Dejan Ilijić, EYOT: "Džez doživljava renesansu"

 

Naš internacionalno najuspešniji džez sastav EYOT nastupiće na otvaranju 33. Beogradskog džez festivala, 26. oktobra od 19:30č u Velikoj sali Doma omladine Beograda. U svom izrazu spajaju kulturu džeza i roka, psihodeličnu i ambijentalnu muziku, kao i elemente istočnoevropskog folklora. U susret koncertu popričali smo sa Dejanom Ilijićem, pijanistom niške grupe EYOT o dosadašnjoj karijeri, novom albumu, pogledu na domaću džez scenu i međunarodnim iskustvima.

 

 

Početak vaše karijere su, između ostalog, obeležili nastupi u Domu omladine Beograda, što kao solo koncerti, što na Beogradskom džez festivalu, na kojem ste prvi put nastupili 2013. godine. Kako je taj koncert uticao na dalji tok vaše karijere?

To je jedan od, kasnije će se pokazati, naših najbitnijih nastupa. Možda u tom trenutku nije doneo ništa novo u smislu daljih angažmana, ali je vrlo brzo na RTS-u postao najemitovaniji koncert nekog domaćeg sastava u ovoj deceniji, pa i u ovom veku prema informacijama kojima raspolažemo. Dobili smo veliki broj pratilaca, a takođe i prihod od autorskih prava preko SOKOJ-a, što nam je omogućilo da ispunimo mnoge planove i pokazalo da postoji nada da je moguće da se u ovoj zemlji živi od umetnosti i bez kompromisa. Za mene lično, to predstavlja pobedu protiv svih predrasuda šta predstavlja jedan muzičar u Srbiji i čime on treba da se bavi da bi bio uspešan.

Ove godine ćete otvoriti 33. Beogradski džez festival, kao glavne domaće zvezde – šta za Eyot znači ovaj koncert i kakav program pripremate?

Znači nam mnogo, predstavlja potvrdu svega onoga što smo uradili od 2008. do danas. Ne razmišljam dalje od samog nastupa, videćemo šta će nam doneti. Potrudićemo se da svi koji dođu na koncert, odu kući bogatiji za jedno lepo muzičko iskustvo. Dve godine nismo imali koncert u Beogradu, tako da očekujemo dobar prijem publike koja nas redovno prati i podržava. Ovoga puta imaćemo i goste iz engleskog sastava GET THE BLESSING, Džejka Mekmurčija na saksofonu i Pita Džadža na trubi. Dobar deo koncerta sviraćemo sami, pa će se oni kasnije pridružiti za veliko finale nastupa. Izvešćemo najveće hitove, ali i kompozicije koje ne sviramo često, na neki način biće to retrospektiva naše dosadašnje karijere.

Bend Eyot pored Vas kao pijaniste, čine i Slađan Milenović (gitara), Miloš Vojvodić (bubnjevi) i Marko Stojiljković (bas). U tom sastavu radite od osnivanja, a kontinuitet stvaralaštva ni u jednom trenutku nije prekinut niti pauziran. Koliko je teško održati takav kontinutet i koliko to znači u radu benda?

Mi smo imali kontinuitet uspeha zbog velikog rada, a i malo sreće da u pravo vreme sretnemo prave ljude koji su odigralii važne uloge u celom tom procesu. Samim tim nismo ni imali priliku da stanemo. Stvaralačka energija se gomilala godinama pre nastanka benda, tokom njegovog razvoja, i još uvek je tu. Menjali smo se tokom vremena, što je normalno, i videćemo gde će nas put odvesti, ali mišljenja sam da imamo još dosta toga da kažemo. Postoje teški periodi i svako ko se bavi autorskim radom zna o čemu pričam, ali mi smo od početka krenuli sa željom da uradimo nešto veliko. Mnogo toga smo već i ostvarili. Dokle god postoji vizija, postojaće i bend.

Pre dve godine ste izjavili da se prava džez scena kod nas tek stvara. Šta sada možete da kažete na tu temu – da li se Srbija konačno nalazi na svetskoj džez mapi?

Pored nas, sastav NAKED je imao sjajnu godinu na internacionalnom planu, Vasil Hadžimanov je, standardno, imao nekoliko zapaženih nastupa i saradnji, Maja Misty Trio se vratio na scenu, mnogo se očekuje od benda Uroš Spasojević Project, kao i od grupe Hashima. Tu je, naravno, Fish in Oil, Milan Petrović Kvartet, kao i cela ekipa mladih muzičara oko Peđe Milutinovića i njihovih raznih projekata, Jayus Jazz iz Niša. Ako tu dodamo Nenada Vasilića, Bojana Zulfirkapašića i Dušana Jevtovića, Damir Out Loud iz inostranstva, to je već lista muzičara i sastava koja može da zauzme ozbiljno mesto na svetskoj džez mapi. Ono što je meni najbitnije je da smo svi različiti i ta paleta muzičkih stilova nam donosi i određenu originalnost, ako se uporedimo sa školama kao što su nemačka, poljska, italijanska itd. Ima još sjajnih muzičara i bendova, verovatno sam i nekog propustio, u svakom slučaju, mislim da živimo u lepom periodu za ovu vrstu muzike kod nas. Vrlo je teško probiti se na zapadne medije i ući na velike festivale, ali polako se otvaraju vrata i biće to sve lakše i lakše.

