Milen Ruskov-Uzvišenje

„Možda sam nepismen, ali sam bio tamo i svojim očima video kako se radi.“

Hajduci su bili odmetnici, secikese, ali i istinski borci za slobodu na brdovitom Balkanu, u zemljama pod turskom jarmom. Bežeći od zuluma (terora) odmetali su se u šume, odakle su iznenada napadali Turke i uzimali plen. Hajduk je čovek koji je, prema narodnim pesmama, kadar stići i uteći i na strašnom mestu postojati. Ime crpi iz arapskog jezika i reči „hajdud“ možemo prevesti kao „skrenuti s pravog puta“. Organizovali su se u hajdučke družine, na čijem čelu se nalazio harambaša, koji se birao na demokratskim izborima, nosio je skupocenije odelo, bio stariji i iskusniji, odmereniji i mudriji. Hajdučki pokret naziva se hajdučijom. Među hajducima česta je bila pojava bratimljenje. Izdaja se strogo kažnjavala. Hajduci su balkanski odgovor na Robina Huda i družinu. A narod uvek voli one koji štite slabe i napadaju moćne. Bar je nekad tako bilo.

Srbi i okolni balkanski narodi odmetali su se u hajduke iz različitih razloga. Kad bi neko bio optužen za nešto i pritom bio pozvan na sud, logično je bilo da zapali u šumu. Samo se budala tada, a i sada zanosi da je pravda dostižna. Oni pragmatičniji spas su tražili u debelom hladu šume. No, hajduci nisu bili, kako bi vam se to, na prvi pogled, učinilo ljudi od čelika. Nikako nisu podnosili ciču zimu, niti hladnoću. 

Stoga su smislili hajdučke rastanke (kasna jesen) i  sastanke (kad grane proleće), između kojih bi se skrivali kod jataka u toplom i mezetili u iščekivanju lepšeg vremena. Rastajali bi se za Mitrovdan, a sastajali na Đurđevdan iduće godine. Kako im neko ne bi prigovorio da su kukavice ili komformisti, pravdali su se da zbog opalog lišća, uslovi za skrivanje (kamuflažu) u šumi su dosta ogranični. 

Kodeks hajduka je bio takav da je bilo strogo zabranjeno i smatralo se nečasnim napasti i opljačkati ubogog čoveka, osim ako jeposedovao dobro oružje. Nasuprot tome, uobičajeno je bilo orobiti bogatog čoveka, naročito trgovce na putu. Takođe, pravi hajduk nikad neće ubiti čoveka da bi učinio zlo, nego obično iz osvete. U starijim vremenima hajduci su  napadali i carska kola kad prevoze novac i zlato, ali su kasnije prestali, jer je obično sirotinja raja plaćala sve te dugove i zbog toga stradala. Ako bi napali bogatog čoveka i ne bi našli novca, znali su da kidnapuju brata ili ženu dotične osobe, pa da ih drže kao taoce, dok ovaj ne plati otkup. I Turci su imali sopstvene odmetnika poput hajduka. Oni se se zvali „kesedžije“.

„Došlo je vreme da otvoriš oči?“

Hajdučke družine u Srbiji imale su udela u ustancima protiv Turaka 1804 — 1815. godine. Mnoge ustaničke vojvode bili su ranije hajduci ili harambaše. Napadali bi i otimali novac uglavnom turskim karavanima i vraćali ih narodu, a veći deo su ipak ostavljali za sebe.

 „„Nećemo bogatstvo, nećemo pare, nego slobodu, ljudsku pravdu“, peva narodni pevač, koji se donekle šali.“

Bugarskom se, tokom 1872. godine, širi revolucionarni duh i želja za oslobođenjem od otomanske okupacije. Da se probudi uspavani balkanski lav. Okolni narodi već su zbacili turski jaram i daleko su odmakli u formiranju svojih nacionalnih država. Nacionalni komiteti za oslobođenje zemlje, svestan da kasni, u neprekidnom je zasedanju i sprema se da najuri uzurpatora s Bosforu. No, kao i svaka druga revolucija, i ova zahteva mnogo više od puste želje iiskazane hrabrosti, traži materijalna sredstva kojima će se velike ideje uspešno sprovesti u delo.

