, koja je stub porodice, organizovane na korleonovski način. Svi se drže jedni uz druge. Milica je i kao nekakav budilnik, ona zvoca, zanoveta, zapoveda, zavodi (red). Drago joj je što je dobila blagoslov Mire Banjac, koja je tumačila ovaj lik i posvetila joj je jednu rečenicu. Lečić se nadovezuje i najavljije i svoj omaž Bati Stojkoviću, jedan citat.

Slavko Štimac Hadžuju, sina Lupusovog, kaže da se baš odomaćio u Zvezdara teatru, gde već nastupa s „Klaustofobičnom komedijom“.  Demantuje Gorčina i kaže da ga znao od njegove 12-te. Sa Lečićem i Vidakovićm huliganisao je u „Specijalnom vaspitanju“. Igra čoveka netalentovanog za trgovinu, sklonog preteranom maštanju i nauci.  

Svi skupa, hvale, najmlađeg u ekipi, Joakima Tasića, koji tumači i najmlađeg člana porodice Njegovan, mladog gazdu, uz opreznu preporuku „da te pohvale, a ne sahrane!“. On im zahvaljije i na lepim željama i „na dobijenom prostor, prilici da igra veliku ulogu u hit predstavi.“ Kaže da su se baš naradili u januru, što ćete priznati nije baš uobičajno u zemlji Srbiji. 

Jelena Stupljanin, nakon dužeg vremena u Americi, vraća se u pozorište, a u „Korešpodenciji“ je partnerke Joakimu Tasiću. Jelena je izrazila zahvalnost reditelju s kojim je najviše sarađivala, i oduševljenje zbog ukazane prilike da igra sa svojim glumačkim idolima iz mladosti, od kojih je učila i od kojih uči. Tekst je, po njoj, izuzetan, aktuelan, korenspodira sa današnjom publikom. Priznaje nije gledala predatavu Ateljea 212, ali odaje tajnu da je Ružica Sokić čuvala isečke iz novina su kojima se ona pominje, jer ju je podsećala na nju uz mladosti

„Kada mi je Gorčin rekao da ću da igrma ulogu Juliške Tolnaj, koju je Ružica Sokić igrala u prvoj postavi, bila sam oduševljena. To je nešto što će mi do kraja života značiti. I ovo je prvi put da igram u Zvezdara Teatru, nadam se ne i poslednji, jer je ovo mesto sa divnim ljudima. Fantastično pozorište!“

Branko Vidaković, već trideset godina je u Narodnom pozorištu u Beogradu. Bilo je nekoliko neuspešnih pokušaja da nastupi u Zvezdara teatru, ali su se izjalovile. U svom „zvezdarskom“ prvencu  tumači i lik Ilije Garašanina. Ovakva glumačka ekipa povlači i velika očekivanja, te da se nada da će publika biti zadovoljna:

„Scena iz komada koja mene proganja je taj građanski duh koji je neuništiv, to je nešto što će vas zapljusnuti sa scene i podsetiti zašto ljudi dolaze u pozorište. Dolaze da bi videli kako je ustvari onaj tamo zao, a nisam ja, kako je onaj tamo gramziv a ne ja, pa i smešan.“

Premijera u Zvezdara teatru je 1.2. 19.30, reprize su 2,3, 12 i 27.2. 

Novosdska premijera je zakazana za 25.2. u Pozorištu mladih.

 

REČ UREDNIKA KULTURNIKA 

 

„1848. je godina u kojoj se dešava radnja komada Cincari ili Korešpodencija

Revolucija u Parizu. Abdikacija Luja Filipa. Druga republika. Luj Napoleon dolazi na vlast. Revolucija u Berlinu, Beču, Veneciji, Rimu, Milanu, Napulju, Pragu.

Mađarska buna pod rukovodstvom Lajoša Košuta. Bečki dvor obećava Srbima u Austriji autonomiju u okviru „Vojvodine srpske“ pod uslovom da učestvuju u gušenju Mađarske bune.

