OSVRT NA AJNŠTAJNOVE SNOVE

"Ako je bog stvorio svet, njegova osnovna briga sigurno nije bila da ga učini lako razumljivim za nas", napisao je Albert Ajnštajn (Ulm, 14. mart 1879. - Prinston, 18. april 1955.) u pismu upućenom jednom od svih prijatelja 1954. godine. 

U ovoj frangmentalnoj naučno – filozofskoj predstavi felinijevskog prizvuka (Amakord, Grad žena) glavni akter je vreme, vremenski aspekti,  to je svojevrsna analiza, studija, kontemplacija, traktat uticaja protoka vremena na život ljudi. Kako vreme oblikuje ljude, a ne obrnuto. Vreme je poput čula ukusa, mirisa...

Na početku vidimo Ajnštajna kako, poput Kristоfora Kolumba, kreće za Ameriku. Od samog gledaoca zavisi šta će da uzme sa stola koji mu je serviran na sceni. Po tome, kao i po tematici (tretiranje vremena), po repetitivnost i multiplikativnosti ima izvesne sličnosti sa predstavom „Olimp-24 sata tragedija“ koju smo nedavno mogli da pogledamo na ovogodišnjem Bitefu. 

Očigledno je reč o ogromnom projektu, grandiozno realizovanom, o skupoj projekciji, iskorak predstavi u pozorišnom životu Beograda i Srbjie. 

Ko si ti?

Budućnost.

'ajd' zdravo, žurim! Idi tamo iza, čeka te prošlost.

Stani! Reci mi kako se zoveš?

Ja sam sadašnjost i nemam više vremena!

Jer, najveći neprijatelj čoveka je upravo vreme.

S Ajnštajnom na put kreću i sva njegova sećanja, njegova prošlost, rođaci, preci, ako ne drugačije, a onda kroz preneti  genetski materijal. Ajnštajn sve sagledava u slikama, njegovi najveći dometi posledica su vizuelnih ogleda, imaginacije u glavi, a ne eksperimentisanja u laboratoriji. U pitanju su takozvani misaoni eksperimenti. Sa 16 godina je pokušao da zamisli sebe kako jaše na svetlosnom zraku. Na ovom putu pred njegovim očima odvija se ne samo celokupan njegov život, nego paralelno i životi nekih, drugih ljudi. 

„Hvala bogu da nisam na njihovom mestu!“

Kada je Paulina Ajnštajn saznala da je njen sin Albert u vezi sa koleginicom, studentkinjom fizike, bezmalo četiri godine starijom devojkom, druge vere, uz to hromom i poreklom iz zabačenih krajeva Balkana, beskrupulozno je činila sve da ih rastavi. Albert, inače temperamentne i neobuzdane naravi, nije se obazirao na majčinu uzrujanost i uprkos roditeljskom protivljenju nastavljao je ljubavnu vezu sa Milevom. A ona ga je tešila rečima: 

"Da se tvoja majka nikad s tobom neće pomiriti, u to prosto ne mogu da verujem. Njen bi odnos prema tebi u tom slučaju morao biti zasnovan samo na samoljublju, bez imalo ljubavi, a takve majke uopšte ne postoje."

Ajnštajn vreme posmatra kružno, te ista osoba može da egzistira u isto vreme u raznim životnim dobima na različitim mestima (Sicilija, Bern, Berlin, Njujork). Više ljudi takođe mogu da se nađu u sličnim situacijama, koje će se i odvijati slično, da ne kažem čak istovetno. Ovo na izvestan način obezvređuje onu Heraklitovu  da „ne možeš dva puta ući u istu reku“. Po ovoj teoriji postojati se može bezbroj puta, ali pod nepromenjenim uslovima (u izolovanom sistemu stvari se uvek odvijaju na identičan način) deža vi, dan mrmota. Ona ljude i događaje meće u formule i čini ih konstatama (nepromenjivim), osim ako nešto ne iskoči, ne promeni se, iskrsne neka sitnica, tričarija (slično kao u filmu „Povratak u budućnost“). Time dolazimo do depresivne hipoteza da živimo više puta, živeli bi istovetne živote, bedne kopije orginala, te to znači da nema slučajnosti, sudbine, našeg ikakvog uticaja na dešavanja, niti slobodne volje i mogućnosti izbora. Čumu to?

Dešava se ponekad u životu čoveka, da mu se godine sažmu, sabiju, kao na ubrzanoj traci, u nedelju dana života, u kojoj treba da donese neke važne, sudbonosne odluke.