„Dobro će pobediti jedino uz silu i borbu. Dotle neće dovesti bela krpa. Neće ni laži.“

Sada na istorijsku scenu stupaju likovi ovog romana upakovanog u format balkanske komedije-vesterna, dvojac u sastavu- polupismeni Giča, koji ima napresušnu želju da prosvetli uniženi bugarski narod i njegov saborac, nepismeni i dobroćudni kleptoman Asenča, koji se ispostavlja kao večita žrtva prosvetiteljskih težnji svog sabrata. 

Giča je naoružan svojom Biblijom, Ribljim bukvarom, prvom knjigom štampanom na novobugarskom jeziku, Petra Berona, koga smatraju ocem moderne Bugarske.

Kada se osvrnemo na srpsku istoriju, najviše za njen uspon i kulturu, učinio je upravo nepismeni, marveni trgovac, čovek koji je ubio svoga kuma iz "državnih razloga" i njegovu glavu odneo Turcima na dar, knez Miloš Obrenović (1780? – 1860.), koji je vladao diplomatski vešto i diktatorski neumoljivo. Bejahu to vremena kada su oči bile usmerene ka zapadu a mozak još radio po istočnjački. Ili je to vreme i dan danas?

„Da sam ja poštovao naredbe i ustave, ne bih postao revolucionar!“

Kako se boriti za bolje sutra-kuburom ili knjigom, pitanje je sad? Da li u odmotavanju klupka problema istovremeno stvaramo nove i ne vrtimo se tako neprekidno u krug, u začaranoj vrtešci koju nazivmo životom? Na ta pitanja pokušava da odgovori ovaj roman. 

Iako na prvi pogled obrađuje arhaičnu temu, u njemu možemo da prepoznamo moderne likove tranzicije, priučene, osione lidere sklone mitovima, obmanama, ali ponajviše korupciji. Koji iz džepova spremno vade štancovane diplome i razmeću se ordenjem i pomodno zaklinju na sve novo. Kakav je onda ishod, čemu onda ima da se uopšte nadamo?

„Naše neznaje njima je radost

oni žele da u večnoj tami

zauvek živi naš narod prost,

i slepilo naše da ih hrani!“

Da li je mala količina znanja opasnija od totalnog neznanja, jer vlasniku daje krila da uzleti? Da se upusti u najozbiljnija pitanja iz širokog dijapazona nauka (književnost, lingvistika, geografija, kultura i običaji, filozofija, revolucija), nimalo se ne libeći da li je za takve rasprave uopšte kvalifikovan. Da daju svoj sud i presudu. Iako raspolaže sa oskudnim resursima nekada i potrefe pravo u metu (i ćorava koka neko zrno ubode). Niko nije toliki baksuz da nikada ni u čemu ne uspe! 

A narod ima vođe kakve i zaslužuje. Svoju sliku i priliku u ogledalu. I u dobru i u zlu, oni su uvek tu. U promenama koje se priželjkuju i u promenama koje se večno odlažu. 

 „Kad u Bugarskoj dobiješ neku blesavu ideju, samo kaži da je to evropska stvar i da se u Evropi tako radi i svi će poverovati i radiće isto.“

Hitler, taj neostvareni slikar, znao je da iznenadi svoje generale poznavanjem nekog sitnog dela tenka, ali i da ih prislli da prihvate njegove besmislene taktičke zamisli. U I svetskom ratu bio je kaplar. Staljin, sin stolara, nesvršeni student verske škole, je pred početak II svetskog rata (1936. – 1939.) postreljao veći deo komandnog kadra. 

Vratimo se sada romanu. Ova dva odvažna hajduka priključuju se hajdučkoj družini koju predvodi Dimitar Opšti, najbliži saradnik Vasila Levskog, vođe revolucije, i počinju da vršljaju diljem zemlje pljačkajući koga stignu, bez obzira na rod, veru i uverenja, a sve u ime revolucije i borbe za slobodu. Zajedno sa junacima putujemo i doživljavamo raznorazne avanture i saznajemo kako oni reaguju na svakojake novotarije koje susreću u svojoj hajdučiji. 

