XXIII FAF - Kad dan nije imao ime

„Budućnost Balkana je u ženama!“

Odbačeni kliker kao metafora odrastanja. Odrastanja bez sazrevanja. Seks bez emocija. Opijanje kao anestezija. Statičnost. Beziražajnost. Odbačenost i nebriga društva o mladima. 

Film je inspirisan stvarnim događajem, ali  se ne bavi njegovim političkim konotacijama. Niti policijskim koja ga u svojim spisima vodi pod imenom "Monstrum". Bavi se ljudima, njihovim sudbinama. Radile su ga žene, ali neka vas to ne zavara. Nema nežnosti, nema poštede.Videćete jedan brutalno iskren film, možda čak iz muške perspektive, koji hirurški analitično preispituje međunacionalne i kulturološke tenzije koje postoje na tlu današnje Makedonije. Zaranja u maglovit svet tinejdžera, koji ne uviđaju nikakvu perspektivu, koji su otuđeni, ne razmišljaju ni o čemu i nemaju nikakvih moralnih skruptula. Nikakvih kočnica. Nijihovo nakupljeno nezadovoljstvo eskalira u agresivnost.  

Ovaj film kritički i bez padrona sagledava odnos savremenog makedonskog društva prema roditeljima, invalidima, ženama, drugim nacionalnostima i religijama. Odnos prema različitosti. 

Elma Tataragić, jedna od scenaristkinja  konstatuje: 

"Nikoga nije zanimalo ko su ti ljudi. Čime su se bavili, koju su muziku slušali, u koju su školu išli... To je postalo jedno nacionalno pitanje, što je nešto najgluplje. Mi smo pošle s te ljudske strane."

Scenografija po mračnjaštvu  podseća na „Ne gledaj mi u pjat“. Bizarni prostori, nedovršene kuće, sivi, prljavi zidovi, mrak i svetlost se i ne nazire ni u naznaci. Glumci sumanuto i bez zazora lupaju svojim sudbinama o te štrokave zidove, ne pronalazeći rešenje, niti ikakav smisleni izlaz iz svojih životnih lavirinata. Klaustofobija koja se može osetiti, udahnuti, koja sabija pluća uz pleksus. Sa direktorkom fotografije Agnès Godard Teona Strugar Mitevska se upoznala na Manaki filmskom festivalu. Kaže za nju da je konceptualista, da voli da postavlja pitanja. Sve to doprinosi da ovaj sjajan film shvatite sasvim lično. 

Dan pre Uskrsa 2012, precizno poređana tela četiri tinejdžera, svako sa po rupom od metka u glavi, pronađena su blizu jezera Smiljkovac u okolini Skoplja. Oni su samo išli na pecanje… s kojeg se nisu nikada vratili. 

Nacija je bila šokirana. Glasine su se raširile...

Vrtimo se u krug, ponavljamo već načinjene greške, nikako da se iskobeljamo iz vrzinog kola. 

Ivan Vrtev Soptrajanov kaže da se prijavio zajedno sa još trista ljudi na kasting. Bilo je više krugova selekcije i na kraju je izabran. Kaže da je proces bio dug, trajao nekoliko meseci. Kasting je počeo u oktobru,  a probe su započele u  martu. Na njima nisu radili samo na tekstu, već su dosta razgovarali, obilazili neke lokacije i družili se, tako da je bilo veoma interesantno. Lik koji tumači je njegova sušta suprotnost, proizvod mačo kulture, alfa mužjak ali mu malo fali da to zaista bude. Zapravo reč je o očerupanoj mačo kulturu. Kao okoreli mizentrop veruje u budućnost mladih i kaže:

„Biće gore dok ne bude bolje!“

Kada je dobio scenario, Hanis Bagashov je čitao „Jade mladog Vertera“, te su delići Geteovog lika završili i u liku koji tumači. Nisu pokušavali da rekostruišu likove stvarnih aktera te tragedije. Za razliku od Ivana, Hanis svoju budućnost vidi u Pragu ili Nemačkoj.

