Странице

понедељак, 25. септембар 2017.

51. BITEF: OLIMP- 24 SATA TRAGEDIJA



„Lepota nosi boje slobode“, Jan Fabr


U POČETKU BEŠE POKRET

 


Gde potražiti grčke bogove pred najavljeni smak sveta u nedelju ako ne na Olimpu i tako upoznati antičku mitologiju epskog trajanja. Dati sebi vremena za kontemplaciju.

Jan Fabr je obradio dvadeset antičkih tragedija (od Homera do Evripida). 

I bogove ubijaju zar ne?


Da bismo dospeli do same esencije istine, trebali bi s uma smetnuti zdrav razum i prepustiti se ludosti kao potencijalnom izbaljenju iz horora koji danas živimo.



Ko preživi pričaće!

Ako kraja uošte bude bilo!



Koliko opširan treba da je osvrt na predstavu koja traje čitav jedan dan?

Da li se uopšte bakćati sa sadržajem tragedija, njihovom stilizacijom ili prosto preneti utiske?

Kulturnik se opredelio za par crtica posle odgledanih par sati. Pa evo kako je to izgledalo:

OLIMP-GDE SU GRANICE IZDRŽLJIVOSTI?

 


Posle tri sata ova kompilacija tragedija doima se kao čudna kombinacija od Sna letnje noći do Konje ubijaju zar ne? Smenjuju se Eteokile, Hekaba i Odisej a eto ti sad i Edipa.

Raskošna pozorišna gozba na belgijskoj trpezi postavljenoj 24 časa. Izuzetna likovnost i poetičnost predstave. Nije bez razloga Šopenhaur u tragediji iznalazio samu esenciju poezije.



Glumci sebe svesno dovode do samog ruba izdržljivosti, plešu, gimnasticiraju, drže govore, menjaju jezike do životinjskih krika, pevaju koračnice i opetske arije.

Toliko mesa, što živog, što iskasapljenog kao da je pokrovitelj predstave “Matijević“! I ko će da spere svu tu krv?


Konferansije ove maratonske predstave je vragolasti bog Dionis, zaštitnik tragedije i pozorišta, ali i ljubitelj vina A šta je dozvoljeno bogovima, nije ljudima.

Po Ničeu autoru "Rađanja tragedije", dok je Apolon bog odmerenosti, stanja čiste kontemplacije, u kojoj ljudske strasti miruju, njegov razvratni brat, Dionis, potpaljuje čulnost, zanos, ekstazu, opijenost, orgijastične nagone i vadi čoveka iz  tamnice tela i izvodi u prirodu. U sadejstvu sa Panom, Dionis ne određuje meru i granicu, čak ni podelu vremena a sve u plemenitom cilju prevazilaženja teskobe svakodnevnog bivstvovanja. Jedno od osnovnih pitanja koje je, po njemu, mučilo Grke bilo je odnos prema bolu, stepen senzualnosti prema njemu.

"Pitanje da li je njihova sve jača žudnja za lepim, za svetkovinama, zabavama, novim kultovima zaista nikla iz oskudice,, iz lišavanja, iz sete, iz bola? "


U "Sutonu idola" Niče zaključuje:

"Tek u Dionisovim misterijama, u psihologiji dionisovog stanja, izbija osnovna činjenica helenističkog instikta: njegova volja za životom... Ja ne poznajem nijednu višu somboliku od ove helenske simbolike, od ove boga Dionisa. U njoj je najdublji instikt života, onaj za budućnošću života, za večnost života... Tek je hrišćanstvo od polnosti učinilo nešto nečisto:"

A kada smo kod ljudi, koliko možete da izdržite tragediju, pa makar se ona odvijala i na Olimpu?

Kakav epitaf staviti na grob?



Videćemo još, nema predaje!

JOŠ SMO NA OLIMPU-KO JE KRIV ZA TRAGEDIJU?

 


Prosto je neverovatno sa koliko energije izgara ovih 28 glumaca iz 4 generacija.

Da li je i posmatrač kriv za tragediju koja se dešava pred njegovim očima? Da li smo puke igračke u rukama bogova?



