Fizičar kao romanopisac – predavanje Alena Lajtmena u JDP-u

Alen Lajtmen predavanje započinje podatkom da je Slobodana Unkovskog upoznao pre 15 godina kada mu se ovaj obratio povodom novele „Ajnštajnovi snovi“.  Nastavlja ispovešću. Kao mlad, pisao je pesme emotivne prirode, jer je bio „zaćuđen zvučnošću reči: sporih, glatkih, jakih, njihovom sposobnošću da proizvedu emocije.“ Kada mu je deda preminuo, posle nekih mesec dana pročitao je baki pesmu napisano pokojniku. Baba je bila iskreno dirnuta. Počeo je da shvata „snagu znakova na papiru“. 

Kada je imao devet godina, 1957. godine gledao je poletanje „Sputnjika,“ prvog veštačkog satelita i sanjao o sopstvenoj raketi. Da je lansira, predvidi putanju, odredi koje raketno gorivo da koristi. 

Napravio ju je sa 14 i pozvao te nedelje komšije i troje mlađe braće na golf teren, gde je planirao da je lansira. Neki su, čak, poneli dvoglede. Kao okidač koristio je jednokratne bliceve za fotoaparate. Raketa je uzletela, dostigla nekih 15-tak metara i preturila se. Trudeći se da zadovolji estetiku s crnim krilcima, napravio je koban previd. Zalepio ih je, a ne učvrstio nitnama. Žrtvovao je stvarnost radi estetike!“

S trinaest godina u ostavi je napravio labaratoriju za eksperimente. Prvenac mu je bio daljinski upravljač koji je palio svetla po kući. Inspirisan filmom o Frankejšajnu napravio je indukcioni kalem nalik na Teslin. Shvativši da mu za napredak u svetu nauke treba ortak, angažovao je drugara Džona, koji, doduše, s njim nije delio istu sklonost ka poeziji. 

Kada bi doživeo neuspeh u eksperimentima, okretao bi se matematici, „koju je doživljavao kao desert posle večere“. Dopadala mu se njena preciznost i izvesnost. Matematika ne ostavlja mesto za sumnju. 

Umetnost, nasuprot, donosi neizvesnost. Zašto Raskoljnikov ubije babu, umesto da joj ode po provijant? Ljudi su ga, od malih nogu, zbunjivali svojim postupcima. Zašto je tetka Džin tako ludački garila svoj mali sportski automobil? Kako dati smisao takvim postupcima? 

NAUČNICI  V.S. UMETNICI

-oko čega se spore-

Imenovanje stvari. Naučnici pate da svemu daju ime, a umetnici od toga beže kao đavo od krsta. Naučnici teže da sve pojednostave, prečiste, objasne i stave u  kutiju. Imaju snažan osećaj kontrole i teže uređenosti. Pisac, opet, dozvoljava svom čitaocu tu slobodu da štivo doživljava polazeći od ličnog iskustva, na svoj način. Svaki elektoron je isti, ali ljubav je uvek, iznova, različita. Pisac ne želi i ne sme da destiluje reči. 

Pisanje se, kao i svaka umetnost, obraća srcu, stomaku, a nauka umu. Naučnik rašćinjava problem, razlaže ga, tražeći rešenje. Ne gubi vreme na pitanja koje nemaju jasne odgovore. Kip Torn (1940.) dobio je Nobelovu nagradu 2017. godine za radove na polju gravitacionih talasa. Posle 40 godina rada, potvrdili su teoriju postojanja tih talasa koje je pre jednog veka predvideo Albert Ajnštajn (1879 —  1955.). No, naučnici nikad nisu dovodili u pitanje njihovo postojanje. 

Umetnik, pak, ne traga za definitivnim odgovorima. Višestrukost ljudskog karaktera, dodatno komplkuje stvari (ovde bi bilo dobro da je naš govornik i psiholog n.a.), ali život čini vrednim življenja. 

Bog je nadahnuo Evu jabukom, a onda joj je zabranio. Da li bismo bili srećniji da živimo hiljadu godina?