Pokušaj da se Nemačka ujedini kao nasledna monarhija.

Dolazak Franca Josifa na presto u Austrij.“

Korešpodencija je izraz za prepisku, koja u to vreme nije podrazumevala besomučno slanje mejlova niti sms-poruka. Doduše i u ta vremena bitna bejaše poverljivost podataka, jer špijuna i radoznalih ljudi oduvek bejaše. A još se radilo o prepisci između onih u otečestvu i onih u austrougarskoj mrskoj i prosvećenoj monarhiji, koji u njoj nisu boravili turistički, već su bili emigranti, protivnici vladajuće dinastije, a samim tim i srpske države. 

Glavni junaci su tri generacije cincarske, trgovačke porodice čija je glava u Beču, a ostatak tela (potomci) u Srbiji. Cincari su nomadski stočari koji su posedovali velika stada ovaca. Poznati su po proizvodnji sira (feta), ili i kao trgovci, a karakterno kao veoma škrti ljudi. Ime su dobili po broju pet. Cincari su poreklom iz područja Grčke, Albanije i Makedonije, a njihovo glavno središte bilo je planinski grad Moskopolje. Etnički pripadaju Vlasima. Romanski narod su koji polako nestaje (dr Nikola Trifonom). 

„Sloboda je jaka hrana i treba je uzimati na kašičicu.“

Drama se bavi jednim važnim momentom, kada se budi građanski stalež, kada žene zahtevaju svoja prava, a narodi u multietničkoj carevina svoja prava i svoju autonomiju, dok u Srbiji haraju dinastičko-političke razmirice. No, ima i onih zabludelih, koji u vremenima opštih previranja, inspitaciju i ljubavni zanos pronalaze u cirkusu (SIMEON  NJEGOVAN  –  MLADI  GAZDA,  Lupusov  unuk,  Miličin  i  Hadžijin  sin, star  25  godina zaljubljuje se u fam fatal, konjokrotiteljku gospođicu Julijanu Tolnaj). 

„Niko razuman ne može biti vaš muž, kao što niko razuman ne može a da ne bude vaš ljubavnik!“

Klastično pozorište, ali aktuelno, pitko, zapitano, a holivudski zabavno. Sjajno pisan, višeslojan tekst koji dugujemo Pekiću i Mihizu prijemčljiv je za sve, bez obzira na njihova dotadašnja saznanja. Od njih će, doduše, zavisiti dubila uživanja u komadu, ali zabava je svima obezbeđena. Usput, utrapljena nam je mala lekcija iz istorije, geografije, etike i pouka u vezi s tim.  Razloga da se zamislite i promislite, tako rasterećeni. Švedski sto za sve apetite. Prenaglašena šminka i kostimi, samo na prvu loptu deluju šarlatanski, ali su u potpunoj službi komada, potcrtavajuću komično, cirkusantnsko i licemerno u likovima.

Dodano Gorčin je Lečiću, Anici i Štimcu zagorčao život tako što ih posadio u stolice i skoro im nije dozvolio da se odatle miču. Svu svoju umešnost morali su da usmere na preostala glumačka sredstva. I to su uradili brilajntno. Cela glumačka ekipa briljirala je, istaknimo pre svega mladog i samouverenog Joakima, vraglastu Anicu (koja na trenutke oživljava Ružicu Sokić mada ne tumači njenu ulogu)  i zavoljljivu i plesu vičnu Jelenu. Lečić je mudar i odmeren, zna u kom  pravcu vodi svoj trgovački brod, za razliku od, nauci i religiji nakloninog, izopštenog sina (Štimac). Vidaković se svojim narativnim, glumačkim bravurama polako iskupljuje za svoje pink grehe.

Jezik na trenutke arhaičan, povremeno sa lokalnim intonacijama (mađarski), ne narušava šarm predstave, naprotiv. Ističe vremene, budi nostalgiju, smešta radnju u istorijske okvire, da bi je iz te lokacije preneo na publiku.