Da odluči u kom pravcu da usmeri svoj brod.

Život je put prepun raskršća.

Jer, u okviru jednog života živimo čitav niz podživota. Poput mačaka…

Sicilijanci kažu: ”Nešto se mora promeniti da bi sve ostalo isto!”

Jedna epizoda preispituje uzročno-posledičnu povezanost, šta bi bilo da nije bilo, istražujući (ne)mogućnosti, primenom domino efekta, koje bi doveo do (ne)postojanja Hansa Klauzena. Postavlja se pitanje da li bi tada bilo i Evropske unije (1979.) kakvu danas poznajemo? U pozadini je hor, sa mešovito žutim i plavim kapicama koji započinje da peva „Kaćušu“ koja se pratapa u „Odu radosti.“

Ajnštajn je 1901. doktorirao, a iste godine Mileva ostaje u drugom stanju. Odlazi u Novi Sad kod roditelja da bi rodila devojčicu Lizerl, koja je ubrzo preminula. Mileva i Albert su se venčali januara 1903. Dobijaju još dva sina: Hansa Alberta, koji će kasnije postati profesor univerziteta u Berkliju i Eduarda, koji je u mladosti oboleo od šizofrenije i o kojem će se Mileva starati  do kraja života .

Ceo prostor scene "Ljuba Tadić" premrežen je kanapima koji se prostiru u tri dimenzuije, formirajući koordinatni sistem paralelnih i upravnih ravni (horizontalne, vertikalne i dubinske) i pravougaonike koji daju okvir prostoru, ali i vizuelno dočaravaju ogledala, kao odraz dešavanja, kao orginal i kopiju u vremenu i prostoru. Posetioci pre predstave radoznalo proveravaju njihovu izdržljivost. Da li smo marionete vremena, koji na drži, poput lutaka na konopcu?

Izmeša se prošlost, sadašnjost i budućnost. Kao u nekom sjajnom receptu, koji se nikad i koji niko ne može ponoviti.

U prošlosti su nam pohranjene uspomene. Budućnost krije želje.

Dajmo šansu sadašnjosti da naše želje pretvori u uspomene.

Nikad završene rečenice, one, koje nikad nisu krunisane tačkom, vrate ti se, kao lišće na snažnom jesenjem vetru.

No vreme može biti i sporo i ubrzano i dosadno i uzbudljivo, hladno ili vrelo, može da teče unazad, da cvrkuće poput slavuja te ga treba uhvatiti. Može da bude lepljivo, da se zaustavi, a to je ono što svako od nas pamti, jedan presudan momenat,  bilo da je uspomena slatka ili je traumatična. Vreme je novac, rekli bi Amerikanci. Vreme je najskupoceniji poklon. Moguće je di su Anštajnovi snovi pre bile noćne more u težnji da vreme i prostor ugura u formule. Ukalupi. 

U leto 1905, u Kać, selo nadomak Novog Sada, stigao Albert Ajnštajna, jedan od najvećih fizičara svih vremena. A sa njim i supruga, matematičarka Mileva Marić, i njihov etrnaestogodišnji sin:

"Imao je dugačku neurednu kosu, radostan i nasmejan, nosio je sina na ramenu po novosadskim ulicama. To je bunilo novosadsku sredinu, koja je cenila samo konvencionalan red i ustaljenu učtivost, od čega je on celom svojom pojavom odstupao, pa su ga nazvali 'onaj šašavi Marićev zet'..“

Šta bi bilo kada bismo živeli samo jedan dan, od svitanja do sumraka? Da li bismo tada pametnije rasporedili vreme koje nam je dodeljeno na raspolaganje?

Šta bi bilo kada ne bismo imali sećanja? Morali bi stalno sa sobom da vučemo beležnicu „knjigu života“. Ne bismo upadali u rutinu i sa više volje bismo radili sve, kao da to radim prvi put. Uostalom, sećanje je varljivo!

Šta bi bilo da su Titanik i Nojeva braka zamenili sudbine?

Iz tame zaborave izrone ljudi na koje si davno stavio krst.

Iz mašte izađu neke nove, zavodljive prilike.

Budućnost svemu tome doda začin misterije.

Iz snova, iskoče najstrasnije avanture i najjezivije more.

Život ih iz nabujale reke sna iznenada izbaci na obalu.

I posluži ih maestralno, pravo pod tvoje noge, poput veličanstvenog švedskog stola.

Na tebi je samo da izabereš.

Baš u tome je i zamka.