Još je Rilke (1875–1926.) govorio da moramo da volimo pitanje na koje možda nemamo odgovor, poput zaključane knjige, knjige napisane na nama nepoznatom jeziku. Trebaju nam pitanja i na koje imamo i na koje nemamo (trenutno) odgovor. 

NAUČNICI  I UMETNICI – sličnosti 

-rezonanca nauke i umetnosti -

Lepota- teško ju je opisati, ali kad je vidite znate da je je to to. Dolazimo do još jednog nobelovca, Stivena Vajnberga (1933.), koji  joj poklanja čitavo jedno poglavlje -Teoriju lepote.

Jednostavnost naučnici i umetnici polaze od ideja.

Neizbežnost-ono što je suđeno.

Istina – kreativnost. Fizičari polaze od apstraktnog sveta, koriste maštu, da bi postavili hipotezu, upoređuju je s realnošću. Tako je Anjštajn, u svojoj Teoriji relativnosti pošao od pretpostavke koja se kosila sa zdravim razumom. Olakšavajuća okolnost mu je bila ta što se kretao u polju velikih brzina. 

Ričard Fajnman (1918. — 1988.) ovo stanje opisuje kao „imaginaciju u ludačkoj košulji“.

Ljudska priroda sa sobom donosi emotivnu istinu. Lajtmen ovde pribegava „Mrtvima“ – Džemsa Džojsa (1882 —1941.), jednoj od najboljih kratkih priča XX veka:

„Naslonjen na lakat, Gabrijel je nekoliko trenutaka bez ozlojeđenosti gledao u njenu zamršenu kosu i poluotvorena usta i slušao njeno duboko disanje. Znači da je u životu imala tu romantičnu ljubav: jedan čovek je umro zarad ljubavi prema njoj. Jedva da ga je sada bolela pomislio kakvu je bednu ulogu on, njen muž igrao u njenom životu. Posmatrao ju je dok je spavala kao da on i ona nikada nisu živeli zajedno kao muž i žena. Njegove radoznale oči dugo su počivale na njenom licu i njenoj kosi; i, dok je razmišljao kakva je ona tada bila, u to vreme njene prve devojačke lepote, neko čudno, prijateljsko sažaljenje prema njoj prože njegovu dušu. On čak ni sebi nije hteo da kaže da njeno lice više nije bilo ono lice zbog koga je Majkl Fjuri prkosio smrti.“

Cilj je bio da se ilustruje da rasplet zapleta u književnom delu treba da bude logičan da bi bilo ubedljiv. 

Pisac istinu pronalazi u srcu, a naučnici u potrazi za istinom barataju silama i masama. 

Umetnika je teže uhvatiti u grešci, a više u neubedljivosti.

Trenutci stvaranja. Zajedno sa suprugom odlazi na malo ostrvo u Mejnu, kroz prozor gleda stazu koja vodi do obale okeana. 

Ili stvara u maloj sobici, naslonjenoj na garažu, njegove kuće u Masačutesu i blene u gipsarske radove na zidu. No, to mu ne smeta. 

Posle, najduže petnaestak minuta, odlazi na imaginarno putovanje, bestelesan, bezveremenski, u čemu opet pronalazi sličnosti nauke i umetnosti. 

Kada je jedanput, u naučnom radu, naišao na zid preko kojeg nije mogao, kada nije uspevao da uvidi u čemu greši, sve je delovalo nemoguće i depresivno. 

No, jednog jutra se probudio, „glava je počela da mu beži od ramena“ javile su se lude perspektive, pogledi na problem koje nije imao ranije. Bilo je rano jutro, sve je posmatrao iz nekog  drugog, novog ugla, nije osećao protok vremena, nije ga pritiskao ego, prepustio se, rešio enigmu i posetio zadovoljstvo. Bacio je pogled na sat. Bilo je 16 časova.

KAKO NAUKA UTIČE NA UMETNOST?

Umetnost uvek iznova traži nove i nove ideje. Nauka joj tu stoji na usluzi. Nudi joj vizije i metafore, brzinom koja je potrebna naručiocu. 

U Nabukovoj (1899. -  1977.) „Adi“  Van na 28 strana raspravlja o vremenu. 

 U „Arkadiji“ dramski pisac Tom Stopard  (1937) pribegava Teoriji haosa. 

