Čarls (Dušan) Simić - Politički sistem je razrušen! The Winner Takes It All!

Amerikanac srpskog porekla, rođeni Beograđanin, pesnik i esejista, profesor Univerziteta u Nju Hempširu, član Američke akademije za umetnost i književnost, ovih je dana gost Beograda. Dušan koji je postao Čarls, „pesimista po prirodi (jer ga je iznedrio Balkan)“ siguran je da nemamo mnogo razloga da očekujemo boljitak, jer je „politički sistem razrušen“. Dolazeći u Begrad, posle Struge gde je primio nagradu Zlatni venac, održao je u prostorijama IK „Arhipelag“ vrlo posećenu konferenciju za novinare. 

Pesme je počeo (na engleskom) da piše još u srednjoj školi da bi se, kako kaže u jednom intervjuu, svideo devojkama. Na njegove pesničke početke posebno su uticali američki pesnici: Volt Vitmen, Emili Dikinson, Volas Stivens ... 

Prevodio je Vaska Popu, Ivana Lalića, Milorada Pavića, Radmilu Lazić, Novicu Tadića i tako doprineo afirmaciji srpske književnosti u Americi. Sačinio je i jednu antologiju srpske poezije Konj ima šest nogu. Na pitanje o omiljenom srpskom i američkom pesniku, kaže da „ne može da odabere, jer su svi različiti, ali pored Pope kod nas izdvaja Momčila Nastasijevića.“

Sumirajući utiske iz Struge kaže da je tamo bio prvi put 1972. godine. Kada su pisci šapatom pričali o politici, pušili i pili i druženja završavali vicevima. A sada je to već uvaženi međunarodni skup, na kojem se govori 29 jezika, ali provejava strah od sutra.

„Poezija je antiutopijska kategorija! Poezija je utočište. Ona je odbrana individualnosti. To je način da se čovek brani od svega, od svog plemena, porodice, religije... Pesnici su uvek bili po strani, a poezija je jedino mesto gde čovek može da kaže:

"Slušajte, sve je to lepo, svi ti vaši istorijski planovi itd, ali ja imam svoj život. Tu sam sâm, i pokušavam da razumem ove zvezde, ovu ženu koju volim, moj grad, bašticu oko koje ima posla..."

Na pitanje jedne ambiciozne, mlade novinarke da li se oseća kao Amerikanac ili kao Srbin nonšalatno odgovara:

„Kao Amerikanac! Možda bi bilo drugačije u Čikagu, da sam išao u tamošnje kafane.“

Odavde je otišao daleke 1953. godine. To što se neki nikad ne priviknu novom teroaru, što ostaju u dubiozi, samo je njihov problem. Morate imati dom, nešto što vas tamo drži, pa sve da vam se ne dopada tamošnji političke sistem, mentalitet, kulturna politika, društvena klima, trendovi... Možete živeti u opoziciji, zaštićeni u svom začaranim svetu, ali to negde mora biti geografski posađeno, ma koliko zaklonjeno i ušuškano. 

Nastavlja se kanonada patriotskih pitanja, pa sledi - Da li je napisao neku pesmu na srpskom?

Odgovara odrično, kaže da je takav zahtev stigao od Nolita, 1982. godine, ali da nije uspeo „da je oblikuje u uvu i u mozgu, da izvorno mora da je stvara na engleskom“. Nikada nije pokušao ni da prevede sopstvena dela na srpski. 

Njegova dela prevodilo je više prevodilaca u nas, pored aktuelne Vesne Roganović, te tako i prisutni pisac Vladimir Pištalo. Roganovićka nam odaje tajnu da pripremaju retrospektiva američke poezije. Na pitanje šta ju je privuklo Simićevim esejima kaže:

„Simić nam u svojim knjigama eseja donosi sliku savremene Amerike, Amerike koju je upoznao na svojim proputovanjima po njoj. Njegovi eseji su sasvim različiti od onog što mi podrazumevamo pod tim pojmom. U njima ima više ličnih detalja. Oni pulsiraju životom. U njima ima više pisca. On je posmatrač, koji viđeno, kroz ličnu prizmu, upoređuje sa ličnim iskustvima. On kroz knjigu postaje vaš kućni prijatelj. Poverava vam se. A vi ga, kao svaki dobar komšija, špijunirate kroz zidove njegovih knjiga!“

Vraćamo se našem gostu. Na pitanje kakve su mu prognoze oko sudbine našeg sveta nije optimista.

