Странице

уторак, 28. новембар 2017.

BAJPAS SRBIJA Narodnog pozorišta u Prištini premijerno u Bitef teatru




Narodno pozorište u Prištini i Bitef teatar, Beograd

BAJPAS SRBIJA
Scenski priručnik za pravilnu upotrebu Kosova i Metohije namenjen stanovništvu Srbije u užem i najužem smislu

Koncept i dramaturgija:
Milena Bogavac 

Koautori i izvođači aka Operateri:
Aleksandra Cucić, Nebojša Đorđević, Tamara Tomanović, Uroš Novović, Jelena Orlović, Jovan Zdravković

Istraživači i dijagnostičari:
Jelena Bogavac i Nenad Todorović

Video: Igor Marković

Muzika: Bojana Vuntrušević i Ivan Bambi Mirković  

Kostim: Dragan Smiljanić

Dizajn plakata: Jovan Tarbuk

Fotografije: Ivan Božić

Organizacija: Ivanka Simić

Koprodukcija: Narodno pozorište u Prištini sa privremenim sedištem u Gračanici i Bitef teatar, Beograd



BAJPAS SRBIJA: PREKINUTO ĆUTANJE 


Dobro se sećam prve aritmije.

U svojoj sobi, u Beogradu, javljam se na nepoznat broj i bez podpitanja i razmišljanja prihvatam da budem selektorka festivala “Joakim Vujić”. Tada već znam da je ovaj festival od velikog značaja za srpsko pozorište … Ono što ne znam je da će biti organizovan u Gračanici.

Molim?! … (osećam kako moj puls menja ustaljen ritam). 
“U Gračanici, na Kosovu?!”, pitam… “I Metohiji”, ispravi me glas iz slušalice.

Zašto sam pristala? Da li sam normalna? I kako sada da se izvučem?! 

Iz moje tadašnje perspektive, koju ću nazvati prosto: beogradskom, bez drugih ideoloških određenja, organizacija bilo čega srpskog na Kosovu, deluje kao provokacija; kao srbovanje u stilu onog nesrećnog voza za Mitrovicu ili kao da sam sela u voz čija je poslednja stanica - zid.

“Zašto toliko dramiš?”, kažu mi kolege, “Tvoji stavovi o Kosovu su javni. Možda te zovu baš zato da bi sprečila da se Festival pretvori u srbovanje?”

Možda, razmišljam onda i ja. Al lepo vidim da nema nazad.

Jer, kad te zovu na Kosovo, ne možeš da se praviš da ne čuješ; ne možeš prosto da odbiješ poziv li da kažeš da te ne zanima. Mene je Kosovo uvek zanimalo. I Albanci su me zanimali. I zanimali su me pokušaji pomirenja ova dva naroda. Nije me zanimalo srbovanje. I nisu me zanimali Srbi, jer sam kao nekakva srpska intelektualka, verovala da o Srbima, manje ili više, sve što je potrebno - znam.

Kako se Festival bližio početku, učestale su i moje aritmije. Dva dana pre, u nekoj vrsti predinfarktnog stanja, pomišljam čak i da se na Festivalu ne pojavim.

Nenad Todorović, za mene tada još samo glas iz slušalice, kaže mi da će to biti ogroman skandal. On već naslućuje šta me muči, pa mi predlaže da vodim tribine, na koje mogu da zovem svoje goste. Naravno, i Albance. Organizovaće im prevoz, od Prištine. Organizovaće i meni prevoz… Evo, sutra će neko doći po mene…

Taj neko, ispostavlja se, neće biti vozač, već advokat … i taj neko će, od Slavije do Merdara, uspeti trista puta da me nasmeje. “A ti si totalno normalan lik”, kaže mi negde pred Prištinom, “Što se tebe u pozorištu toliko plaše?” … Pitam ga ko me se plaši. “Kako sam shvatio, iz priče”, kaže mi,  “Ti si neka mnogo opasna žena. Kao: dolazi nam Hitler!”

Tad shvatam da je strah od fašizma bio obostran. Ja sam se plašila da će me ekipa srpske drame prištinskog pozorišta uvući u srbovanje. Sa druge strane, oni su se plašili mene; moje političke korektnosti koju su doživljavali kao svojevrsan fašizam. Nije mi trebalo dugo da shvatim kako o Kosovu, ipak, ništa ne znam… Ili bar ne znam ništa o onima koji na Kosovu žive, a govore istim maternjim jezikom, kao i ja.