Sledi igra penisima, koja u sirtaki kolo upliće i nesrećnog Edipa. Svakom je potrebno da bude lud. Dočekasmo tako i Dionisove bahantkinje, koje ne mogu da dođu sebi od smeha.


Ali gde ih sačekati u velikoj sali Sava centra ili uz šank foajea uz Dionisovo osveženje?

Ispitujemo mogućnost ili nemogućnost da se iskaže ono što nas lomi i ono što nas ojača. Da li nas ovo razvlačenje u radnji prevodi u neki drugi nivo svesti, u san, snoviđenje, magnovenje? Da li od našeg karaktera zavisi kakvi će nam se likovi na sceni iskazati?



A posle druženja sa Dionisovim damama sledi prvi odmor koji to i nije...

Šta bi stari Grci rekli na ovaj pozorišni maraton?


OLIMP- ŽIVIMO GRČKU TRAGEDIJU

 


Koliko vremena treba da protekne da shvatimo da živimo grčku tragediiju. Ono što se zbiva na sceni, puki je odraz u ogledalu sadašnjeg sveta. 

Grčki kipovi oživljavaju pred nama i pripovedaju nam o sebi i o nama.



Ponavljaju koračnicu od pre par sati, ali ne prekaču lance, već ga natežu poput užeta. Ne odustaju u entuzijazmu.

Koji strah je vladar noći?


Da li to neprekidno ponavljanje u varijacijama, treba da nas podseti koliko zaboravljamo, pa nam se zato istorija stalno ponavlja?



Bestidni i bahati vladari, uz to slepi, uzdižu nuklearne projekile i sve nas dovode pred provaliju. Uz sva sredstva komunikacija više se ne čujemo. Bežimo u poroke, banalnosti, trivijalnosti, veseljem pokušavamo da zaustavimo oluju.


OLIMP- 24 ČASA TRAGEDIJA

 


Zanimljiva je ova predstava u vremenu kratkih rokova, još kratkotrajnijih senzacija i brze hrane. Upoznaje nas i upozorava na tragediju, svojstvenu ljudskom karakteru. Deluje da nam je neizbežnu. Plod je vremena, njegovog protoka, koji sve nagriza poput korozije...

Predstava je omaž Sparti, trupa je tretirana poput vojne jedinice, vraća me u dane na straži, kada si više budan, s kratkim intermecom sna. Budite budni i neprijatelj je! Budite u pripravnosti.



Ako ne verujete meni, verujte čoveku koji je dvaput bio u komi, a autor je ovog jednodnevnog pozorišnog praznika. Lepog poput sleta. Možda je i zbog toga ova maratonska priča o životu i smrti, ispričana kroz preispitivanje telesnosti, i tako opčinjavajuća. Čudesna poput života samog. Koji je u svojoj pojavnosti i proslava i tragedija.


Ima onih kojima smeta nagost u predstavi. Neka se podsete istorije i shvatiće da to antičko vreme nije bilo vreme Šanel kostima i Armani odela. A onima koji zalaze u detalje, napomena da je golotonja ovde u funkciji, kao sredstvo, a nikako kao puki cilj.

Tim licemerima ne smeta sveopšta mentalna golotinja, da ne spominjem estradnu, političku i sveopštu društvenu. Telo je prirodno, neskaradno,  a bolestan može samo biti um.  Mač svoje oštrice treba tamo usmeriti, a ko nema "muda" neka onda ćuti.

OLIMP-KAKO UMOR UTIČE NA LJUDSKO TELO?

 


Ovu predstavu gledamo u vreme jedne prirodne tragedije, koja se ciklično ponavlja svake godine. To je onaj trenutak kada letnju lakoću i razgolićenost, veselje i proslavu smeni mrak, vlaga i studen, prvo kroz vatromet boja koji će na kraju ogoliti grane i spripremiti ih za mraz.



Ljudski um treba uvesti u stanje rituala, obreda. Ovaj megalomenski postdramski projekt tragediju posmatra i iz komičnog ugla, relaksirajući publiku i pripremajući je za još.



Prisustvujemo rialiti šou programu, ali i sa suštinom i sa formom, koja polazište ima u grčkim tragedijama. Svedoci smo antičke liturgije sa duhovnim i fizičkim žrtvovanjem.

