У четвртак, 25. јануара на
Великој сцени (19:00) биће изведена опера Ђ. Вердија „ОТЕЛО“ под диригентском
палицом Ане Зоране Брајовић. У улози Дездемоне дебитоваће Ана Петровић. Насловну
ролу певаће тенор Душан Плазинић, баритон Драгутин Матић биће у улози Јага.
У ансамблу су и Maрко Живковић
(Касио), Слободан Живковић (Родриго), Љубица Вранеш (Емилија), Свето
Кастратовић (Лодовико), Љубодраг Беговић (Монтано) и Предраг Глигорић (Гласник).
У представи учествују Оркестар и Хор
Опере Народног позоришта у Београду.
Редитељ Паоло Бајоко к.г. (Италија).
Сценограф Невенка Видак. Видео продукција Петар Антоновић.
Опера у четири чина „Отело“,
премијерено је изведена 22. новембра 2015.
После Аиде, која je први пут
изведена у Каиру 24. децембра 1871. године, приликом отварања Суецког канала,
наступила je у Вердијевом стваралаштву пауза од скоро шеснаест година. Мислило
се да je велики маестро, већ одавно стар, дефинитивно напустио стваралачки рад
и да je за њега дошло време да буде један од оних стараца за које je Манцони
рекао да „отварају своју душу чистим и невиним мислима гроба“. Међутим, стари
Верди за време ове паузе и ћутања од шеснаест година трансформирао се у једног
новог и подмлађеног уметника, који je у седамдесетчетвртој години дао своје
ремек-дело, Отела.
Идеја да компонује потресну
Шекспирову трагедију одавно je преокупирала Вердија. Унутрашњи рад његове мисли
и његовог духа око Шекспировог сижеа морао je бити дуг и сложен; компоновање
пак саме опере било je, као увек, врло брзо. Може се замислити колико je било
интересовање не само у Италији, него у целом свету, када се чуло да Верди
компонује Отела или Јага, како je најпре изгледало да ће се ново дело звати.
Узалуд се стари маестро трудио да објави да не ради ништа ново, да музика
захтева „младост чула, жестину и жар крви и пуноћу живота“, да су „деца стараца
рахитична и анемична“. Цео свет je знао да Верди има још младост душе и духа,
да je његова крв још топла, да још ужива сву пуноћу живота; цео свет je био
сигуран да овај старац још може да подари живот здравој и снажној деци, да
створи нова и велика дела.
И заиста, Отело je изведен 5.
фебруара 1887. године на сцени миланске Скале. To je била нова велика победа
латинског генија који je знао да се прилагоди новим тенденцијама и новим
законима модерне уметности, промени укуса, и да искористи сав прогрес
композиционе технике, али у исти мах да сачува своју пластичност, своју топлину
и свој тип. Ово није први пут да Верди компонује један Шекспиров сиже. Тридесет
и седам година пре Отела он je компоновао Магбета, дело неједнаке вредности,
које je имало само осредњи успех. Доцније, пре него што се решио да ради Бал
под маскама, бавио се проблемом компоновања Краља Лира. Овога пута Вердијев
млађи савременик и његов либретиста Ариго Боито знао je и умео да сједини
Шекспира и Вердија у једно ремек-дело достојно једног и другог. Песник, уз то и
сам композитор, човек који je имао тачно схватање драмских и музичких
могућности једног доброг либрета, Боито, створио je најбољи оперски текст који
je написан после Вагнерове смрти. Рађен пo Шекспиру, Боитов либрето има
местимично више јединства и контраста. Да поменемо најпре љубавни дует првог
чина. Већ je Зонентал приметио да у Шекспировом Отелу недостаје интимна љубавна
сцена између Дездемоне и Отела, која би значила контраст и дубљу мотивацију
сценама љубоморе. Код Шекспира, Отело испољава своју љубав свега у неколико
речи; самог са Дездемоном видимо га искључиво као њеног мучитеља и убицу.
Љубавни дует при крају првог чина, поред тога што je у драмском ткиву испунио
ту празнину, пружио je прилике Вердију да напише неколико искрених и дубоко
проживљених мелодијских фраза, које ће се, као реминисценција и лајтмотивски
детаљ у партитури, поновити при завршној сцени уморства Дездемоне.
Поред тога, у четвртом чину, једном
од најлепших у оперској литератури уопште, Боито je спојио сцену са Емилијом са
сценом уморства избацујући Родригово убиство. Ha тај начин радња je добила више
јединства, a драмска конструкција чина више целине. Најзад, чини нам се да je
Боито другачије поставио карактер Jara. Код Шекспира, Jaгo je интригант.
