„Poznato je
da svaka posledica
ima svoj uzrok,
i to je univerzalna
istina, međutim, nije moguće izbeći određene greške u prosuđivanju, ili
najobičnijem prepoznavanju, jer se dešava da pomislimo kako ova posledica
potiče od ovog uzroka, a zapravo je uzrok drugi, daleko od domašaja rasuđivanja
koje imamo na raspolaganju i od nauke koju mislimo da posedujemo.“
Svedoci smo političkog odvajanja
ostrva na kojem su Republika Irska i Ujedinjeno Kraljevstvo. Ovo potonje bi da
se razjedini od Evropske unije. Nobelovac, Žoze Saramago je čovek vizije.
Predvideo je to. Ali je ipak za predmet svog romana uzeo rodno poluostrvo. I
otkinuo ga simbolički od Evrope. Pa kao u nekom naučnom eksperimentu promatrao
šta se dešava. radoznao neki čovek.
U ovoj pitkom političkoj
alegoriji, na početku romana prisustvujemo fizičkom odvajanju Pirinejskog
poluostrva od ostatka kontinenta. Tada Portugalija, koju je Evropa zanemarila,
zajedno sa Španijom počinje da pluta prema severu Atlantika, dok Vladu
nacionalnog spasa hvata panika a turisti i investitori beže sa novog,
otcepljenog ostrva glavom bez obzira.
Petoro stanovnika (dve žene i tri
muškarca), svako za sebe, doživljavaju redak fenomen koji je, kako veruju,
povezan sa otcepljenjem: jedno pravi neizbrisivu liniju na tlu zemlje, drugo
postaje ljudski seizmograf, treće otkriva beskrajnu čarapu...
Posle niza slučajnosti, kao i
odanosti jednog bezimenog psa – petoro ljudi i pas se nađu zajedno na okupu i
otpočinju da čergare otcepljenim delom kontinenta u potrazi za uzrocima i
smislom ovog odvajanja, a autor, u svom poznatom stilu i prepoznatljivim
sopstvenim pravopisom, celu priču obavija mitovima, bajkama i osećanjem
tragične sudbine čovečanstva.
Izdavač: Laguna
Žoze Saramago (1922, Azinjaga – 2010, Kanarska ostrva), portugalski
pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1998. godine, rodio se u
siromašnoj seljačkoj porodici bezemljaša, mukotrpno se školovao i završio
mašinbravarski zanat u srednjotehničkoj školi u Lisabonu, gde se njegova
porodica preselila kad je Saramagu bilo dve godine. U toj školi je, „za divno
čudo, u nastavnom planu u to vreme, iako orijentisanom na tehničke nauke, bio
pored francuskog i predmet portugalski jezik i književnost. Pošto kod kuće
nisam imao knjiga (sopstvene knjige, koje sam sâm kupio, od para koje sam
pozajmio od prijatelja, stekao sam tek u svojoj 19. godini), udžbenik
portugalskog jezika, sa svojim antologijskim karakterom, otvorio mi je vrata
književnog stvaralaštva“ (Autobiografija). Radio je kao automehaničar, referent
u Zavodu za socijalno osiguranje, novinar, prevodilac, književni kritičar,
kolumnista i urednik u više portugalskih dnevnih listova. Kao zamenik direktora
jutarnjeg dnevnika „Diário de Nóticias“ smenjen je posle vojnog puča 1975. i
otad se potpuno posvetio književnosti.
Posle napada i cenzure portugalskih konzervativnih vlasti na njegov roman
Jevanđelje po Isusu Hristu 1991. godine, koje su sprečile njegovu kandidaturu
za Evropsku književnu nagradu, preselio se na španska Kanarska ostrva, gde je
umro 2010. godine od posledica upale pluća.
Svoj prvi roman Zemlja greha
objavio je 1947. Posle toga, do 1966, nije prisutan na portugalskoj književnoj
sceni. Od 1955. do 1981. bavio se novinarstvom i prevođenjem (Per Lagerkvist,
Žan Kasu, Mopasan, Andre Bonar, Tolstoj, Bodler, Anri Fosijon, Žak Romen,
Hegel, Rejmond Bajer i dr.). Kao urednik u jednoj lisabonskoj izdavačkoj kući,
upoznao je i sprijateljio se sa najznačajnijim savremenim portugalskim piscima
toga doba, pa je objavljivanje zbirke Moguće pesme 1966. označilo njegov
povratak u književnost. Otad slede brojne njegove zbirke pesama, romani, zbirke
priča, kritike i politički tekstovi koje je objavljivao kod najznačajnijih
izdavača i u poznatim portugalskim književnim i dnevnim novinama: Verovatno
radost (pesme, 1970), Priče s ovog i s onog sveta (1971), Putnička torba
(priče, 1973), Godina 1993 (poema, 1973), Beleške (politički članci, 1974),
Gledišta iznesena u DL (političke polemike protiv diktature, 1974),
Kvaziobjekat (zbirka priča, 1978), Putovanje kroz Portugaliju (putopis, 1981) i
romani Priručnik slikarstva i kaligrafije (1977), Samonikli (1980), Sedam
Sunaca i sedam Luna (1982), Godina smrti Rikarda Reiša (1984), Kameni splav
(1986), Povest o opsadi Lisabona (1989), Jevanđelje po Isusu Hristu (1991),
Esej o slepilu (1995), Sva imena (1997), Pećina (2001), Udvojeni čovek (2003),
Esej o vidovitosti (2004), Smrt i njeni hirovi (2005) i Kain (2009). Napisao je
i drame Noć (1979), Šta da radim sa ovom knjigom? (1980), Drugi život Franje
Asiškog (1987) i In Nomine Dei (1991).
Pristupio je Portugalskoj
komunističkoj partiji 1969. ali je sebe smatrao pesimistom i ateistom.
Saramagov anarhokomunizam i oštra kritika monarhizma i katolicizma, kao i
njegov politički angažman, kritika Evropske Unije i Međunarodnog monetarnog
fonda podstakli su neke kritičare da ga uporede sa Orvelom: „Orvelova odbojnost
prema Britanskoj imperiji istovetna je sa Saramagovim krstaškim ratom protiv
imperije u vidu globalizma.“
Pre dodeljivanja Nobelove nagrade
1998, dobio je 1995. Kamoišovu nagradu,
najprestižniju nagradu za pisce portugalskog književnog izraza.
Нема коментара:
Постави коментар