Sele se u Berlin, a od 1914. žive razdvojeno. Razveli su se 1919. godine, posle 16 godina braka. Siromašna i razočarana, Mileva je  preminula 4. avgusta 1948. u Cirihu, gde je i sahranjena na groblju Nordhajm. Ajnštajn se upušta u vezu sa rođakom Elzom Lovental, sa kojom će se oženiti:

„Razdvajanje od Mice bilo je za mene pitanje života.“

Ponuđeno mu je da postane presednik Izraela. On se zahvalio i odbio.

„Čovek treba da traga za onim što jeste , a ne za onim što treba da bude.“

Odlična scenografija scenu je pretvorila u brod (Annus Mirabilis)  na okeanu, a posebno je efektan kraj na kojem se Mićalovićev Ajnštajn poput rok stara, uzdiže na pramcu, poput Leonadra Dekaprija u Titaniku i sumira sav svoj život. Kada se obreo na američkom tlu, veza s njegovim evropskim korenima se iznenada prekida. Priznanje treba odati i perfektnim i adekvatnim kostimima.

U jednom snu Ajnštajn je sa svojim mentorom pred diplomiranje. Sumrak je dana, trenutak za pamćenje. Hteo bi da zaustavi trenutak, a onda se zapita kako će dalje u naučnom radu sam? Mnogi današnji „diplomci“ sa sobom ne vode ovakav unutrašnji dijalog, već monolog sa svetom oko sebe.  

U mogućnosti izbora.

Paralisan i zadivljen; dvoumiš se između najuzvišenije lepote i najstrašnijih užasa.

Između stvari koji krv dovodi do tačke ključanja ili upravo onih, koja je lede u žilama.

Kako se menjaju pozornice i kako defiluju glumci, tako i mi igramo svoje životne role.

Ponekad sigurno, samouvereno, nekad nevoljno, gazimo kroz mesta i godine odeveni u različite kostime i maske.

Često u prošlim likovima, koje smo odigrali, teško možemo da prepoznamo sami sebe, ni ne sluteći, kakve ćemo sve uloge, tek, odigrati.

Ako nešto možemo da zamerimo, u razgovoru sa kolegom iz redakcije Kulturnka, to je jednoglasno što se nije radilkalnije pristupilo u tretiranju teme vremena, što joj nije dato više prostora, značajnija uloga, što se koketiralo sa delom publike navikle na banalnosti i glumatanje, što taj raskid nije odvažniji, totalni, sa uobičajnim tretiranjem i shvatanjem teatra u nas. Možda je, dodatno, trebalo poraditi na ritmu i dinamičnosti predstave (kroz sublimaciju i više vizuelni izraz). 

Uvek me je nervirao anglosaksonski izraz za vođenje ljubavi –„imati seks“. Imaš proliv, boginje, povišenu temperaturu i krvni pritisak, nesvesticu, a ljubav vodiš, te mi je u tom smislu pomalo simpatičan skleptaluk „vođenje seksa.“  U tom delu preisputuju se ljudske navike, razlike i sličnosti i mogućnosti da se živi „u tuđoj koži“/izmešteno. 

 

Maestralna Nataša Tapušković i uverljivo šarmantna Branka Petrić predvode motivisanu glumačku ekipu koja se prepustila ovoj čaroliji bez straha i bez ikakve zadrške. Bravo!

Neki likovi, koje susrećemo će izblediti, neumitno će ih pojesti moljac vremena i prolaznosti.

Nek ćemo igrati pred praznom dvoranom, a već sledeći put bićemo nagrađeni gromoglasnim aplauzom.

Nekada će nam se slatko smejati, a nekad ćemo mi gorko plakati.

U tome je i sva čar igre.

Sve dok bude svirala muzika, orio  se smeh i točilo se neko dobro vino, treba igrati.

Oko toga nema dileme.

Treba sanjati otvorenih očiju, nevino- poput deteta, hrabro- poput čoveka, lukavo- poput žene i iskusno- poput starca.

Igrati i kada se neko igra sa nama…

Dostojno protivnika s druge strane pokeraškog stola, s pogledom strašnog sudije i dželata i osmehom dobre, velikodušne vile, treba iznova rizikovati.

Zato što treba znati uzburkati dušu, rasplamsati strasti i zadovoljiti radoznalost.

I konačno, zato, što je ključ nadomak ruke!

Ili…

…samo nam tako izgleda, tako nam se čini…

Da li pamtiš svoje snove? Da li zaista veruješ u njih?

*razmišljanja urednika Kulturnika