Opljačkаnim sunarodnicima uredno izdaju potpisane priznanice, koje će nakon pobede biti naplative od bugarske države. Svaki patriotizam ima svoju cenu, a narod je onaj koji uvek i iznova finansira ovaj nacionalni zanos i patos. Odgajani u uslovima da im je vlast neprijateljska i da joj se treba odupirati i suprostavljati, oslobođeni Balkanci i u novostvorenim državama nastavljaju takvu praksu. Na ruku im idu i lokalni lideri koji su sva pravila vladanja pruzeli od dojučerašnjih okupatora. 

Neću preterati ako i danas kažem da isto važi. Pre će ovdašnji čovek nekoga potplatiti, nekome se dodvoriti, pokušati „ispod žita“, nego uraditi kako treba i kako zakon nalaže. Gde je vlast sklona zloupotrebi položaja, a na narod gleda s arogancijom. Gde se pokvarenost i licemerje prekrštava u mudrost. Gde je cilj utopiti se u gomilu, postati nevidljiv, a onda iz te rulje napasti mučki, sa hipokritskim osmehom na licu. Gde se presuđuje i odlučuje na osnovu neproverenih abera i sopstvenih aršina. Pusto tursko. Jednom hajduk, zauvek hajduk! Stoga je ovaj roman verna slika balkanskog prostora onda i sada, da ne baksuziram i ne ustvrdim navek!

„Ne boj se, dragi prijatelju. Odavde ćeš otići živ i zdrav. Hajde sad... da vidimo šta imaš u bisagama.“

Na pamet mi pada sudbina pokojnog deda. Bio je trgovac u predgrađu jednog srpskog grada. Borci za slobodu uzimali su mu robu i izdavali slične potvrde. Kada su oslobodili grad, otišao je u njihov štab, čestitao im na pobedi i na uvid predočio izdate potvrde. Kiselo su mu se nasmejali i pozvali stražu da ga sprovede u podrum zgrade gde su već držali utamničene ostale bandite.

„Sad će da ode glava“, sedi i razmišlja deda u memljivoj ćeliji, „al’ dug je dug i treba da se plati“.

Tokom svog hajdukovanja po Staroj planini, pomnju i znamenitog srpskog hajduka i јunaka I srpskog ustanka, Hajduk Veljka, koji se ženio dvaput, ali mu je glave ipak došlo topovsko đule. Vesela družina će možda malo preterati kada u Arabakonaškom prolazu opljačka veliki turski konvoj sa novcem od prikupljenog poreza. Ubrzo za njima kreće velika potera...

Uzvišenje je proglašeno za najbolji bugarski roman objavljen u poslednjih 25 godina. Ovo delo je ovenčano Evropskom nagradom za književnost, prevedeno na brojne svetske jezike, a osim što je adaptirano za pozorište, bićete u mogućnosti da pogledate i filmsku verziju. Atraktivnosti romana u punoj meri doprinosi i odličan prevod Jasmine Jovanović.

Milen Ruskov bugarski pisac i prevodilac, rođen je 1966. Diplomirao je bugarsku filologiju na Univerzitetu u Sofiji. Doktorirao je na lingvistici na Bugarskoj akademiji nauka. Napisao je tri romana, od kojih je prvi Джобна енциклопедия на мистериите (2004.) osvojio nagradu za najbolji prvi roman u Bugarskoj te godine. Drugi roman Захвърлен в природата osvojio je 2008. nagradu za roman godine, dok je najviše uspeha postigao upravo sa delom Uzvišenje (2011.) nakon koga je stekao nadimak „Bugarski Servantes”. 

Knjiga je osvojila Nagradu „Hristo G. Danov” za doprinos nacionalnoj književnoj kulturi, Nagradu „Elijas Kaneti”, Nagradu „Zlatni vek” koju dodeljuje bugarsko Ministarstvo kulture i Evropsku nagradu za književnost. Bavi se prevođenjem s engleskog jezika.

Pa da okončam s onom starom Dositejevom: 

„Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce"