MAĐAR(SKI) / MAGYAR / HUNGARIAN U BITEF TEATRU

MAĐARSKO DRŽAVNO POZORIŠTE ČIKI GERGELJ / CSIKY GERGELY ÁLLAMI MAGYAR SZÍNHÁZ, Temišvar, Rumunija i POZORIŠTE KOSTOLANJI DEŽO / KOSZTOLÁNYI DEZSŐ SZÍNHÁZ, Subotica, Srbija

Što se tiče etničkog identiteta kao osnovnog identiteta, kako god pokušavali da ga opišemo ili definišemo različitim, suštinskim obeležjima, na kraju dolazimo do zaključka da ga određujemo kao jezički identitet. To je takoreći jedina konkretnost.

Ljude koji žive manjinski život istovremeno određuje sopstvena manjinska, koliko i većinska zajednica, a na kraju krajeva i takozvana matična država. Manjinski ljudi ne mogu da budu nešto drugo, s obzirom da ih iz svih pravaca neprekidno i prenaglašeno opterećuju tom činjenicom.

 Zbog različitosti i osećanja dužnosti neprestano su suočeni sa identitetom koji im određuje i većinski narod i sopstvena manjinska zajednica. Manjinski čovek ne može da bude nešto drugo. I na paradoksalan način upravo zbog toga postaje nešto drugo. On je u stvari metafora drugačijosti. Ne pripada ni tamo ni ovamo.

Nema svoju domovinu. 

Ima, međutim, osećaj posebnog identiteta koji je teško opisati. Dok istovremeno svet posmatra sa kompleksom inferiornosti i superiornosti. Podređen je, a ipak s osećanjem nadmoći gleda na stvari. Hoće da bude prihvaćen, a da istovremeno ostane nešto drugo. Na isti način na koji predstavlja drugačiji etnički identitet želi da dozvoli sebi luksuz drugačijosti, isto kao i ljudi koji to mogu sebi da dozvole.

U suštini mnogo puta smo već prikazivali po čemu smo drugačiji, a po čemu slični i takoreći vam već blasfemično guramo pod nos sve što smatramo da je istina o vama, kao i o nama. Stereotipi, velike istine, kritike, nedostatak, poraz ili pobeda političke, tačnije društvene odgovornosti ovde i sada ne predstavljaju više od inspiracije, nisu važnije od teme o negiranju jednog govornog, etnički omeđenog jezik.

Ukoliko se to ne razume na mađarskom jeziku, razumeće se na drugi način. Mađarski jezik ionako razumeju samo Mađari. Ne zanima me šta je ono što nam je zajedničko ili šta nas razlikuje. Na kraju krajeva svrha jezika nije da prenosi etničke sadržaje, mnogo više je način da se progovori o univerzalnim temama, da se izrazi sveobuhvatna ljudskost.

Na kraju krajeva o tome se i radi u predstavi. 

O jednom ljudskom jeziku.

O jednom ljudskom i pozorišnom govoru.

Ovaj pozorišni događaj postoji i u predjezičkom i u postjezičkom stanju.

I to je istinito kao estetika i poezija jezika. Ne želi rečima da pripoveda, niti da bude ispričan. Zašto?

Predstava nije na mađarskom jeziku. Prevod nismo obezbedili.

 

10. decembar, 20h

MAĐAR(SKI) / MAGYAR / HUNGARIAN

Reditelj: Andraš Urban / Urbán András

Kompozitor: Irena Popović
Koreograf: Aniko Kiš / Kiss Anikó
Kostimograf: Marina Sremac

Maske: Daniela Mamužić
Instruktor psihodrame: Boris Telečki
Dramaturg: Kornelia Goli / Góli Kornélia

Igraju:

Aniko Kiš / Kiss Anikó

Emeše Nađabonji / Nagyabonyi Emese

Boris Kučov Kucsov Boris

Imre Elek Mikeš / Mikes Imre Elek

Emilija Borbelj B. / Borbély B. Emília

Žolt Čata / Csata Zsolt

Eniko Eder / Éder Enikő

Rita Lorinc / Lőrincz Rita

Emeše Šimo / Simó Emese

Beata Sekelj / Székely Beata

Menadžer scene: Andraš Molton / Molnos András Poster: Benedek Levente Foto: Biro Maton / Bíró Márton

Premijera: 22. maj 2016. godine, Euroregional Theatre Festival Timișoara – TESZT 2016.
 

Trajanje; 70’, bez pauze

Od 22. do 29. maja održano je u ovom gradu deveto izdanje evroregionalnog festivala TESZT, u organizaciji mađarskog rumunskog pozorišta „Čiki Gergelj“. Ovaj festival, koji u regionu postaje sve značajniji, zvanično je otvorila premijera predstave „Mađar” reditelja Andraša Urbana, koprodukcija pozorišta „Čiki Gergelj“ i subotičkog „Kostolanji Deže“.
 

„Mađar” je neverbalna, fizički, vizuelno i auditivno snažna predstava, izgrađena na upadljivim simboličkim prizorima koji problematizuju mađarski nacionalni identitet i istoriju, kao i odnos prema EU, u čemu je tematski srodna sa Urbanovom ranijom trilogijom „Pasport Evropa“. Predstava počinje tako što akterima odsecaju jezike pa ih lupaju i prepariraju, kao da su meso za prehranu. Tako se simbolički razorno, i naravno uvek urbanovski ironično, sugeriše protestna smrt jezika. Prizor tumačimo kao opako razračunavanje sa napetim podelama koje stvaraju nacionalne razlike. U daljem toku igre gledalac je bespoštedno izbombardovan snažnim scenama, često nasilnim, brutalno uznemirujućim, seksualno eksplicitnim, ali i komičkim, zbog očiglednih preteranosti i spojeva nespojivog. Urban se upadljivo ironično poigrava sa mađarskom mitologijom, putem prizora koji uključuju i odnose između ogromnih životinja, orla, jelena, bikova, vezanih za mitologiju naseljavanja Mađara u Panoniju. Prepoznatljivo udarna do srži, ovde pojačano mračna i agresivna, muzika kompozitorke Irene Popović predstavlja osnovu i vezivno tkivo snažno slikovitih prizora. Tamni gotički zvuci zaokružuju ritualnu suštinu predstave, njene nadiruće, galopirajuće udarce, komuniciranje sa arhetipskim, iskonskim, potisnutim.