Sudnji dan u JDP-u!

Napolju je smak sveta, a šta se dešava u kući?

Kako kataklizme utiču na pojedinca?

Da li u njemu bude plemenita osećanja: humanost, saosećanje, samilost, solidarnost ili?

Kako da napravimo izbor?

Kako da se oslobodim pritiska?

Gde da pronađemo siguran oslonac?

U svetu u kojem je sve moguće, u kojem više ne postoje ograničenja.

Može li se lična sreća graditi na zgarištu kolektivne nesreće?

Kao što bi to Jehovini svedoci rekili kada vam zakucaju na vrata: „Uskoro će sudnjii dan!“. Baš o time nam svedoči Gorčin Stojanović, reditelj i umetnički direktor šaljivo otvarajući konferenciju za medije zapažanjem:

„Konačno sam se smestio između dve plavuše!“

(naime s njegove leve strane sedela je rediteljka predstave Jana Maričić, a s desne glumica Aleksandra Janković). 

Okupili smo se povodom premijere „Sudnjeg dana“ Nila Labjuta  koji u osnovi govori o preljubi koja se odvija 12. septembra 2011. posle napada na Svetski trgovinski centar. Druga premijera ove sezone i drugo izvođenje Labjuta u ovom teatru. Rediteljka predstave Jana Maričić u ovoj ulozi nastupa premijerno u JDP-u. 

Labjut nije nepoznanica za beogradsku pozorišnu publiku. U JDP-a je bio zastupljen sa “Razvaljivanjem“ (2004. režija: Ive Milošević), u Beogradskom dramskom pozorištu sa “Nekim devojkama” (2006, Gorčin Stojanović),  u Ateljeu 212 su izvođeni “Oblik stvari” (2008, Marica Vuletić Naumović) i još uvek aktuelni “Novi zavet i Dar mar” (2015, Marko Misirača).

„Labjut je za mene najveći živi američki dramski pisac. Kod njega svaka rečenica može da se kaže na mnogo načina; test se može izaziti višestruko;  cinično, nežno, duhovito, gorko, ali i sve to jednom. ’Sudnji dan’ jeste duodrama, ali i ozbiljna pozorišna predstava, rađena bez umetničkog kompromisa ”, pojašnjava Stojanović. 

Na ovu tvrdnju nadovezuje se Jana Maričić konstatacijom da je u pitanju pitak, šarmantan komad, skoro komedija, ali samo na prvi pogled. Rad na ovoj predstavi zahtevao je duboku i suštinsku analizu aktera, a da je humor samo glazura na takvoj torti:

"Ima nešto arhetipsko u Labjutovim likovima – Ben je muškarac, konzervativan: njegov svetonazor je blago nagnut udesno, on ima porodicu, decu, u pravim je godinama sve to napravio i stekao, ima prilično poželjan posao za američkog, zapadnog belog muškarca njegovih godina. 

S druge strane, Ebi je žena, liberalna: emancipovana i daleko dominantnija, elokventnija od njega. Ona ruši jednu ali zato učvršćuje drugu vrstu stereotipa – ambiciozne, superiorne, usamljene žene, sa svim zahtevima koje emancipovana žena ima da ispuni, i s tim da se nije ostvarila kao majka. Ali dodir ta dva sveta zapravo nije sudar različitih, nego je priča o tome kako postoje dve strane u svakom čoveku, dva polariteta, i kako se taj dualizam u svakoj jedinki modeluje, pulsira.

Da je napolju neki pljusak ili mali zemljotres, ne bi se desilo preispitivanje, ne bi se otvorila fundamentalna pitanja među njima. Ne, napolju je smak sveta (katastrofa koja se odvija u Njujorku 11. septembra 2001) i pod takvim pritiskom Ben i Ebi otvaraju velika pitanja. Naravno, to nije dovoljno da ih učini herojima. Ali je dovoljno da ih čini ljudima. Komad je upravo o tome što njihova dilema i problem mogu svakom da se dese“ istakla je Jana Maričić.

Aleksandra Janković  ističe da je  Labjut “jezivo zahtevan pisac”, ali da je rad na ovom komadu bio „apsolutna privilegija“.  Naslućivala je ona to u kontaktu s delom Labjuta da on „duboko ulazi u svaku poru i trese krevet“. Ulogu je dobila dok je boravila u jednom dosadnom, bogatom, američkom gradu. Pogledavši ga na laptopu znala je odmah da će pristati. Izazivao ju je da:

„proniknem u sebe i izvučemono što je pokopano u zaboravu. Jer ćelije, mišići i kosti pamte. Noć pre prve mizanscenske probe imala sam tremu. Usrala sam se od treme!“

Njen partner u predstavi, Milan Marić priznajući fascinaciju Labjutom, uz zahvalnost upravi pozoršta što su im ostavili prostora i pomalo ih razmazili kostatuje da:

  „tekst deluje jasno i logično, dok se ne zalaufaš i ideš sve dublje i sve dublje, dokle smeš da ideš. Da postavljaš imtimna pitanja koja ne želiš da čuješ i na koje ne žeilš  da daš odgovore. Retkost je da se na nekog možeš osloniti i da te neće povrediti! Danas kada svoje intimne avione svakodnevno zakucavamo u nekoga, u drage...“

Okončavajući konferenciju i potvrđujući zapažanja glumaca o odličnim uslovima za rad,  Jana Maričić svoja osećanja opisuje kao položaj  „belog medveda u visokim standardima“.