„Poslednjih tridesetak godina Amerika je opasno polarizovana. Propaganda javno dobro prikazuje kao jasle za lenjivce. Finansiranje partija nije limitirano, a neki, naivno, veruju da to nema ama baš nikakav uticaj na rezultate izbora. Bogati se oslobađaju svih davanja, a nekada su se stideli da se razmeću svojim imetkom. Profit voli haos. Izvikivanje parola poput „javno dobro“ i „pravda za sve“ se danas izbegava. Pričao sam sa mnogim uglednim Amerikancima, naročito su bili intrigantni, oni noćni razgovori posle dosta popijenog dobrog vina, ali se plašim da se sprema neko veliko krvoproliće. Partije su zavolele ratove. Jug je, možda, izgubio građanski, ali je dobio propagandni rat. Na američkom jugu sindikalno organizovanje je bila misaona imenica. U današnje vreme nema nikakve analize, nikakve strategije, oni koji upozoravaju i opominju otpuštaju se iz administracije, odluke se donose paušalno, đuture i ishitreno."

Foto: Gettyimages

Tramp je, tako u razgovoru sa generalima priupitao:

„Koliko ima tih atomskih bombi?“

Kada je čuo odgovor, mrtav hladan je upitao:

„Pa kad ih imamo toliko, što ne bacimo neku?“

„Tako da nam ti generali, kakvi-takvi ostaju kao jedina odbrana“, konstatuje sumorno Simić.

Leto je, a „morska pitanja“ ne presušuju: Kako se vidi Srbija iz Amerike?

„Nikako! Koliko decenija Amerika ratuje sa Irakom, pa pola Amerikanaca nema pojma gde se on nalazi. Ne uče više ni geografiju, niti istoriju. Pa, oni nemaju pojma ni ko je Džek Nikolson! Zamajava nas moderna tehnologija. Ali, poezija će preživiti sva vremena!“

Kakvi su Vaši studenti?

„Dobijam mnogo knjiga, zaista lepih i luksuznih knjiga, od izdavača. I pošto nemam gde da ih držim, stavim ih u kesu i odnesem na poklon studentima. Pre tri godine kako bi spustio knjige na katedru one bi bile razgrabljene, sada jedva neko dođe i pogleda o čemu se radi. Pitam ih šta se dešava, a oni mi kažu da nije cool nositi ih! Kulturu pokušavaju da zamene jeftinom zabavom!“

Nekada, kada ih uputim na biblioteku i na neki naslov, oni otrče i brzo se izdaju svi primerci. Danas od petnaest studenata dobro je ako odu dva. Nije ovo vreme za klasike XIX veka. Nema se za njih vremena, možda samo za neke fragmente iz njih.“ 

Gde se izgubila radoznalost. Da je Kristofer bio tako letargičan... Jamačno znatiželja ne manjka kod srpskih predstavnika 7 sile. Da li u Beogradu ima rođaka?

„Imam, Dejana Đurovića!“

Šta mislite o Beogradu danas?

„Odrastao sam u ulici Majke Jevrosime, išao sam u školu u Dečanskoj ulici. Beograd se izgradio, proširio i prolepšao. Tek sam sinoć sam stigao, pa ću pogledati još malo.

Grad je, uopšte, oličenje slobode i zato je mnogima mrzak, mnogima je trn u oku.“ 

Na pitanje kakvi su mu dalji planovi odgovara:

Da se u maju iduće godine penzionišem. Šezdeset godina sam stariji od svojih studenata, mogu deda da im budem!“

Simićevo književno veče održaće se u četvrtak 31. avgusta s početkom u 20 časova u sali Amerikana Doma omladine Beograda. Prethodna dva gostovanja Čarlsa Simića, u oktobru 2006. i u maju 2011. godine, predstavljaju neke od najuzbudljivijih književnih programa u Beogradu u protekle dve decenije.