Ko to tamo peva u Narodnom pozorištu u Beogradu

 

(Zlo ne sluti)

 

Kako dramu, uz to još i urnebesnu komediju i to neosporni klasik uspešno pretočiti u balet, pa makar on bio i savremen?

Kako biti tako bestidno drzak pa posegnuti za filmom (1980.) koji je u proglašen za najbolje ostvarenje srpske kinematografije XX veka? Čija je restaurirana (digitalizovana) kopija nedavno prikazana u Jugoslovenskoj kinoteci.

Kako antologijsko Kovačevićevo delo lišiti karakternih likova, unikatnih pojava (Bora Todorović, Taško Načić, Pavle Vujisić, Danilo Bata Stojković, Neda Arnerić, Slavko Štimac, Aleksandar Berček, Bora Stjepanović...) koji mu udahnjuju život i lišiti rečenica koje takvo delo determinišu?

Kako, elem, sve to prepustiti pokretu ma kako on zavodljiv bio?

Olakšavajuća okolnost bila je sjajna filmska muzika Vojislava Vokija Kostića. Dodatni bonus bilo je učešće Vlatka Stefanovskog i korišćenje neobičnih, priručnih instrumenata poput drombulja.

Uz to, za mnoge je odlazak na baletsku predstavu traumatičniji nego odlazak kod stomatologa. Još pamtim jednog pripitog pacijenta koji je na pitanje zubara što je došao pijan odgovorio:

„Pa trezan nikad ne bih!“

„upravo se narod sprema

sve razloge za put ima

samo sreće valjda nema“

E, za takve strašljive i nepoverljive ovaj komad je pravi uvod u čaroliju pokreta. Vizuelno zavodljiv, zarazno pitak i prijemčljiv pokret zasnovan na etno motivima muzičke matrice, fantastična režija i koreografija Staše Zurovca i i zombi šminka, skoro da vas tera da ustanete sa sediše i pridružite im se.  A oni tamo, na sceni osvetljeni svetlima reflektora, svi kao saliveni za reklame za kozmetiku ili CK veš. 

Birani kao za gardu, bez glavnih i sporednih likova. Dakle, sasvim pogodna priprema za ozbiljnija i klasičnija baletska ostvarenja. Po stilizaciji dramskog teksta na trenutke me je ovaj komad podsetio na  Fabrov Olimp  (po posvećenosti i po izrazitoj likovnosti), da bi čas kasnije asocijacija odlutala do „Mister dolara“ Pozorištana Terazijama (ples s folklornim elementima, etno muzika). 

I dok kultni film Slobodana Šijana započinje kretanjem čuvenog autobusa firme „Krstić“ po nekoj peščarskoj nedođiji, ova predstava nam donosi Helijeve kočije, koje se kreću po sceni, kao  što se  mitske svakodnevno kotrljaju preko neba. Da li će i ova kola, kao ona mitska zbog nečega zastati, u smutnim i nesigurnim vremenima, odgovor na to daje nam ova jednočasovna predstava. Ili ne daje?

Pokret je zasnovan na sjajnom muzici, libretu koji za centralni lajtmotiv ima pesma „Za Beograd“, obogaćenu, na primer prekrasnom romansom „Bele ruže, nežne ruže“, te pored komičnog uvodi i elemente poetskog, lirsko-sentimentalnog,  dok u pozadini čujemo marš zlokobnih vojničkih cokula i regutovanje redova,  koji se spremaju za odbranu od nakazne nemani koja se nadvila nad Evropom.

Vešto, svodeći scene na simbole i slobodne asocijacije, igrači nas vode kroz zbivanja u autobusu, od sahrane preko svadbe sve do zamrznute scene voajerističke seanse, od šlager pevača dovode nas do anđela (koji kao da je tek pristigao sa Traumatologije), ali i ogoljenog fašizma u korsetu, crnim čarapama sa halterima i SS šapkom i do same smrti (koju je u fimu ovekovečila misteriozna baba u crnom). Eros u službi tanosa. Da je živ Sigmund bi gromoglasno tapšao od radosti. 