Suočeni sa istinom da im nema povratka u postojbinu, Cincari su sve svoje snage (znanje, umeće, bogatstvo) usmerili u razvoj novih otadžbina. U vreme kada su stvarane nove nacionalne države na Balkanu, ne praveći razliku među njegovim stanovnicima, oni su se javljali kao vatreni grčki, srpski, bugarski, albanski i rumunski nacionalisti, a ujedno i kao osnivači građanskog staleža, odnosno intelektualne, političke i ekonomske elite. 

 

„Račun vlada svetom!“

Govori na raspletu drame matori deda - Cincar koji je u Srbiji pronašao svoju drugu otadžbinu, ali koji zna da je ono što vlada svetom, da je to novac, a ne ni ljubavni, ni nacionalni zanos. Da će se njegovoj šuštavoj snazi svako pokloniti i prikloniti. I da se sve što se radi - radi temeljito i polagano, a da đavo u žurbi i hitrini, promišljenost vreba. Podkrade se i tu neka otrovna opaska o prevrtljivosti i korumpiranosti vlasti sklonoj kurvanju, o tome da ni kumu ne možeš verovati (ni kada je Ilija Garašanin), da u crkvi ne treba visiti da se ne navuče kostobolja, a da se ne visi ni po sedeljkama i soareima, da neko može biti obrazovan, a ipak nepraktičan za svakodnevni život, da ženski jezik i pamet mete i levo i desno. 

U Srbiji su Cincari uživali sva građanska prava, pa su tako prednjačili u svim oblastima društvenog života u nauci, kulturi, trgovini, vlasti. Pekić je u potragu za Zlatnim runom krenuo tragom moskopoljskog predka familije Njago, na potpuno pogrešnu stranu. Njemu, polukrvnom Cincaru, ta fantazmagorija poslužila je da napiše najmanje devet tomova istorije – nedovršene kao i svaka prava istorija – nesumnjivo vrh onoga što zovemo srpskom književnošću. A jedan fragmet te inscenirane istorije pune obrta i humora dostupan nam je bio i na sceni Zvezdara teatra. Raspolićenost kao naša večna sudbina.

Cincari su sačuvali svoje osobenosti (poslovičnu marljivost i štedljivost), želju da ne zaborave svoj maternji jezik, svoju prošlost i sećanje na velike ljude svoga korena. Od poznatih Cincari su bili: Miša A. Anastasijević, Petar Ičko, Mihajlo Pupin, Jovan Sterija Popović, Branko Nušić (Alkibijad Nuša), Stevan Sremac, Laza Kostić, Jelisaveta Načić, Nikola Pašić, Lazar Paču, Dragutin Dimitrijević – Apis, Vladan Đorđević, Cincar Janko Popović, Konstantin Koča Popović, Aleksandar Vučo, Taško Načić, Majka Tereza, Riga od Fere, Milton Manaki, Oliver Njego, Ivan Bekjarev, Toma Fila, Zoran Hristić, Miki Manojlović, Vesna Pešić, Goran Svilanović, Toše Proeski (Todor Proja), Goran Kičić..

„Za Kir Janju jebaću mu...“, obećava SIMEON NJEGOVAN (NJAGO) LUPUS, deda Steriji.

PROLEGOMENA„CINCARIMA ILI KOREŠPODENCIJI“

Borislav Mihajlović- Mihiz, Povodom premijere u Ateljeu 212, 5. februar 1980.

Roman „Zlatno runo“ Borislava Pekića svojim obimom (preko 3000 stranica) vremenskim obuhvatom (desetina vekova), brojem ličnosti (nekoliko stotina) svakako je najzamašniji roman celokupne srpske književnosti, a svojim literarnim, intelektualnim i eruditnim kvalitetima jedan od najznačajnijih.