Подлога те интриге je његова запостављеност у каријери. Код Боита, међутим,
Jaгo, je, у чувеном „Креду“, подигнут до симбола зла, „до демонског управљача
судбине“. Верди je у Отелу остварио реформу музичке драме на основама које се
разликују од Вагнерових принципа. Он je хтео да дође до циља, како je сам
говорио, „другим путевима и кроз друга врата“ и да створи тип музичке драме нов
и модеран, али у суштини италијански и латински. Ако je у изграђивању драмске
целине чина и активирању оркестра следио Вагнерове музичко-драмске принципе, у
музичком постављању карактера личности и цртању њихових психолошких профила,
Верди je, као јужњак и Италијан, остао веран типичној латинској концепцији
мелодијског остваривања опере. И у Отелу je мелодијска линија носилац драмског
израза, само што се она таласа над једним покретљивијим оркестарским ткивом у
којем je јаче наглашен драмски момент. Његова топла и распевана мелодика, у
којој je остварен чвршћи однос речи и тона, и његови детаљније студирани
речитативи, остали су по инспирацији чисто италијански и сачували латинску
елеганцију и чистоћу.
Од значајних места у партитури
Отела треба поменути снажну и драматичну сцену буре на почетку првог чина, у
којој je младалачки темперамент седмадесетогодишњег Вердија дошао до пуног
израза и која пo акцентима и ефекту достиже грандиозни опис буре и олује у
уводу Вагнерове Валкире, Јагову и Касијеву напитницу, љубавни дует који се
одвија у опојној атмосфери медитеранске звездане ноћи са прекрасном и
незаборавном мелодијом која се пење до висина тристановских љубавних сцена,
затим сцену између Jaгa и Отела, изванредну пo експресији скривених душевних
покрета, демонски Јагов „Кредо“, причу о Касијевом сну, у којој се Верди хармоничар
показује у новој светлости, чувени квартет у којем су на једној хармонској
основи остварена четири разнородна расположења: страх Дездемоне, црне слутње
Отела, узнемиреност Емилије и тријумф Јага, затим терцет о марамици, два
узбудљива Отелова монолога и најзад, као круна свега, четврти чин, у чијој
музици чудно звуче ноћне мистерије природе, љубав, страх и сумња: Дездемонина
дечја песмица, њена вечерња молитва, узбудљиви трагични крај Отела са последњим
звуцима дивне љубавне мелодије дуета из првог чина.
Ана
Петровић, сопран, завршила је дипломске и специјалистичке студије на
Факултету музичке уметности у Београду у класи професора Николе Китановског. На
Филолошком факултету у Београду, на катедри за енглески језик и књижевност,
завршила је дипломске и мастер студије.
Током школовања, освојила је низ
првих награда на домаћим такмичењима. Факултет музичке уметности у Београду јој
је доделио награду из фонда Јелена Михаиловић 2008. године, а проглашена је за
студента генерације на одсеку за соло певање за школску 2008/2009. годину.
У оквиру пројекта „Пут ка
Белканту“ од 2005. до 2009. године наступала је на великом броју концерата у
Београду и широм Србије. У оквиру истог пројекта, редовно је наступала као
солиста са Уметничким ансамблом Војске Србије “Станислав Бинички” . У драмској
представи „Амадеус“ у режији Алисе Стојановић у Београдском драмском позоришту,
играла је улогу Вентичелија током пет позоришних сезона. Лета 2010. била је
ступендиста летње школе Универзитета у Бечу. Захваљујући боравку на том мастер
класу, добила је прилику да усавршава вокалну технику са професором
Универзитета у Бечу, Герхардом Каријем и корепетитором бечке „Волкс“ опере,
Клаусом Бушом. Од септембра 2010. до септембра 2012. године, била је члан је
оперског студија „Борислав Поповић“ који су водили примадона Радмила Бакочевић,
диригент Дејан Савић и редитељка Ивана Драгутиновић Маричић. Током 2012. и
2013. похађала је мастер клас баритона Давида Бижћа. Поред многобројних
солистичких концерата које је одржала у Београду и широм Србије, наступала је у
Аустрији, Словенији и Немачкој. У јануару 2013. године, певала је у филму
корејског редитеља Сагмана Кима. Од фебруара 2013. године наступа у улози
Папагене у Моцартовој опери “Чаробна фрула” у оперској кући “Мадленијанум” у