Stoga, deluje da nije bilo ni malo teško dočarati sumanuti mentalitet naroda koji na ovaku pretnju odgovara lakonskom parolom „beri brigu na veselje“ (kontraverzna srpska reakcija na dolazak opasnosti), i u opuštenosti koja ima elemente raskalašnosti, da ne kažem i blagog ludila reaguje na stres uskovljen dolaskom tanosa i koji se domino efektom zarazno širi. Transfer ludosti.

To me vraća na 8. mart 1999. godine, kada smo se zaputili na Divčibare i proslavili Međunarodni dan žena. Pri povratku, autobus zastaje, a putnici između ta dva međaša, autobuskog sedišta i toaleta, hvataju se u kolo. Dve nedelje kasnije počele su da padaju prve bombe, po ko zna koji put u srpskoj istoriji. Kao da je svaka generacija na ovim prostorima osuđena na ratno iskustvo. I na sprdnju s svim životnim tegobama i nedaćama.

Zavesa se spušta i ubrzo podiže, mnogobrojni asambl nas pozdravlja, a mi im dugotrajnim i iskrenim aplauzom uzvraćamo i čestitamo, da bi potpom nastupio svojevrsni bis sa numerom „Za Beograd“, igrom i pesmom, koju publika prati kao bečka novogodišnje izvođenje „Radecki marša." Ludi smo, nema nam pomoći. 

Za razliku od filma, od Kovačevićevih uobičajnih obrazaca, u kojima mačo princip dominira balkanskim svetom, a žena se javlja kao statistička greška, grešno kobna (poput Eve), ovde je baletski asambl uslovljen savremenim zahtevima rodne ravnopravnosti,  a tragedija u okruženju neizrecivo lepog i pastoralno-idiličnog,  javlja se kao svojevrsno snoviđenje, koje se možda desilo a možda i nije. 

Posebnu draž ovoj predstavi daje i činjenica da smo je odgledali u društvu sa Nedom Arnelić, junakinjom istoimenog filma. I dok polako napuštamo pozorišnu dvoranu, iza zavese asambl smehom proslavlja još jednu uspešnu izvedbu. 

Po ideji Ljubivoja Tadića libreto predstave inspirisan je scenarijom istoimenog filma Dušana Kovačevića u režiji Slobodana Šijana.

Igraju: Mihajlo Stefanović, Goran Stanić, Dejan Kolarov, Miloš Marijan, Aleksa Jelić, Nicola Bianco, Taylor Clow, Raffaele Diligente, Sanja Ninković, Željko Grozdanović, Vladimir Panajotović, Čedomir Radonjić, Sebastian Held, Miloš Živanović, Davide Buffone, Marina Miletić, Dušanka Kaličanin,  Milica Jević Drndarević, Smiljana Stokić, Tijana Šebez, Dragana Nedić, Tatjana Tatić, Margarita Cheromukhina, Brankica Mandić, Rebecca Clow, Tamara Antonijević Spasić, Jasna Paunović, Marija Bajčetić, Tatjana Popović, Bojana Leko, Maja Varićak Antić, Denis Kasatkin, Igor Karakaš, Milena Ivić i Nada Stamatović.

Asistentkinja koreografa je Olja Zurovac, kostimografkinja Katarina Galić a scenograf  Žorž Draušnik.

Ovaj balet prmijeru je imao 22. decembra 2004. godine.

Staša Zurovac je rođen u Zagrebu 1973,  igrač, koreograf i reditelj, bivši prvak Baleta Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu. Diplomirao je u Školi za klasični balet u Zagrebu u klasi prof. Tatjane Lucić-Šarić. Usavršavao se u Sankt Peterburgu na Akademiji Vaganova, gde je diplomirao kod V. K. Onoške.

Od 1989. bio je član Baleta Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu gde je radio s brojnim koreografima svetskog glasa kao što su: Milko Šparemblek, Martino Müller, Ted Brandsen, Vasco Wellenkamp, Gagik Ismailian, Peter Breuer, Dinko Bogdanić, Patrick Delcroix i drugi.Od 1996. godine počinje da se baviti koreografijom i autorskim radom.