Epistularna komedija „Cincari ili Korešpodencija“ dramatizacija je jednog dela ovog romana, dela koji obuhvata nekoliko meseci iz kraja 1847. i početka 1848. godine – kada je cincarska porodica koju ovaj roman stvara i prati prestajala da bude gurbetski arumunski genos Njagoa i počeo da se pretvara u značajnu trgovačko-čaršijsku srpsku firmu „Simeon Njegovan i sin“. Dramatizovani odlomak, iako deo velike celine, autonoman je, da se percipirati i pratiti nezavisno i dovoljan je sam sebi.

„Uz soglasije auktora“ i njegovu prijateljsku podršku preduzeo sam da ovaj deo romana, pisan isključivo u obliku prepiske, dramatizujem u obliku korespondentske, epistularne komedije. Namera mi je i želja da čuvam u dramskom obliku prirodu ovog štiva: ne dakle da se prepiska pretvori u scenu, nego upravo obrnuto, da se scena pretvori u prepisku. Novina ovog oblika je u isti mah i privlačan izazov, ali i avantura puna prepreka i teškoća.

Ova dramatizacija sačinjena je tako da posluži kao osnov i da se ispita mogućnost prepiske kao čiste teatarske forme. U njoj ličnosti opšte putem poruka, bez neposrednog kontakta, na distanci prostornoj, vremenskoj, pa i psihološkoj. U neposrednu scenu, u direktan dijalog se ulazi samo onda kada prepiska u nju uvede. Funkciju kratkih, brzih replika ovde zamenjuju telegrami, monologa duga pisma, a fabula komedije, njeni zapleti i raspleti obrazuju se ritmom korespondencije. Epistularno saopštenje u ovoj dramatizaciji treba da bude  osnovni element dramske komunikacije. U prepisci i jak efekat biva smiren i ohlađen, spontanost i iskrenost ispovesti prolazi kroz trezvenu čistku formulisanosti; taktika, hipokrizija i kurtoazija su bitni psihološki činioci. Karakteri se formiraju ne toliko akcijom, koliko saopštavanjem u akciji, motivi se motivišu, a namere iskazuju ili prikrivaju iskazom. Jednom rečju prepiska kao teatarska forma zahteva iznalaženje čitavog niza posebnih načina teatarskog izražavanja.

Postoje, razume se, mnogi načini da se ovako, korespondensko kazivanje uznemiri, učini živim, brzim i atraktivnim. Mnoga od tih sredstava su korišćena, a valjaće iznaći nova i drugačija. Namerno nisam u ovu dramatizaciju unosio intervencije i didaskalije te vrste, uveren da u ovom eksperimentalnom poslu valja ostaviti punu slobodu reditelju i ansamblu da ispitaju sve mogućnosti i iznađu najbolja rešenja.

***

Borislav Pekić (1930-1992), jedan od najznačajnijih pisaca srpske književnosti i mislilaca XX veka, romansijer, dramski pisac i filmski scenarista je 1948. godine, kao maturant, osuđen na petnaest godina strogog zatvora, pripadnik tada ilegalnog Saveza demokratske omladine Jugoslavije. Odležao je pet godina zatvorske kazne i ubrzo posle kratkih studija počinje da radi kao dramaturg i scenarista pišući scenarija za različita filmska preduzeća. Prema njegovom tekstu „Dan četrnaesti” snimljen je film koji je 1961. Godine predstavljao Jugoslaviju na filmskom festivalu u Kanu.