Igora Postolova, hendikepiranog, talentovanog mladića pronašli su na samom jugu Makedonije, u Berovu. Izabrali su ga između dva kandidata. Postao je idol i ikona te populacije izjavivši:

„Mi imamo pravo da postojimo. Ako ja mogu može svako!“ 

Posle uspešne svetske premijere na Berlinalu, na ovogodišnjem XXIII Festivalu autorskog filma ovo ostvarenje je ponelo nagradu srpskog ogranka FIPRESCI za najbolji film u Glavnom programu.

U vreme kada živimo u bezdušnom i depresivnom svetu, koji obeležavaju neprekidni sukobi, nerazumevanja i krize veliko je pitanje koliko možemo i sa kojom količinom empatije da gledamo i razumemo ovakve filmove?  I šta iz njih izvlačimo? Što već ne znamo, ali opet...

U Makedoniji film je dočekan na nož, krenule su politčke manipulacije, medijski linč da se film blokira. Mitevska kaže:

„Preko noći sam osedela kada se film pojavio u Makedoniji. Jedva sam preživela sve što se događalo. Učinjeno je sve da ne bude makedonski kandidat za Oskara.“

Šta je to toliko smetalo u ovom filmu? Šta je toliko bolo oči?

To, što ne podleže pritiscima. Što ne donosi ustaljeni prikaz. Što je prekritičan. izgleda da se očekivala  tapiserija za zid, turistička razglednica,  a problemi da se gurnu pod tepih.

No, i ovakve rekacije, Elma Tataragić vidi kao pozitivne. Kao neophodna previranja u društvu. Za razliku od Bosne gde je publika apatična i sve se može. 

Teona Strugar Mitevska i Elma Tataragić su saradnju započele u Bitolju. Kažu spajaju nas ovde u regione lepe, ali i ružne stvari, zajedničko iskustva. Nasilje u raznim pojavnim formama, koje se javlja i u novim oblicima. Metastazira. Uvuklo se u sve pore društva. Porazumeva se. Toleriše se. Navikli smo se na njega.  

Autorke najavljuji novi zajednički film- ženske priče iz balkanskog društva.

    Originalni naziv: KOGA DENOT NEMASE IME

    Godina: 2017

    Žanr: drama

    Zemlja: Makedonija

    Trajanje: 93 minuta

    Režija: Teona Strugar Mitevska

    Scenario: Teona Strugar Mitevska, Elma Tataragić

    Uloge:: Leon Ristov, Hanis Bagashov, Stefan Kitanovic, Dragan Mishevski, Ivan Vrtev Soptrajanov, Igor Postolov, Perunika Kiselicki, Ines Hodic, Erina Poplavska, Labina Mitevska.

Reditelj i scenarista, Teona Strugar Mitevska, rođena je 1974. godine u porodici umetnika u Skoplju, u Makedoniji. 2001 godine je završila Master studije filmske umetnosti na prestižnoj Tiš školi umetnosti pri Univerzitetu u Njujorku. Njen igrani film „Ja sam iz Titovog Velesa“ je bio prikazan na festivalu Berlinale – i na preko 80 festivala širom sveta – kao i film „Žena koja je obrisala suze“.

Elma Tataragić rođena je u Sarajevu 1976. godine, gde je i diplomirala dramaturgiju na Akademiji scenskih umetnosti u Sarajevu i magistrirala doktorirala film i književnost.  Selektor je takmičarskog programa Sarajevskiog filmskog festivala. Generalno je sekretar i član Udruženja filmskih autora BiH, član Evropske filmske akademije. Objavila je knjigu o scenariju i radi kao scenarista za Eurimages, kao i savetnika Evropske filmske akademije. Njen autorski kratkometraži prvenac je film „Sjećam se“. Zajedno sa redatelkom Teonom Strugar Mitevskom potpisuje koprodukciju „Kada dan nije imao ime.“