Od 1996. do 1999. godine kao igrač gostovao je u plesnoj trupi Compania Portuguesa de Bailado Contemporaneo čiji je umetnički direktor bio portugalski koreograf Vasco Wellenkamp. S tom trupom postavio je i svoje koreografsko delo San zaručnice (na muziku Jeana Marca Zelwera i Tom Waitsa) koje je izvedeno na svetskoj izložbi EXPO 98 u Lisabonu. Godine 1999. s istom trupom ostvario je i svoje koreografsko delo Molim te, probudi me! (muzika Tom Waits), koje je potom izvedeno i u HNK u Zagrebu, a za koju je 2000. godine dobio Nagradu Hrvatskog glumišta za najbolje ostvarenje mladog umetnika do 28 godina.

Godine 2001. s koreografom Markom Boldinom osnovao je Atelier Coréographique, te u koprodukciji s HNK u Zagrebu i INK u Puli postavio koreografiju Bogovi su ljuti (Les Dieux sont fâchés, muzika Jean Marc Zelwer).

U novembru 2003. postao je upravnik Baleta HNK Ivana pl. Zajca u Rijeci. Tu je dužnost obavljao je do aprila 2012. godine.

U decembru 2004. godine postavio je celovečernji balet  Ko to tamo peva?, prema istoimenom filmu Slobodana Šijana i scenariju Duška Kovačevića te  na muziku Vojislava Vokija Kostića, za Balet Narodnog pozorišta u Beogradu. Za tu je predstavu nagrađen Nagradom Dimitrije Parlić Udruženja baletskih umetnika Srbije, Nagradom grada Beograda i Godišnjom nagradom Narodnog pozorišta u Beogradu. 

U februaru 2005. godine postavio je celovečernji balet Marquezomania, prema motivima romana Sto godina samoće G. G. Marquesa, za Balet u HNK Ivana pl. Zajca u Rijeci.

U martu 2006. godine za Balet Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu postavio je celovečernji balet Božanstvena komedija (Paradiso, Purgatorio, Inferno), na odabranu muziku Wagnera, Puccinija, Arvoa Pärta, Schuberta, Jean Marca Zelwera.

U martu 2008. godine postavio je celovečernji balet Danse macabre  na muziku Marjana Nećaka, inspirisan romanom Hazarskim rečnikom M. Pavića, za Balet HNK u Zagrebu.

U aprilu 2009. godine postavio je celovečernji balet Proces na muziku Berislava Šipuša, prema istoimenom romanu F. Kafke, u koprodukciji Baleta HNK Ivana pl. Zajca u Rijeci i Muzičkog Biennala Zagreb. Za ovo delo osvojio je najviše državno priznanje u kulturi, Godišnju nagradu Vladimir Nazor Ministarstva kulture RH.

U decembru 2011. godine postavio je celovečernji balet Severna bajka (Peer Gynt, E. Grieg) za zemunski Opera & Theatre Madlenianum.

U aprilu 2012. godine postavio je celovečernji balet Mileva Ajnštajn na muziku Marjana Nećaka prema motivima drame Vide Ognjenović, za Balet Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.

U avgustu 2012. godine napravio je koreografiju za dramu Pokojnik B. Nušića, u režiji Lenke Udovički u produkciji Kazališta Ulysses.

U februaru 2015. napravio je koreografiju i scenski pokret za Razbijeni krčag u režiji Igora Vuka Torbice, u Jugoslavenskom dramskom pozorištu. Na Danima satire Fadila Hadžića dobio je posebno priznanje za koreografiju i scenski pokret.

U martu 2015. napravio je koreografiju i scenski pokret za predstavu Jučer sam se sjetio plave u režiji Petre Radin za Kazalište slijepih i slabovidnih Bolji život u Zagrebu.

U julu  2016. postavio je celovečernju autorsku predstavu Satovi plesa za odrasle i napredne na muziku Marjana Nećaka, prema istoimenom romanu Bohumila Hrabala.