Београду. Маја 2013. одржала је низ солистичких концерата француске музике, од
којих је најзначајнији у великој Сали Коларчеве задужбине са пијанисткињом Јеленом
Ђајић Левајац. Лета 2013. била је стипендиста међународне летње школе у
немачком граду Бесков. Добитница је награде за најбољу интерпретацију те летње
школе. Септембра 2013. учествовала је на првом фестивалу руске музике “Бољшој”
на Мећавнику, који је основао Емир Кустурица по угледу на филмски фестивал
“Кустендорф”. Од фебруара 2014. године наступа у опери „Љубавни напитак“ у
улози Ђанете у “Мадленијануму” у Београду. Са баритоном Стефаном Хаџићем и
пијанисткињом Јеленом Ђајић Левајац одржала је концерт у свечаној сали
Скупштине града у организацији „Драгстора озбиљне музике“ и Културног центра
Београда, фебруара 2014. Лета 2014. године је поново као стипендиста
учествовала на међународној летњој школи у Бескову, Немачка. Ради као професор
енглеског језика на Универзитету Сингидунум у Беграду, на Факултету за медије и
комуникације
Паоло Бајоко је рођен 1952. у Италији. Студира музику, класичан и
модеран плес. Дипломирао је 1980. на Катедри за архитектуру, са темом Рођење
италијанског театра. Режију и глуму је учио у позоришту Јержија Гротовског и
Один театру Еуђенија Барбе. Основао је своје позориште 1980. и током следеће
деценије је на сцену поставио више од тридесет класичних и модерних драма
Бокача, Шекспира, Сервантеса, Казанове, Игоа, Диме, Лорке, Брехта...
Учествовао је у продукцији филма
Травијата (1982) са Пласидом Домингом и Терезом Стратас, у режији Франка
Зефирелија; ово искуство га је определило за каријеру режисера, сценографа и
костимографа у опери, коју почиње 1988. Режирао је преко десет опера у Лирском
театру у Сполету (Италијанка у Алжиру, Служавка господарица, Травијата...), две опере за фестивал Мађо музикале у Фиренци
(Росинијева Срећна превара и савремена опера Perso per Perso Бађанија), као и
Вердијевог Фалстафа у Театру „Верди“ у Сасарију. Следи неколико истакнутих оперских
продукција у Јапану (Перголезијева Служавка господарица и Керубинијев Il
Giocatore – 2002; нова продукција
Травијате у Кјоту – 2003; Травијата је 2004. била веома добро примљена у Токију
и Осаки, а гостовала је и у 12 већих јапанских градова). Као редитељ и
сценограф потписује веома успешну продукцију Вердијевог Атиле у Опери у Риму,
2005. У миланској Скали режира серијал од 25 епизода о Марији Калас и учествује
у планирању Изложбе поводом обележавања 20-годишњице њене смрти. У Опери „Карло
Феличе“ у Ђенови, организовао је велику манифестацију у част Марије Калас и
њене интерпретације Изолде у Вагнеровој опери Тристан и Изолда. Поново режира
Травијату у Вердијевом театру у Месини, Белинијеву Норму у Корејској
националној опери у Сеулу и Љубавни напитак у оперским кућама у Даејеону, Даегу
и Гојангу, у Кореји (2009). У Националном театру Кипра 2011. режира Еурипидове
Баханткиње; а од 2012. до 2014: Трубадур и Кармен за Фестивал у Толентину, Дон
Ђовани за Фестивал у Нарнију, Livietta e Tracollo за Фондацију „Брунело
Кучинели“, организује Омаж Каласовој и
Висконтију, специјалну представу у вили Лукина Висконтија (на острво Искју),
води радионицу са младе америчке оперске певаче у Њујорку. У мају 2015. је
режирао Livietta e Tracollo у Монголској народној опери, у Улан Батору, а у
октобру Риголета за Међународни оперски фестивал у Даегу, Кореја. Учествовао је
на међународним фестивалима у Француској (Тур и Руано), Грчкој (Солун), Шпанији
(Барселона), Мађарској (Будимпешта) и на фестивалима у Италији. Уз режисерску,
сценографску и костимографску каријеру, био је професор извођачких уметности и
режије на Универзитету у Перуђи; две његове драме су имале великог успеха код
критике и публике и објављене су у Позоришном магазину „Сипарио“; аутор је
сценарија за телевизију и филмове; пројектовао је и саградио нови театар на
отвореном са 1800 седишта за Оперски фестивал у Нарнију, који је свечано
отворен Вердијевом Аидом у његовој режији (2006).
Нема коментара:
Постави коментар