Premijera predstave Sudnji dan Nila Labjuta u režiji Jane Maričić biće održana u subotu 18. novembra u 20:30 na Sceni Studio JDP.

REČ UREDNIKA KULTURNIKA

Sudnji dan je snažna drama koja se odigrava u jednom stanu, u pozadine tragedije koja je izmenila ceo svet. Dok se napolje sagledavaju razmere, posledice i uzroci napada na Svetski trgovinski centar 11. septembra u minimalistički uređenom stanu uspešne i nezavisne poslovne žene tet-a-tet su dvoje ljubavnika. Koji sagledavaju svoj odnos, svađajuje se, mire i ljube, povlače i razotkrivaju, otirajući sa svojih duša teret, kao što sa svoje odeće otiru metaforičnu prašinu koja dolazi s obližnjeg zgarišta.  

Preispituju se životni ciljevi, posvećenost, isrkenost i davanje, sebičluk i pasivnost, evociraju zajedničke uspomene, a  sve to u kamernom i na momente klaustofobičnom prostoru Studia JDP-a, gde u jednom momentu leti odeća, obuća i tašne.   

Da li razlike u karakteru, poslovnoj uspešnosti, mogućem bekapu utiču na odnos dvoje ljudi? Šta izabrati zavodljivu avanturu ili sigurnu luku? Šta ste u stanju da uradite za dragu osobu, a šta ona za vas? Da li joj verujete? Da li je volite? Koliko ste dale u stanju da idete da je povredite kako biste sebe zaštitili? Da li je društvena kataklizma i eventualna mogućnost da se krene iznova, nekim novi uzbudljivim putem i odvbaci breme svakodnevnice?

Sjajna, nadahnuta igra, bez kalkulisanja pre svega Aleksandre Janković, a onda i Milana Marića koji ju je sjajno pratio, a na trenutke i dostojno parirao.

  

Nil Labjut (Neil LaBute) je jedan od naznačajnijih savremenih američkih stvaralaca. Ovaj pisac, scenarista i reditelj radi jednako uspešno za pozorište, film i televiziju. Dobitnik je brojnih nagrada a njegove drame izvode se na scenama širom sveta. Ovo nije prvi put da se na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta izvodi Labjutov tekst, predstava Razvaljivanje (Bash, 1999) u režiji Ive Milošević premijerno je izvedena 2004. godine.

Studije na mormonskom univerzitetu Brigham Young rezultirale su jakim mormonskim elementima u njegovim delima a vreme provedeno u teatru Royal Court u Londonu unelo je britanski uticaj u njegov rad. Labjut je „klinički posmatrač” moderne Amerike, od dezorijentisanih radnika koji iz dosade maltretiraju gluvonemu ženu u njegovom debitantskom filmu U društvu muškaraca (In the Compay of Men, 1992) do tri ubice u komadu Razvaljivanje. U drami Oblik stvari  (The Shape of Things, 2001) rasprava o prirodi umetnosti i vezama završava se „izrazitim nedostatkom zaključka“, kako tvrdi Suzan Klap: 

„Labjut se uopšte ne boji da ostavi publiku s gadnim ukusom u ustima“. 

U delu Udaljeno odavde (The Distance from Here, 2002) doneo je sliku otuđenja zaparložene američke periferije, nedostatka moralnih uverenja i sliku nasilja. A u Sudnjem danu  Labjut smelo sugeriše da napad na Svetski trgovinski centar, 11. septembra 2001, nije doveo do moralnog isceljenja pošto se muž i otac koji je preživeo napad, premišlja da li da se pritaji da bi ga proglasili mrtvim, i tako omogući sebi početak novog života s ljubavnicom.

Jana Maričić diplomirala je pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti 2014. godine u klasi prof. Slavenka Saletovića i Ive Milošević. Doktorand na FMK na studijskom programu za transdisciplinarne studije savremene umetnosti i medija. 

Postavila je komade: Kurve (NP Sombor, 2014), Kadinjača (UK Parobrod, 2015), Bajka o mrtvoj carevoj kćeri (Bitef teatar, 2014), Novogodišnji vremeplov (Akademija 28, 2016), Pazi šta želiš (UK Palilula, 2016), Tre sorelle (diplomska glumačka predstava, 2012), Plutanje (ispitna glumačka predstava, 2010), Mozak afrodizijak (ispitna predstava, 2008). 

U Jugoslovenskom dramskom pozorištu bila je asistent reditelja na predstavama: Pred penzijom, Fedrina ljubav, Rasprava, Iz junačkog života građanstva. 

Učestvovala je na seminarima i radionicama u Hamburgu 2009, u organizaciji teatra Thalia, i Amsterdamu 2008, u okviru festivala ITS, kao i u mnogim programima Dramsko-pedagoškog studija „Dečji osmeh“ Sofije Lukman. 

Neil LaBute (Nil Labjut)

SUDNJI DAN

The Mercy Seat

Prevod Jana Maričić

Režija    Jana Maričić

Scenografija      Marija Kalabić

Kostimografija  Maria Marković Milojev

Kompozitor        Božidar Obradinović

Scenski govor    Ljiljana Mrkić Popović

Dizajn svetla      Dejan Draganov

Dizajn zvuka      Igor Bošković

                              

IGRAJU:

Ebi Preskot         ALEKSANDRA JANKOVIĆ

Ben Harkort       MILAN MARIĆ

               

Organizator        Vladimir Perišić

Inspicijent, sufler            Dragana Anđelković

               

Majstor svetla  Aleksandar Baštanin

Fotografije s predstave: Nenad Popović