Treće večeri na festivalu, pitala sam Nenada Todorovića kako bi reagovao kad bih mu poslala napisan projekat. “Hoću da pravim dokumentarnu predstavu o Srbima s Kosova. Ali, da ne bude za Kosovo, nego za Beograd. Publika te predstave”, rekla sam, “Živi u krugu dvojke i misli da se Srbi sa Kosova dele na svece i kriminalce. A tema predstave bili bi svi oni ljudi između te dve kategorije. Obični ljudi, mladi ljudi, za koje Kosovo nije sveta zemlja, već samo zemlja u kojoj žive.”

Nenad je prihvatio. Uskoro smo dogovorili i koprodukciju sa Bitef teatrom i od tada, do premijere, prošlo je nešto više od godinu dana.

Tokom tih godinu dana, radili smo na predstavi “Bajpas Srbija” – bez prestanka. Naravno da smo, usput, svi radili i druge stvari, ali su sve te druge stvari, za mene, lično, bile stanice na putu ka ovoj predstavi. Sve što smo radili, ja sam doživljavala kao deo obimnog i ambicioznog istraživanja onoga što je tema predstave “Bajpas Srbija”, a tema je – ispostavilo se, toliko široka, da joj se nije moglo pristupiti manje temeljno, ni manje posvećeno.

Moji saradnici i ja, tokom prethodnih godinu dana, postali smo nešto kao pridruženi članovi prištinskog pozorišta. Radili smo predstave. Uskakanja. U organizaciji Narodnog pozorišta u Prištini, gostovali smo sa svojim ranijim produkcijama: igrali smo pred decom, u enklavama. Putovali smo Kosovom. Celog ga obišli u par dana. Upoznali smo ljude koji tu žive; one koji su tu ostali i one koji su imali hrabrosti da se vrate. Obilazili smo ih.  Jeli smo i pili u njihovim kućama i svuda smo dočekani kao najbliža rodbina. Obilazili smo manastire. Slikali se u zalascima sunca.

Družili smo se i u Beogradu, pa su se tako upoznali i naši glumci i glumice…. Pred početak rada na probama, konstatovali smo da se podela za “Bajpas Srbiju” napravila “prirodnim putem”. Od potpune nepoznanice, Kosovo je - za beogradski deo ekipe ove predstave, postalo blizak i drag prostor; neka vrsta zavičaja na koji nemamo pravo… Ili ga možda, ipak, imamo? Svako može da misli da ima neka prava na Kosovo. U tome i jeste tragedija ovog prostora. 



Od februara, sastajali smo se jednom, a zatim i više puta nedeljno, gde smo mnogo radili i razgovarali, a najmanje od svega uvežbavali scene buduće predstave.

Proces rada na “Bajpasu”  ličio je na grupu za samopomoć, pre nego na klasičnu pozorišnu produkciju. U prvim danima, uspostavili smo instituciju domaćeg zadatka: na svakoj probi bismo razdelili teme za istraživanje, pa smo, između proba, čitali, guglali, saznavali, razgovarali s ljudima i smišljali kako da svoja otkrića prezentujemo ostatku grupe.

Trudili smo se da budem objektivni. Nije nam išlo.
Nismo morali da se trudimo da budemo lični. To nam išlo bolje.

Mnogo smo se smejali. Nekad smo i plakali. Puno smo se družili i često smo se svađali. Uspeli smo da napravimo predstavu, ali ne i dogovor o tome koji je zajednički stav naše ekipe. Ali to ne znači da je “Bajpas Srbija” predstava bez stava!

U svojoj poslednjoj tahikardiji, izazvanoj tremom pred premijeru, dramatičnim tonom objasnila sam ekipi da smo pukli.

“Ovu predstavu”, tako sam rekla, “Niko neće voleti! Za NGO ekipu koja se bavi Kosovom, mi smo nacionalisti. Za nacionaliste, mi smo prvoklasni izdajnici! Za Srbe s Kosova - mi smo Beograđani, a za Beograd smo – Kosovari!” i tek kad sam to izgovorila naglas, znala sam da radimo dobru stvar.

Od tada više nemam srčane tegobe. 


Ako sam, radeći na ovoj predstavi, nešto uspela da razumem, to je da ispravan stav o Kosovu ne sme i ne može biti isključiv.