Roman „Kopenhagen“ Mišela Frejna inspiraciju iznalazi u kvantnoj fizici. 

KAKO UMETNOST UTIČE NA NAUKU?

Utiče prikriveno, jer od nas zavisi kako ćemo koristiti vrednosti. Moderna nauka je sve apstraktnija , te joj jezik postaje „pretesan“, a tu joj u pomoć uskaće umetnost.

ZAKLJUČAK

 

Višestrukost ljudskog bića

Naučnici i umetnici vole svoj posao, koji se javlja u formi nagona, koji je i blagoslov (nije dat svakome) i teret (ne pušta vas i može da vas protopi, osvoji vaš život). Volt Vitman (1819-1892), slobodouman i bujan kao priroda to opisuje:

"Dok te sunce ne ..... Nikada mi više umaknuti neću, nikada više odjecima, Nikada više ..."

Kada je jedan posetilac ušao u Ajnštajnov stan, zatekao je čuvenog naučnika kako jednom rukom ljulja kolevku, a drugom radi neki proračun. Rilke pak, poručuje:

„Nastavi da pišeš ako drugačije ne možeš, ne znaš da postojiš, ako je to korenje u najdubljim krajevima tvoga srca.“

Pronađi nešto što nije stvar izbora, nešto što te ne pušta, čvrsto ga prigrli, jer jedino tako život ima smisao. Da jedva čekaš da se probudiš da nastaviš šta si započeo.

Na pitanje o naučno-fantastičnoj književnosti  Lajtmen konstatuje da i pored sve tehničke imaginacije morate da uklopite ljudski emotivni pejzaž, kako ne biste imali naučnu studiju, već književnost. Da delu date ljudski kontekst. Navodi primere Kafke koji se bavio samo idejama, ali je ima emotivnu reakciju od svojih čitalaca. 

Završava kostatacijom da se u društvo pre uklapa naučni tip nego umetnik i lakše pronalazi egzistenciju. Ali lepo je, konstatuje, da čovek stremi ka svemiri i napretku, a i slika, vaja, piše i peva.

Alen Lajtmen je američki pisac, fizičar i osnivač Fondacije Harpsvel (Harpswell Foundation), neprofitne organizacije s misijom da „pruži pomoć novoj generaciji žena lidera u jugoistočnoj Aziji“. Rođen je 1948, školovao se na Prinstonu (Princeton) i Kalifornijskom institutu za tehnologiju (California Institute of Technology), na kom je odbranio doktorat iz oblasti teorijske fizike. Ima pet počasnih doktorata. Lajtmen je radio na fakultetima Harvard i na Masačusetskom institutu za tehnologiju (Massachusetts Institut of Technology) i bio prvi koji je dobio dvostruko nameštenje, u oblasti prirodnih i društvenih nauka. 

Sada je u zvanju istaknutog profesora (professor of the practice) na polju društvenih nauka. Njegova naučna istraživanja u oblasti astrofizike tiču se crnih rupa, teorije relativiteta, procesa radijacije i kretanja zvezdanog sistema. Njegove radove objavljuju časopisi i izdavači Atlantic, Granta, Harper’s, the New Yorker, the New York Review of Books, Salon i mnogi drugi. Često su njegovi radovi među najbolje ocenjenim u godišnjim pregledima New York Times-a. Napisao je šest romana, nekoliko zbirki eseja, memoare, narativnu poemu u formi knjige, kao i nekoliko naučnih knjiga. Roman Ajnštajnovi snovi postao je međunarodni bestseller. Preveden je na više od četrdeset jezika i postao je tekstualni predložak za desetine nezavisnih pozorišnih i muzičkih obrada širom sveta. Roman Dijagnoza (Diagnosis) ušao je među finaliste za nagradu “National Book Award”. Njegove najnovije knjige su Slučajni univerzum (The Accidental Universe) koju je sajt Brain Pickings odabrao među najboljih deset u 2014, i memoari Privatni bioskop  (Screening  Room), koje je Washinton Post odabrao za jednu od najboljih knjiga u 2016. Lajtmen je član Američke akademije umetnosti i nauke.