Godine 1965. Objavljuje svoj prvi roman „Vreme čuda” i od tada se posvećuje isključivo pisanju. Piše prozu, pozorišne, radio i televizijske drame. Za drugi roman, „Hodočašće Arsenija Njegovana” (1970), dobija Ninovu nagradu, ali za tadašnje vlasti postaje persona non grata i sprečen je da objavi svoja književna dela punih pet godina. „Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana” izlazi tek 1975. godine, a sotije „Kako upokojiti vampira” 1977, kao i roman „Odbrana i poslednji dani”. Njegovo kapitalno delo, saga-fantazmagorija „Zlatno runo”, objavljuje se u sedam tomova (1978–1986), za koje Pekić 1987. godine dobija „Njegoševu nagradu“. Žanr-roman „Besnilo” (1983), postaje bestseler, i pored „Sentimentalne povesti Britanskog carstva“ (objavljeno posthumno 1992) ostaje i dan danas njegova najčitanija knjiga. Sledi antropološki roman 1999 (1984) i roman-epos „Atlantida“ (1988), „Novi Jerusalim” 1988. godine. Autobiografsko- memoarskaproza „Godine koje su pojeli skakavci” (1987) u tri toma, dobija nagradu „Miloš Crnjanski“. Danas pod naslovom „Pisma iz tuđine”, prvobitno objavljeno u tri toma (1987-1991), spada u Pekićev publicistički stvaralački domen. 

Dela su mu prevođena na osamnaest jezika, a izdavačka kuća „Laguna“, prvi put u Pekićevom umetničkom stvaralaštvu, objavljuje njegova celokupna književna dela u 23 toma.

Borislav Pekić je autor oko trideset dramskih dela za pozorište, radio i televiziju, emitovanih i igranih na našim i stranim radio i televizijskim stanicama i pozorišnim scenama. Pozorišni komad „Korešpodencija” pisan po IV tomu njegove fantazmagorije „Zlatno runo“, beležio je 300 izvođenja za  24 godine na repertoaru Ateljea 212, i 1982. Godine dobija Sterijinu nagradu.

Bio je jedan od osnivača Demokratske stranke, potpredsednik, i član Glavnog odbora, dopisni član SANU, član Krunskog saveta, potpredsednik Srpskog PEN-centra, član Engleskog PEN-centra i  komentator srpskohrvatske sekcije BBC-ja.

Pekić je preminuo 2. jula 1992. godine u Londonu. Sahranjen je u Aleji velikana u Beogradu.

***

Borislav Mihajlović Mihiz rođen je u (Irigu 17. oktobra 1922. godine u svešteničkoj porodici. Književnik, kritičar, esejista, putopisac, dramaturg, pesnik, dramski pisac i polemičar, po završetku rata 1945. upisuje Filozofski fakultet, grupu za srpskohrvatski jezik i književnost u Beogradu. Po završetku studija 1949. zapošljava se kao asistent Vukovog i Dositejevog muzeja i na tom radnom mestu ostaje oko godinu dana.

Od 1951. do 1954. radi kao književni kritičar NIN-a, gde na svoja čuvena tri stupca tog lista nije bio zastupnik ideja i pravaca, već isključivo dobre literature. Potom, 1956. dolazi u Novi Sad za upravnika Biblioteke Matice srpske, značajne, krupne i složene organizacije i rukovodio je njome na svoj izuzetni način, rešavajući briljantno i energično zadatke koji nisu bili nimalo laki. 

Nemirni njegov duh vraća ga nazad u Beograd gde 1960. postaje umetnički savetnik Avala filma, da bi na tom radnom mestu ostao do 1963. godine, sarađujući sa filmskim stvaraocima iz zemlje i sveta. 

Godine 1967. postaje urednik Izdavačkog preduzeća "Prosveta", ali posle četiri meseca napušta ovu ustanovu zbog izdavačke politike. Sa Mirom Trailović stvara sada već kultno pozorište Atelje 212, i biva njegov umetnički savetnik od 1971. do 1983. godine.

Sarađivao je u listovima: NIN, Politika, Književne novine, Književna reč, Dnevnik, zagrebački Vjesnik, ljubljansko Delo, bečki Die Presse,u časopisima Letopis Matice srpske, Književnost, Savremenik, Delo i mnogim drugim u kojima je objavljivao članke, eseje, kritike, putopise, feljtone, intervjue.