Mi, iz kruga dvojke, mislimo da mnogo znamo, a zapravo najbolje znamo šta to ne treba da znamo. Oni, Kosovci i Pokosovci, takođe misle da znaju mnogo, ali je njihovo znanje ono stečeno na teži način: kad učiš iz iskustva, a zanemaruješ literaturu, tvoje je znanje gorko i ne odgovara na pitanje: kuda dalje?!

Zato je ova predstava pokušaj da objedinimo svoja znanja. I posebno: svoja neznanja Sumnje, strahove, strepnje i pitanja.

Ova se predstava pomirila s činjenicom da je neće voleti oni čiji su stavovi jednostrani i neupitni. 

Takvi su uvek najglasniji, ali su ipak – u manjini. Praveći ovu predstavu, pokušali smo da prekinemo ćutanje većine, dosećajući se da baš to ćutanje svaki fašizam čini mogućim. SMRT FAŠIZMU! Milena Bogavac

BAJPAS SRBIJA: AUTORSKI TIM




MILENA BOGAVAC (Beograd, 1982) je spisateljica, dramaturškinja, rediteljka, pozorišna umetnica i radnica u kulturi. Godinama unazad pravi dokumentarne predstave o Kosovu, u pokušaju da stigne neki odgovor, koji joj beži. Htela je da nauči albanski, ali nije imala od koga. Zato se posvetila usavršavanju srpskog.

 ALEKSANDRA CUCIĆ (Beograd, 1975) je glumica i mama. Dok je odrastala, s Kosovom nije imala nikakvu vezu. Kosovo je bio samo jedan deo njene zemlje. Kada je sazrela shvatila je da je sa Kosova jer je to njena zemlja.

NEBOJŠA ĐORĐEVIĆ (Kladovo, 1982) je glumac, ponosan na svoju saradnju sa Narodnim pozorištem u Prištini i nagrađen osećajem pripadnosti Kosmos-Kosovu kao filozofskoj temi. Pita se kakvog je ukusa ova predstava ako su  ljubav i čovekovo prokletstvo u osnovi svega.  

TAMARA TOMANOVIĆ (Kosovska Mitrovica, 1991) je glumica Narodnog pozorišta u Prištini sa privremenim sedištem u Gračanici. Otvara se, govori o svom odrastanju na “svetoj srpskoj zemlji”- nekad i sad… i pita se: da li je, u svojoj zemlji, građanka drugog reda. 

UROŠ NOVOVIĆ (Beograd, 1990) je student režije i glume, koji nije znao da je Kosovo - srce, ni njegovo, ni srce Srbije, dok mu to nisu rekli na vestima. Pokušava da odgonetne čiji je Skenderbeg i zašto ljudi ne mogu da žive zajedno kad ima dovoljno mesta za sve.

JELENA ORLOVIĆ (Kosovska Mitrovica, 1992) je svršena studentkinja glume i večita studentkinja master studija, jer je tako u mogućnosti. Članica je ansambla srpske drame Narodnog pozorišta u Prištini; česte tahikardije izazivaju joj potrebu za pićem, a zamena za piće joj je ova predstava: njen balans između Beograda i Kosova, uočište, beg, ljutnja, osećaji i pu spas za sve nas.

JOVAN ZDRAVKOVIĆ (Beograd, 1993) je glumac i živi u Jerkoviću, što znači da mu je Kosovo bliže od kruga dvojke. Iako nema direktan prevoz do Gračanice, ponekad misli da bi brže stigao tamo, nego do Bitefa, na probu.

JELENA BOGAVAC (Beograd, 1973) je pozorišna rediteljka i dramaturškinja Bitef teatra. Do prošle godine, nije verovala da postoji. Od kad ga je srela, veruje da je sve – Kosovo. Sve(t) Kosovo.

NENAD TODOROVIĆ (Priština, 1974). Umesto dve rečenice o sebi i Kosovu, prevodi pesmu Vidovdan na engleski i peva: “Wherever I ll go, I ll always return to you as a whole; Who dares to take Kosovo away from my soul?!”

IGOR MARKOVIĆ (Višegrad, 1982) je multimedijalni umetnik. Pokušava da dubok i emotivan susret Beograda sa Kosovom, pretoči u niz slika koje svako razume: nešto kao DIY uputstvo za operaciju na srcu.










Нема коментара:

Постави коментар