VELIČANSTVENI SILAZAK S OLIMPA

 


Deluje da su i stari Grci pisali tragedije kako bi i sebi objasnili ono što im nije bilo jasno. 

Manje su znali od nas, ali deluje da smo mi još sjebaniji. Koliko smo mi naučili kroz ovo trajanje?



Ko sme da se pogleda u ogledalo i suoči sa istinom?

Tek izlazak iz ravnotežnog stanja, koji nas razotkriva i čini ranjivim približava nas istini i čini saučesnicima glumaca na sceni.

Vreme dođe svima glave, ne samo meteoropatama. Čak je i Dante tvrdio da na ljudsko ponašanje i dela utiče kretanje nebeskih tela. Kako je nebeska konstelacija repetativna, logično je da je takva i ljudska istorija.



Predugo sam bio budan u utrobi.

Osećam neutoljivu glad za snom.

Koja je, uostalom, svrha obamrlosti?


Kraj predstave nas suočava sa Medejom, s ubistvima, da bi se potom nastavio borbom za slobodu po svaku cenu. Gde je ratnik, silovan, unižen, gde mu je oduzeta muškost.

Tragičan čovek je samo drugo ime za heroja. Koji za svoje dela očekuje priznaje i počasti.

Vraćamo se na početak predstave gde neki duvaju u dupe, prizivajući ratničke bubnjeve. U ratove se kreće sa zanosom, bubljevima i razvijenim zastavama. A šta nam on donosi osim leševa, bogalja i razaranja?

Vaši zakoni ne važe za nas!

Nisu od bogova!


Mena je najviše intrigiralo kako će glumci savladati toliki napor i trajanje predstave. Bio sam zadivljen kada sam video da spretno, kao i na početku, ne samo održavaju ravnotežu, ne osciluju u govoru, već na kraju više od pola sata igraju. Svaka čast i poštovanje!

Silazak s Olimpa, planine bogova je veličanstven, poput žurka superheroja posutih bojama kao u Indiji. Još poneka istina za kraj zaslađena bizarnim humorom.




Ovaj komad ličio mi je na ogromu poslastičarnicu, samoposlugu ili tržni centar prepun svakakvih lepih i simboličnih scena, a na vama je da proberete. Pune vam oči i puno srce, a mozak radi u miru, neometan ostalim nadražajima. Vratio nas je korenima i  svhi pozorišta koji je čoveka trebalo i da zabavi, ali i da nagna da sebi postavi neka ključna pitanja. Svega toga je u ovom komadu bilo u izobilju.

Niste bili limitirani sadržajem vašeg buđelara, samo vašim strpljenjem da urtonite i iskoristite ono što vam je na tacni servirano. A opštepoznato je da ne pobeđuju lepi, hrabri niti bogati, već uporni.

„Give me all the love you got"

Da li je ovo kraj?




Koliko dugo aplaudirati uopšte ovako dugoj i suštinski dubokoj predstavi? 

Koja prosvetljuje trajanjem. Koja saopštava da ponekad sebi trebamo da priuštimo ludost kako bismo izbegli tragediju. Ili je ludilo, po Ničeu "simptom izopačavanja, opadanja, prezrele kulture".

Izvođenjem ove predstave Beograd je stao rame uz rame sa Berlinom, Jerusalimom, Atinom, Avinjonom i Parizom.

Priznanje treba odati i RTS-u i njihovom kanalu kulture koji ne neprekidno prenosio predstavu, te tako omogućio da je svako zainteresovan, a i onaj zlonameran pogleda. I jedni i drugi našli su ono što su tražili.

Procenjije se da je predstavu gledalo 220.000 ljudi. RTS 3 je na početku izvođenje predstave bio na 41. mestu po gledanosti, a već narednog dana je bio na 26. poziciji, dok je u vreme završetka prenosa bio na 14. mestu. Ako je samo to, da je jedno kulturno dešavanje izazvalo toliko interesovanje rezultet nije malo. S vremenom, učeći, počeće da razumeju, a onda će videti suštinu, a ne samo gola tela.


Foto:  Wonge Bergmann, Kulturnik


Нема коментара:

Постави коментар