Do sada ste svoje albume uglavnom objavljivali za inostrane izdavače, a najnoviji album izdat je u Srbiji. Koji su razlozi dominantnog okretanja ka inostranom tržištu?

Prvi album "Horizon" smo takođe izdali u Srbiji za "Constantinus" iz Niša. Sada se četvrtim albumom "Innate" vraćamo na srpsko tržište, u saradnji sa Metropolis Džez etiketom. Realno je bilo da sa stranim izdavačem lakše dođemo pod lupu svetske javnosti, iako je vrlo teško potpisati ugovor bilo gde. Sada su stvari malo drugačije, imamo dosta iskustva, mnogo više kontakata i mislim da smo spremni da karijeru gradimo odavde. Naravno, veliku ulogu u tom našem povratku ima Vojislav Pantić, umetnički direktor Metropolis Džeza. Verujem da zajedno možemo da učinimo mnogo, kako za nas same tako i za celu muzičku scenu u Srbiji. Ako može, na primer, Edition Records iz Kardifa da bude u vrhu izdavaštva u Evropi, ne vidim zašto to ne bi mogao izdavač iz Beograda.

Vaš novi album “Innate” dobio je odlične kritike kako stručne javnosti, tako i publike i medija. Naslovna kompozicija nosi značenje nečeg urođenog, a opet na srpskom jeziku je “inat” dobro poznata osobina. Možete li nam objasniti vezu između ovih značenja i zašto ste je izabrali za naslovnu?

Putovali smo i nastupali širom sveta, upoznali ljude iz muzičke industrije od Amerike do Južne Koreje, videli i slušali mnoga velika imena, sa mnogima smo i nastupali. Dobar deo tog sveta zasnovan je na famama koje mi ovde olako "gutamo", jer je zapadna medijska sfera dominantna. Olako se ono što je tuđe stavlja na pijedestal, zahvaljući moćnoj medijskoj strukturi. A, sa druge strane, mi i te kako imamo mnogo toga što drugi nemaju i u mnogo gorim uslovima ostvarujemo i bolje rezultate, ako uopšte mogu da se tako izrazim o muzici. To se na terenu i dokazuje. Na tom putu te ponekad dočekaju zatvorena vrata samo iz jednog razloga: jer dolaziš iz Srbije. Onda se budi inat da još više radimo neke stvari koje drugi ne mogu. Ovo ne znači da ja ne volim zapadnu kulturu i da na Zapadu nema kvaliteta, naprotiv. Ali tokom godina ciljevi i smisao građenja karijere su nam se dosta promenili, mnogo opuštenije gledamo na to šta je značajno ostvarenje, a šta nije. Takođe, daleko od toga da smo ogorčeni i zabrinuti oko tih povremeno zatvorenih vrata, jer putevi uvek postoje, što pokazuju naši nastupi po Evropi.

Još jedan važan podatak u vezi sa albumom “Innate” je da se, osim što je premijerno objavljen u Americi, u julu pojavio i u Japanu. Kako je došlo do ove saradnje? Šta za vas predstavlja i koliko vam znači prisutnost na tako velikom tržištu?

Lepo je kad se tvoj rad prepozna i vrednuje širom planete. Sa AMSA Records iz Nagoje smo došli u kontakt došli putem Interneta, videli su naš nastup u Studiju 6 i brzo smo se dogovorili oko saradnje. Sada se pojavila mogućnost da sledeće godine posetimo Japan, Amerika je već dugo u igri. Ako obe stvari uspemo da ostvarimo, onda će prisutnost na tim tržištima dobiti pravo značenje.

Upravo ste se vratili iz Kine, gde ste održali nekoliko koncerata. Recite nam nešto više o tom iskustvu i kako ste prihvaćeni od strane publike.

Svirali smo u Hong Kongu i Džuhaiju u Kini. Za tamošnju publiku džez festivali predstavljaju atrakciju i odnose se prema džez muzičarima kao prema rok zvezdama. Bili smo sjajno prihvaćeni, mnogi su zapamtili naše nastupe iz 2012. godine. Kina je u ekspanziji u svakom smislu pa i u muzičkom, otvaraju se novi festivali, klubovi i ima mnogo mogućnosti za sastave iz Evrope i sveta.

Slogan ovogodišnjeg Beogradskog džez festivala je “DŽEZ VIZIJE”. Kakve su Vaše vizije džeza za budućnost?

Džez doživljava renesansu i posle nekoliko decenija ponovo postaje muzika koja je interesantna i mlađim generacijama. Naravno, postoji ono suštinsko pitanje: šta je džez? Moje mišljenje je da je ekletičnost stilova sadašnjost i budućnost džeza. Brine me korporativna strana, velike evropske džez organizacije, asocijacije koje polako šematizuju scenu i daju joj oblik i okvire, a mnogi ljudi koji rukovode tim telima nemaju umetnički pogled na muziku, već se sve pretvara u biznis. Još uvek ima prostora da se te stvari izbegnu, i nadam se da će tako i biti, jer je muzici potrebno daleko slobodnije tržište i otvorenost da bi se razvijala.