Njegov veliki prijatelj slikar Mića Popović kazao je: 

„Postoje samo dva mišljenja, Mihizovo i pogrešno.”

Nosilac je mnogih književnih nagrada: Sterijina nagrada za dramu Banović Strahinja; Sterijina nagrada za dramatizaciju Nušićeve Autobiografije, Sterijina nagrada za adaptaciju Pekićeve Korešpodencije, Nagrada Marin Držić udruženja dramskih umetnika Jugoslavije za dramu Banović Strahinja; nagradu Biblioteke "Đorđe Jovanović" za knjigu kritike Portreti, nagradu "Miloš Crnjanski" za prvu knjigu "Autobiografija — o drugima"; nagrada "Čalabrčak" za esej "U znaku kukuruza".

Otišao je sa ovog sveta 15. decembra 1997. godine i sahranjen rodnom Irigu. Na to da nije postao član SANU lakonski je odgovorio: 

„Jebe mi se što nisam akademik!“

REČ REDITELJA - Gorčin Stojanović

Kaže Pekić: „Nikad nisam mario za scenu za koju se govorilo da živi zato što je sa nje dopirao zadah zagorele masti, ili se na njoj s užasavajućom monotonijom ređali izrežirani klišei koji su čoveku jasni i nepodnošljivi i u životu, a tehnika u gledalište uduvava ledenu promaju ventilatora da nam dočara zimu. Ne tvrdim da me izvesne epizode izvesnih naturalističkih, verističkih, dokumentarističkih, realističnih režija nisu uzbudile, naravno da jesu, ali se to isto može reći i za svaki odgovarajući prizor iz života. Za tako nešto nisam se morao izlagati troškovima. Jer, najzad, najbolji način da čovek gleda rđave drame jeste – život. Kad hoću da vidim dobru, ja onda idem u pozorište i gledam – Umetnost.“

Ne sme se, dakle, imati manji zahtev od ovog, pri prilaženju, ma koliko opreznom, a ipak posve zanesenom, Pekićevu delu. Ono se, uostalom, sâmo otvara, ukoliko je čovek dovoljno spreman na izazov igre. Jer, o igri je reč. Pekićeva igra s teatrom, baš kao i sva njegova literatura koja je uvek – igra, jest igra duha, igra stvaranja svetova koji, možda ili uistinu, ne postoje ili nisu postojali, ali su, svejedno stvarni. Uostalom, odavno je znano da je stvarnost pozornice stvarnija od stvarnosti. I uvek manje dosadna.

Možda zato u teatru najviše volim teatar?

KOREŠPODENCIJA

Igraju:

Branislav Lečić, Simeon Njegovan, Lupus, deda

Slavko Štimac, Simeon Njegovan, Hadžija, sin Lupusov

Anica Dobra, Milica Njegovan, Hadžijina žena

Joakim Tasić, Simeon Njegovan, mladi gazda

Jelena Stupljanin, Julijana, Juliška Tolnaj

Branko Vidaković, Šamsika Tot i ostali

Pisac: Borislav Pekić

Dramatizacija: Borislav Mihajlović-Mihiz

Reditelj, scenograf, izbor muzike: Gorčin Stojanović

Kostimograf: Lana Cvijanović

Lektor: dr Ljiljana Mrkić Popović

Koreograf: Irena Šarović

Producent: Dragiša Ćurguz

Asistent scenografa: Ivana Krnjić

Asistent kostimografa: Lara Popović

Inspicijent i sufler: Goran Mladenović

Majstor svetla: Radovan Samolov

Majstor tona: Nikola Jovović

Garderober: Jelena Dunjić i Lidija Nikolić

Vlasuljar: Nijaz Memiš

Scenska maska: Dušica Vuksanović

Šminker: Marijana Golubović

Rekviziter: Vukašin Rakić

Autor plakata: Slavimir Stojanović

Autor video spota: Stevo Mandić

Dizajner: Aleksandra Ilić

Fotograf: Nikola Vukelić