Den Braun "POREKLO"

Odakle dolazimo?

Kuda idemo?

U početku, čovek stvori boga!

To su pitanja koji su ljudi odvajkada postavljali, istovremeno se plašeći odgovora. Dok jezde po putu koji se jednostavno zove život. Prosto kad je jedinka u pitanju, maglovito kada se radi o celoj vrsti. Adam i Eva, Darvin ili...

 

Novi roman Dena Brauna"Poreklo" nastavlja tamo gde je predhodni stao. Bavi se antagonizmom vere i nauke, vodeći nas ovaj put u Španiju. I dok nas nauka, njena dostignuća sve više ubrzavaju i gaze, bog u savremnom svetu postaje totalno demode. Tu ni španska inkvizicija nimalo ne pomaže. 

Braun se baš nešto navrzao na hrišćane, ali pre svega na katolike. Dakle, dežavi. Ovaj put nemamo stampedo kroz gradove, nemamo jednog znamenitog čoveka čiji se rad koristi za šifrovanje. 

Tumbamo se od Sevilje, preko Dubaija, Budimpešte, Madrida do srca Katalonije Baselone. A umni ljudi i majstori koji ukazuju na tragove ili samo mute vodu su Darvin, Niče, Kopernik, Gaudi, Gogen, Vilijam Blejk, Džon Konvej, ...

Dakle Den Braun (’Da Vinčijev kod’, ’Anđeli i demoni’, ’Inferno’) se drži svog nauma kao pijan plota. Nekad je to bilo uzbudljivo, ali sad postaje šablon, gubi se dinamika i efekat iznenađenja. Trebalo je smisliti nešto novo. 

 

Tipovao sam na Prag, tamo je lepo moglo da se zakuva, uvedu noviteti, alhemičari i pisci metastazirali preko noći u bube, Bohemija i krvoločan odnos katolika i protestanata. 

Ovako samo imamo jedan humanoidni računar, kola sa autopilotom, blogere, naručene ubice, uzbunjivače, kraljevsku krv i nerotkinje.

O, umalo da zaboravim profesora simbologije i verske ikonografije Roberta Langdona. Nikako da se ratosilja one infatilne čuke. Njega zatičemo u  muzeju Gugenhajm u Bilbau, gde prisustvuje saopštenju šokantnog otkrića, koji će prodrmati učmalu istorijui čovečanstva. A nju treba da okupljenom auditorijumu  saopšti  jedan od profesorovih bivših studenata sa Harvarda, Edmond Kirš, milijarder i futurolog. 

Romana ne bi bilo ako autor ne bi tog mesiju odmah ubio, a sve ostalo uvukao u vrzino kolo intriga i zavera. Tu je svakako i lepuškasta pratilja za promućurnog profu Langdona, direktorka muzeja Ambra Vidal i potencijalna španska kraljica. 

Najveći problem ovog romana je predvidiljivost. Imate utisak da ste ga već čitali. Nema leptirića u stomaku. Nema detaljnijeg opisa kultnih mesta gradova i legendi i špekulacija vezanih za njih. Nekako je gosn. Braun štedeo na nama. Kao da se kolebao gde da radnju smesti, pa neprekidno tumara globusom. Nedosledan, neujednačen prevod verovatno  je posledica rada dva prevodioca na tekstu i diktirane brzine.

Ključni deo radnje, nagoveštavaju to i korice, odvija se u čuvenoj barselonskoj katedrali Svete porodice (La Sagrada Família). Crkvu je počeo da gradi arhitekta Fransesk de Paula del Viljar (Francesc de Paula del Villar), da bi 1882. godine projekat preuzeo i u potpunosti izmenio Antoni  Gaudi Gaudi (Antoni Gaudí i Cornet) (25. jun 1852. – 10. jun 1926.). U to vreme lokacija na kojoj je počela izgradnja bila je 1,5 km udaljena od Barselone. Gaudi je na projektu radio 40 godina, od toga poslednjih 15 je radio isključivo na tom projektu. 

“Ko zna jesmo li ovu diplomu dali ludaku ili geniju. Samo će vreme pokazati”, 

reči su jednog od njegovog profesora. Dana 7. juna 1926. godine, Gaudija je pregazio tramvaj.   

Zbog njegovog dronjavog izgleda i džepova koje je vetar šamarao taksisti su odbili da ga voze u bolnicu. Niko u povređenom odrpancu nije prepoznao najslavnijeg arhitektu Barselone, dok ga prijatelji nisu pronašli u bolnici za siromašne. Kada su hteli da ga premeste u bolju bolnicu on je to kategorično odbio. Umro je dva dana kasnije, ožaljen od cele Barselone.

Većina Gaudijevih skica i projekata crkve bila je uništena za vreme Španskog građanskog rata. Crkva organske, skeletne konstrukcije, ukrašena pripadnicima životinjskog carstva, po sadašnjim predviđanjima trebalo bi da bude završena do 2026. godine, na stogodišnjicu Gaudijeve smrti. 

A kada smo već kod porekla lobanja nedavno pronađena u Kini mogla bi promeniti čitavo shvatanje ljudske evolucije. Većina antropologa veruje da je naša vrsta nastala u Africi pre oko 200 hiljada godina, a da ju je jedna grupa napustila oko 80 hiljada godina kasnije. 

Najnovija istraživanja ukazuju da su se neke od važnih karakteristika ljudi zapravo razvile u istočnoj Aziji, a ne samo u Africi.  To objašnjavaju intenzivnim mešanjem ljudi koji su se selili iz Azije u Afriku i nazad. Ako se ova istraživanja ispostave kao tačna, to bi značilo da su moderni ljudi sastavljeni od DNK predaka i iz Azije i Afrike. Dakle da smo u svojoj biti, bar dvokontinentalni.